Uspon i pad afričkih diktatora

List Indipendent pozabavio se epilogom njihovih priča. Šta se dešava sa svrgnutim i posramljenim liderima koji više nemaju moć u rukama? Budući da su sva tri pomenuta diktatora sejala strah i primenjivala silu, gomilaju se zahtevi da se izvedu pred lice pravde. Međutim, stiče se utisak da je ispunjenje tih zahteva još uvek veoma daleko.

Tako na primer, Ben Ali se leči na luksuznoj klinici u Džedi u Saudijskoj Arabiji, budući da je njegovo stanje „ozbiljno“ nakon što je preživeo moždani udar, iako njegov advokat tvrdi da je dobro. Mubarak (83) je pacijent bolnice u Šarm el Šeiku od 13. aprila kada je imao srčani napad nakon pokušaja njegovog hapšenja, zbog kojeg je, prema rečima njegovog portparola, pao u komu, iako lekar bivšeg egipatskog predsednika tvrdi da je njegovo zdravstveno stanje posledica srčanih aritmija. Saleh (69) je, pak, završio u bolnici u Rijadu umotan u zavoje pošto navodno ne može da pokrene ruke.

Deo javnosti smatra da sva trojica koriste zdravstvene probleme kao izgovor da bi izbegli optuženičku klupu. Drugi, pak, veruju, da istina o zdravstvenom stanju ovih diktatora tek sada izlazi na videlo jer tokom njihove višedecenijske vladavine niko nije smeo da dovodi u pitanje njihovo zdravlje i samim tim izglede da će vladati još pedeset godina. Osim toga, budući da su imali neograničenu vlast, ova tri „tiranina“ su verovala da nikada neće izgubiti palate, limuzine, kreditne kartice bez limita i privilegiju da ne plaćaju račune. Možda su čak obmanjivali sebe da uživaju veliku popularnost u javnosti. A onda su odjednom sve izgubili. Njihovi bankarski računi su zamrznuti, a „prijatelji“ među zapadnim liderima ne odgovaraju na njihove molbe za pomoć, dok se nalozi za njihovo hapšenje gomilaju, navodi Indipendent.

Osuječeni planovi

Hosni Mubarak, sada bivši predsednik Egipta, u prošlosti je izjavljivao da će vladati „do poslednjeg daha“. Pre nego što je zaplivao političkim vodama, Mubarak je bio pilot bombardera u vojsci Egipta. Vrhunac u vojnoj karijeri dostigao je kada je 1972. stupio na funkciju komandanta vazduhoplovnih snaga i postao zamenik ministra odbrane Egipta. Krunu njegove vojne karijere predstavljao je izbor za komandanta vazduhoplovnih snaga i zamenika ministra odbrane Egipta.

Godine 1975. imenovan je za potpredsednika Egipta, a posle ubistva šefa države Anvara el Sadata 1981. preuzima državno kormilo i postaje lider Nacionalne demokratske partije. Iako je slovio za jednog od glavnih saveznika Sjedinjenih Država na Bliskom istoku, oštro se protivio američkoj invaziji na Irak 2003, uz obrazloženje da rešenje izraelsko-palestinskog konflikta treba da bude prioritet. Štaviše, tvrdio je da će taj rat iznedriti „stotinu Bin Ladena“.

Popularna priča kaže da je Mubarak preživeo čak šest pokušaja ubistava. Prva četiri predsednička mandata dobio je zahvaljujući volji sopstvene skupštine, a 2005. u Egiptu su održani predsednički izbori na kojima je glatko pobedio. Rođen je 4. maja 1928. u Musaji. Otac mu je bio inspektor u Ministarstvu pravde. Oženjen je Suzanom s kojom je dobio dva sina, Alaa i Gamala.

Autokrata koga se Zapad nije gnušao

Zin el Abidin Ben Ali je obećao dan pre nego što je svrgnut s vlasti, kada su Tunis uveliko potresale demonstracije koje je pokušao u krvi da uguši, da se neće ponovo kandidovati na izborima koje je upravo najavio, te da će unaprediti ekonomiju i slobodu štampe. Zatim je imenovao premijera da ga menja tokom „privremenog odsustva“, ali je sud ocenio da je ta odluka neustavna, posle čega je predsednik Tunisa postao dosadašnji predsednik parlamenta. Ben Alijev uspon na vlast bio je dramatičan, mada ne i krvav. Oktobra 1987. Habib Burgiba, čuveni prvi predsednik Tunisa koji je vladao od 1957, Ben Alija imenuje za premijera. Već narednog meseca lekari Burgibu proglašavaju nesposobnim i Ben Ali u državnom udaru postaje predsednik.

U vreme kada je Ben Ali preuzeo funkciju šefa države, Tunis je potresala ekonomska kriza, baš kao i danas. Strahovalo se i od dolaska islamista na vlast. Čelnik italijanske vojne obaveštajne službe u vreme pada Burgibe priznao je kasnije da je učestvovao u državnom udaru. Burgiba je, kako je objasnio, želeo previše radikalan obračun sa islamistima, što je moglo da izazove neželjene reakcije u susednim zemljama.

Ben Ali je u narednim godinama u više navrata biran za predsednika ogromnom većinom: 1994. je kao jedini kandidat osvojio 100 odsto glasova, 1999. u „trci“ je bilo više pretendenata, ali je Ben Ali dobio 99,4 odsto glasova, 2009. je pao na 89 odsto. SAD su tada osporile valjanost izbora, ali i navele da su rešene da sarađuju sa Ben Alijem i Vladom Tunisa.

Ben Alijev režim ocenjivan je kao autokratski. Menjan je zakon zarad opstanka Ben Alija na vlasti, govorilo se o kršenju političkih prava, Tunis je bio nisko pozicioniran na rang-listi slobode štampe. Istovremeno, Ben Ali nije bio u rangu diktatora kojih se Zapad naročito gnušao. Njegova spoljna politika bila je konstruktivna, podržao je i američki rat protiv terora koji je pokrenuo Buš.

Rođen je 1936. Kao vrlo mlad borio se protiv francuskih kolonijalista, pa je izbačen iz srednje škole i uhapšen. Kasnije je stekao vojno i obaveštajno obrazovanje u Francuskoj i SAD. Vojnu karijeru započeo je 1964. Osnovao je službu vojne bezbednosti kojom je upravljao deset godina. Bio je generalni direktor Državne bezbednosti. Ima šestoro dece iz dva braka.

„Brat vođa i vodič revolucije“

Muamer el Gadafi, najstariji među arapskim i afričkim državnicima, libijski vođa i samoproklamovani „kralj tradicionalnih kraljeva Afrike“ za državnim kormilom Libije je više od četrdeset godina. Gadafi je s grupom oficira 1. septembra 1969. izveo državni udar protiv kralja Idrisa bez kapi prolivene krvi. Novi režim sa Revolucionarnim komandnim savetom (RKS) na čelu ukinuo je monarhiju i proglasio novu Socijalističku Narodnu Libijsku Arapsku Džamahiriju. U vladinim saopštenjima spominjao se kao „Brat vođa i vodič revolucije“.

Godine 1976. objavio je „Zelenu knjigu“ u kojoj je predstavio svoje političke ciljeve. Za razliku od drugih vojnih diktatora, nije sebe unapredio u generala nakon osvajanja vlasti, ali je prihvatio ceremonijalno unapređenje od kapetana u pukovnika i ovaj čin je zadržao poslednjih gotovo četrdeset godina. Gadafijev uzor bio je Gamal Abdel Naser, tadašnji predsednik Egipta, koji se do predsedničke funkcije uzdigao apelujući na arapsko jedinstvo.

Rođen je 7. juna 1942. u beduinskom šatoru u pustinji nadomak Sirte. Sin je pastira iz plemena Gadafa. Stekao je tradicionalno osnovno religijsko obrazovanje i pohađao Seba pripremnu školu u Fezanu. Fakultetsku diplomu stekao je na Libijskom univerzitetu s visokim ocenama, nakon čega je upisao vojnu akademiju u Bengaziju, gde je diplomirao 1965.