Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji

sarma pomasna, ali pečenje je prste da poližeš. I još je rekao da ovako više ne ide i da svi moramo da se ujedinimo u
Deda je pitao: kakav Narodni front, bog s tobom, a tata je objasnio da to nije onaj Narodni front ni onaj SSRN nego front svih patriotskih snaga okupljenih oko opozicije a protiv izdajničkog režima koji želi da zatre sve što je srpsko. Onda je Simke navukao kapuljaču, dohvatio bezbol palicu i pitao: kad počinjemo, a strina Caki ispala ganc nova vilica u supu. Ujka pitao: imamo li kapacitete, a tata kazao: ihaj! Više ništa nije kazao jer je stigao još jedan šafolj pečenja, a mama mu boronzala: šta si zaglabao taj zaponjak, šlogiraćeš se, crni čoveče, a Slavko pobratim je našao strina Cakinu vilicu, otresao je od rezanaca, dohvatio čašu i nazdravio haškim junacima. Onda je kum Bobiša nabrajao naše kapacitete, a, kad je došao do Šormaza i nazdravio narodnjacima, teta Betica ubacila Žiku Obretkovića. Posle je čikara skupljao koske za kuče, a ja sam tražio još koka-kole. Tata je rekao da njegov sin ima da pije samo kabezu, a Ujna me pomilovala po glavi i kazala da se ne naždevam tim bućkurišima nego da uzmem rozen-tortu s domaćim korama. Onda je tata prešao na pikljeve, a deda zadremao. Ja sam počeo da plačem s ustima punim rozen-torte i tražio koka-kolu, a tata je ustao i počeo da peva „Spremte se, spremte“. Svi su prihvatili, samo je deda hrkao.
Posle je Slavko pobratim rekao da jedva čeka Front pa da im vadimo dušu na pamuk, tata se prodernjao Svi u Front – sve za Front, a ja sam dedu šašoljio slamkom u uvo. Dok nisam zaspao…
Kad me Ujna probudila da uzmem još rozen-torte, Daca je govorila o gđici Jovanović, onoj što u Skupštini zabacuje šiške i tapše našima. Gđica Jovanović je dalja rođaka Bose iz Gradskog zelenila, a ta Bosa svako jutro pije kafu s Dacinom najboljom drugaricom. Teta Betica upala Daci u reč i rekla da i mi žene konja za trku imamo, to jest – za Front. Baba pitala: jel’ to opet afeže, a Ujna joj odgovorila: ju, staramajka, jezik pregrizla, kakav crni afeže – ovo će da bude serkl najumnijih ženski glava. Sve za stolom počeše da ređaju. Evo, gospođa Radeta, divna žena, intelektualka – kaže Ujna. Pa ona Aleksandra Janković, Puškin joj nije ravan – dodaje moja mama – kako samo ume da veze, čujem da svake noći napiše po jedan sastav. A tek Isidora Bjelica! A tek Milijana, pa Pop-Lazić, pa Violeta… Nije Violeta nego Lidija Vukićević! Dobro de, Lidija. Pa onda one kolumnistkinje iz naših novina – sve kapacitet do kapaciteta! Tu strina Caka vrisnu – nema joj vilice! Daca poče da prebira po Vasinoj torti, a mama uze da budi tatu, pa dedu, Ujku, Slavka pobratima, čikaru, kuma Bobišu… Baba traži ranisan od Ujne, tata se budi i merka rebarca, Simke se oznojio pod kapuljačom, Daca ode da kuva kafu, teta Betica strusila pola flaše kruškovca pa štuca, čikara uzeo da prezalogaji džiger-sarmu, ona se ulojavila… Dedu nikako da probude. Posle ne znam šta je bilo jer sam opet zaspao…