Vladimir Jokić Upekla zvezda sačuvaj bože. Izgoreše i nebo i zemlja. Vazduh otežao, samo treperi od jare. Nigde nikog – i čovek i zverka potražili hlad dok oganj ne mine.
U maloj avliji stare kuće na Vagancu, u debeloj hladovini uscvale lipe, zavalio se ujka u trščanu naslonjaču i odmara ručak.
Vladimir Jokić Upekla zvezda sačuvaj bože. Izgoreše i nebo i zemlja. Vazduh otežao, samo treperi od jare. Nigde nikog – i čovek i zverka potražili hlad dok oganj ne mine.
U maloj avliji stare kuće na Vagancu, u debeloj hladovini uscvale lipe, zavalio se ujka u trščanu naslonjaču i odmara ručak. Polako tone u dremež…
Usnio: kao, on mali. Mršav, bos, u starim očevim pantalonama podvrnutih nogavica i okraćaloj košulji, šljapka po plićaku sahle rečice što vijuga kroz vrbake. Preko ramena mu pecaljka – bagremov štap, i kanap s paketa iz Amerike, i pampur, i špenadla savijena baš kako treba. Na špenadli se uvija jedna podeblja glista. Poniže srušene Badžakove vodenice nađe senovit jaz, zabaci mamac pa sede i nasloni se na panj dovaljan prošlogodišnjom bujicom. Tišina. Samo zeba gore dole u čestaru. Uhvati ga san…
Sanja: kao, on veliki. I važan. Skoro kao ministar. Ne, Živka je ministarka, on je samo ujka. Evo ga sad, s amrelom pod miškom, predvodi širu familiju koja se gura da čestita našoj dragoj Živki i ispostavi – svako ponaosob – svoje zahteve i potraživanja od nove vlade, dok je još taze.
Primi ih gospođa ministarka. Posedaše. Kafa, kisela voda, salčići.
Prvi se isprsi Mlađa – on zatraži pare, pare i pare. I da Boži crkne krava. Dobi. Onda se javi kum Velja. On bi da opet udomi ona dva svoja adrapovca.
Živka: Ama, crni Veljo, zar onaj tvoj putar ne ojadi državu za onolike pare?
Velja: Omaklo mu se, slatka moja tetka Živka, omaklo. Lepo sam mu govorio: kraduckajte pomalo i ne pravite buku, a on i ti njegovi navrli ko deca na trešnju. Dečja posla…
Živka: A železničar? Je li, bogati, on li je železničar ili kafedžija?
Đilas: (iz ćoška, pakosno) Šveđanin!
Velja: Mnogo mi je vredan taj mali, evo, kupuje i nov stan. Veliki, u centru…
Živka: Ajd dobro, đavo da te nosi, i tebe i te tvoje koncesije, klinike, samante… Piši, ujka Vaso!
Prenu se ribarče – ode sanak pusti. Protrlja oči, pogleda svoj odraz u vodi – on, nije ujka Vasa. I tetka Živka nije Živka nego teča Voja. Koštunica. I nije veliki – to je samo sanjao, mali je on da bude važan. Umiren, ponovo je utonuo u san dok je suton u modro bojio poslednje senke…
Stara lipa uprla u mesečinu… Zvezdano nebo se izmešalo sa svicima… Daleki lavež…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
