Duže od četiri meseca trebalo je novinaru Danasa da ubedi tihog i ponekad previše skromnog sugrađanina čika Osmana Ćuftu da prvi put otvori dušu i progovori za novine, jer kako sam priznaje, to „ne ume“, a za to i „nema potrebe“.
– Ja sam samo jedan običan čovek i ne znam koga bi moja priča uopšte interesovala kada sada novinama dominiraju oni koji imaju vlast i moć, ili su interesantni kao estradne ili neke druge zvezde u našoj državi – vajka se čika Osman.
Duže od četiri meseca trebalo je novinaru Danasa da ubedi tihog i ponekad previše skromnog sugrađanina čika Osmana Ćuftu da prvi put otvori dušu i progovori za novine, jer kako sam priznaje, to „ne ume“, a za to i „nema potrebe“.
– Ja sam samo jedan običan čovek i ne znam koga bi moja priča uopšte interesovala kada sada novinama dominiraju oni koji imaju vlast i moć, ili su interesantni kao estradne ili neke druge zvezde u našoj državi – vajka se čika Osman. Rođeni je Goranac, a 1953. godine sa ocem Adimom u petoro braće stigao je u Vranje. Stigao i ostao, da zajedno sa braćom i ocem koji je umro 1973. godine, prodajući semenke, kikiriki, leblebije dosanja svoj san u prodavničici koja godinama stoji na istom mestu.
– Od barake koja ima pet kvadrata ja i mojih petoro braće napravili smo šest kuća u rodnom selu Restelica u opštini Dragaš. Isto toliko svadbi i veselja – pojašnjava čika Osman, sa kojim potpisnik ovih redova troši vrelo vranjsko popodne u bifeu „Pod lipom“, koji se nalazi tik uz njegovu baraku, a pored kioska za štampu.Tu su Goca i Belka, sa kojima ovaj čovek deli dobro i zlo, smeh i neraspoloženje, nade i sećanja. Svakodnevno odlazi u banku da uplati pazar, pa onda ritualno svrati u bife kod Marine, Velje i Neška na „čašicu razgovora“ ili da natoči vodu, ređe da sa prijateljima ponešto popije. Duže od četiri decenije Osman Ćufta u Vranju živi kao podstanar. Kaže da bi za imanje koje ima u rodnom selu ovde mogao da kupi i stan i kuću. Zašto to ne učini? – Postoji usud porodični, da ono što sagradiš u rodnom selu ne treba da prodaš. To je i očev amanet, a prodaji se protivi i supruga Pemba, mada bi kćerka htela da dođe da živi u Vranju – kaže ovaj skromni čovek, tvrdeći da „kad nemaš za više, dobro je što imaš i za hleb“. Usud Goranaca je da žive pečalbarski po Srbiji. U Vranju ima četiri porodice Goranaca koji isključivo žive od prodaje sladoleda, bureka, limunade i boze. Jednom godišnje čika Osman odlazi u rodno selo, a i dolaze mu supruga i kćerka. Jedna kćerka je u Parizu, a otac ju je posetio 2001. godine.
– Promenila se vremena. Ja nikada nisam znao albanski, a do rodnog sela prolazim preko Kosova. Ponekad te je strah. Pređeš 400 kilometara, sitgneš u selo. Pukne pred tobom Šarplanina, napuniš pluća vazduhom, vidiš svoje i onda kad pođeš suze same teku i shvatiš – velika je kuća, mali svet i kratak život. To ti je jedna rečenica za sve godine – beležimo naizust izrečenu filozofiju života jednog tihog suseda Vranjanaca koji su se sa njime saživeli kao sa delom nečega bez čega se ne može.
Realno ili iz namere da na neki način oda kompliment svojim sugrađanima Vranjancima, čika Osman kaže da ga ovde niko za 43 godine nije uvredio ili opsovao. – Ima agresivne omladine. Dođu pijani, traže kikiriki, pa odu. A, onda sutradan dođu da plate i izvine se, pa idemo dalje.
– Sada jedino ja radim u kiosku, a ranije smo se smenjivali na po mesec dana. Jednostavno, nema posla za sve nas. A ja imam još četiri godine do penzije. Tada drum i odoh u moje selo, jer ne možeš da budeš drugo no što jesi – pečalbar na privremenom radu u Vranju, trudeći se da pošteno za život zaradiš i opstaneš kao častan čovek – priča Osman Ćufta kao da želi da što pre završi svoju ispovest pred novinarskom beležnicom i da se vrati u svoj svet „tihog suseda“ i sasvim običnog, neprimetnog čoveka koji je sasvim sigurno deo istorije, ali i tradicije Vranja koju je stvarao zajedo sa svojom rodbinom, ali i svim ovdašnjim ljudima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
