Počelo je izuzetno: ručkom s ambasadorom zemlje u kojoj, kažu, izlazi sunce. Ručak je sjajna uvertira za ono što me očekuje. Uz, za naše kategorije, izuzetno egzotičnu i egzotično izuzetnu hranu (suši od tune, orade, lososa, hobotnice, kavijara; sir sa šljivama, pljeskavica od sardine, losos na žaru mariniran miso pastom, kuvana tanko seckana junetina uz sos od susama, slatki žele od pasulja i mnogo šta još uz sake, te francusko crno i belo vino) i pored brzog poraza u borbi sa štapićima za jelo, to jest iznuđene vernosti viljušci i nožu, glavni utisak bila je estetika celog užitka.
Aleksej Kišjuhas: Japan na prvi pogled
Redovni kolumnista Danasa, sociolog iz Novog Sada Aleksej Kišjuhas (1983), bio je jedan od učesnika desetodnevnog studijskog putovanja u Japan za mlade iz jugoistočne i istočne Evrope u organizaciji japanskog ministarstva inostranih poslova. Preporučila ga je ambasada te zemlje u Beogradu, upravo na osnovu njegove saradnje u našem listu.
Objavljujemo izvode iz dnevnika koji je vodio na tom putovanju.
Svaki komadićhrane bio je pripremljen, odnosno oblikovan kao istinska umetnička minijatura. Zadivila me je količina pažnje s kojom se pristupa svakodnevnim (to jest onim najvažnijim) delatnostima poput ručka. Pokazaće se, ovo jeste značajna karakteristika simbola i fenomena koji nazivamo „Japan“.
Još indikativnije, atmosfera tokom ručka s gospodinom Tadašijem Nagaijem bila je veoma prijatna, gotovo neformalna i ležerna. Teme za razgovor bile su iste kao i za svakim drugim trpezarijskim stolom: lične anegdote, zajednički poznanici, malo politike, alkoholna podvižništva, prebrojavanje olimpijskih medalja. Sasvim u saglasju sa onim što očekujem od ove studijske posete: iskustvo o našim međusobnim sličnostima, a ne razlikama.
Raduje me i što sam upoznao visoke državne službenike koji smatraju da je u interesu njihove zemlje da za petnaestak ljudi iz daleke centralne i jugoistočne Evrope obezbede put, smeštaj, hranu, te edukativne i turističke sadržaje u njihovoj zemlji. Iako besramno subjektivan, impresioniran sam brigom Japana za kvalitetnu reklamu i u, za njih, najzabitijim budžacima planete.
Jer, iako ova avantura sa bivšim jugoslovenskim i sovjetskim omladincima sigurno nije jeftina za štedljivi Japan, u pokušaju objašnjenja celog aranžmana samome sebi, nastojim razmišljati dugoročno. Iz godine u godinu, Japan na ovaj najneposredniji način stvara prijatelje među mladim političarima, NVO aktivistima, ambicioznim studentima i, u mom slučaju, novinskim kolumnistima. Tada pomišljam i koliko bespotrebno ovdašnja vlast troši novca na različite dnevnice, putne troškove i famozne „reprezentacije“. Kao i na sterilne neinventivne reklame po svetskim televizijama. Dok bi dovlačenje u Srbiju onih koji kreiraju medijski program mimo reklama (ili će to za koju godinu početi da čine) zasigurno imalo više efekta po razumevanje onoga šta Srbija jeste ili barem nastoji biti. O mladim političarima širom spomenutog sveta, odnosno o budućim donosiocima odluka da i ne govorim.
Verovatno je i zato Japan druga najjača ekonomija na planeti, a ja, dok kroz centar Beograda pokušavam dospeti do autobuske stanice, nailazim na drugorazredni miting podrške ratnim zločincima. Uz Partibrejkers s trećerazrednog ozvučenja. Izuzetno sam srećan zbog toga što se u narednim nedeljama ne moram nervirati nad činjenicama poput ovih. Što, poput Ogista Konta i njegove „mentalne higijene“, barem desetak dana mogu uspešno praktikovati izbegavanje dnevnih vesti. I, najviše od svega, što mi se pružila prilika da iz prve ruke upoznam društvo koje svima služi kao pozitivni stereotip, ali i društvo sa kojim malo ko iz Srbije ima relevantnog iskustva i druženja.
I zato tokom vožnje autobusom u Novi Sad ne otvaram kupljene novine. Uz dozu štreberskog učenja unapred, radije se upoznajem sa nekim bazičnim podacima o Japanu ili „Nihonu“, kako ga njegovi žitelji nazivaju. Veličine je Nemačke, ali se prostire na četiri velika i nekoliko hiljada manjih ostrva. Rečje o parlamentarnoj demokratiji i ustavnoj monarhiji. Car se zove Akihito. U Japanu živi oko 127 miliona ljudi, što ga čini desetom najmnogoljudnijom državom planete. Tri četvrtine ljudi živi u gradu. Pismeno je 99 odsto. Nacionalni simboli nemaju veze sa narogušenim ptičurinama, većsu to hrizantema i trešnjin cvet. Imaju četiri godišnja doba, a Japanci posebno uživaju u njihovoj smeni. Japan je najlepši u proleće i jesen, kako to obično biva.
Pročitao sam i kako su i struja i štekeri u Japanu različiti od evropskih, te da su japanske mobilno-telefonske mreže takođe nekompatibilne sa ovdašnjim. Nepopravljivo vezan za internet i njegove plodove, ali i (oba)vezan slanjem teksta Danasu, brinem se da li će se i moj laptop i mobilni telefon pridružiti uobičajenom nizu bespotrebno spakovanih stvari. To jest, da li ću blagovremeno dobaviti adaptere i ostale tehničke drangulije. Zabrinutost delim sa taksistom koji me vozi do stana. „Druže, ne brini ništa. Pa Japanci su tehnologiju izmislili!“, teši me. Sasvim uspešno.
Kao jedina dilema ostaje odabir filma za pred spavanje. U užem izboru su, posve prigodno, antologijskih Kurosavinih „Sedam samuraja“ (1954) i divni „Izgubljeni u prevodu“ (2003) Sofije Kopole. Kćer poznatog režisera, te majstor Bil Marej, odnose pobedu.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
