Požar je ugasio svetla pozornice u Vranju 3. jula 2012. godine.
Od tada „svetli“ da li urođeni mentalitet slabašne odgovornosti prema kulturi i kulturnim institucijama čiji „dim“ odavno i kada je u pitanju Pozorište „Bora Stanković“ vitla iz prestonice. Taj dim izgorelosti i danas kao da deluje „sedatirajuće“ na prethodnu, ali i novu vlast u Vranju. Požar se desio u vreme vladavine socijalista. Oni su i započeli obnovu vranjskog teatra. Oni su i došli u „pat situaciju“ kada je početak treće faze, kako je najavljeno, odložen nakon što su i zvanično potvrđeni nalazi Instituta za fiziku iz Vinče da je prilikom izvođenja građevinskih radova Kompanija „Banković“ iz Crne Trave koristila hemijsko sredstvo „oplatol“, koje iza sebe ostavlja miris otrova i opasnosti po ljude. Da bi „treći čin“ predstave obnove vranjskog pozorišta počeo sada je neophodno više od „novih“ 60 miliona dinara za dekontaminaciju, glasi ponuda eksperata iz beogradskog instituta koji su u Vranju proveravali stanje građevinskog nemara.
A sve je počelo nakon požara entuzijastički i sa dobrom namerom. Najpre su vojnici četvrte brigade Kopnene vojske raščistili zgarište. Glumci su kući nosili nagorele kostime na pranje. Gradski čelnici lamentirali u obećanjima. RTS prikazivao spot u kome je javnost pozivana da da finansijsku podršku radovima na obnovi zdanja koje je gradu ostavio vranjski trgovac Janča Jovanović Baldžija. Podrška je stigla i od Programa EU Progres i Švajcarske vlade da se izradi idejni projekat nove zgrade vranjskog teatra. Šef delegacije EU u Srbiji Majkl Davenport i u nekoliko navrata je dolazio da vidi na terenu šta se događa, davao podršku, podsticao na „brži i efikasniji rad“. Dotle su glumci delovali u „teatarskom izgnaništvu“, kao „estete izbeglice“ u neadekvatnom a ipak domaćinskom prostoru sale Doma Vojske Srbije, koji je na svu sreću rekonstruisan pre nego što će pepeo prekriti staru scenu.
Kozačkim entuzijazmom, uz nemalu podršku kolega iz Beograda, Novog Pazara, Makedonije, krpačili su svoje dijaloge, radili premijere, sputani da budu od opterećujućeg beskućništva. Jedan od junaka ove nevesele priče je aktuelni ministar kulture Ivan Tasovac, koji vranjanske teatarske poslenike nijednom nije posetio. Ni reč podrške. Muk izdaje. Kao što to i neveseloj srpskoj zbilji biva, lokalna vlast je vrlo brzo uspela da od obnove zgrade pozorišta napravi iznuđeni „spektakl“ političke sujete – međusobnog optuživanja. Različitosti bez razumevanja. Glumci i ostali privrženici pozorišta iz cele Srbije u vremenu nemaštine uplatili su preko 60 miliona dinara na namenski račun za obnovu. Tadašnji narodni poslanik Dragan Nikolić je iz klupe Skupštine Srbije „iskamčio“ od tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića da iz budžetskih rezervi izdvoji 25 miliona dinara nade u brzu gradnju. Sednice Odbora za obnovu kojima je predsedavao eksgradonačelnik Zoran Antić (SPS) bile su otvorene za javnost ali „zatvorene za kreaciju“, očigledno posle svega što se i danas da videti na zatvorenom gradilištu kome kao „scenografija“ nedostaje samo korov koji još uvek nije porastao u centru grada u kome za sada na papiru postoji regionalno rubno pozorište.
Sada je „teret“ u godini kada se navršilo 120 leta od kada je Radoje Domanović, tada profesor, po kazni zdelao prvi pozorišni čin „Gorski vijenac“ u sali gradskog hotela na novoj vlasti. Na novoj vlasti je i obaveza da u godini 2017. kada će se navršiti devet decenija od smrti Borisava Stankovića stavi pečat moći ili nemoći da se okonča kako se za naše prilike ispostavilo nimalo lak posao da glumci svojom igrom nadvise pepeo, nemar i korov u svom starom-novom pozorišnom domu. Četiri godine spore, klimave, surevnjive, obnove zgrade vranjskog teatra su i zemljotresna „amputacija građanskog nerva“ koji nosi postojanje profesionalnog teatra u jednoj sredini sa više od 80.000 stanovnika. To mrtvilo odvraća pravo na ljudsko dostojanstvo koje vam daje kada izađete iz pozorišta posle nečega što vam je tamo ponuđeno kao iluzionistička provokacija nad neveselom zbiljom svakodnevice. Vranjanci su to pravo izgubili pre četiri godine. Za to pravo se vredi boriti, mimo trenutnih političkih ovakvih ili onakvih namera sa ograničenim dometima koje se pretvaraju u pruženu nadu obmane.
Glumci u Vranju će nastaviti da žive. Oni nemaju šansu na migrantske pasoše jer bi to značilo napuštanje teritorije i gubitak jednog važnog segmenta koji privilegija postojanja pozorišta i prisustvo boginje Talije daju jednoj sredini. A to da li će završetak obnove pozorišta u Vranju biti „zadužbinarstvo“ političkog rejtinga jedne ili druge partije najmanje je važno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
