Veliko jedinstvo Rusa i Srba je dirljiva utopija

Profesor Tarasjev govori o srodnosti Rusa i Srba, njihovim duhovnim, kulturnim i istorijskim vezama, ruskoj emigraciji u Srbiji.

– Postoje Srbi koji vole Ruse zato što su pravoslavni, što imaju svetog Serafima, Sergija Radonješkog, svetog Vladimira… Njihov broj je, nažalost, mali. Postoje Srbi koji vole Ruse zato što je Staljin najveći vojskovođa svih vremena, a Lenjin najveći filozof i dobrotvor čovečanstva. Sve su to Srbi i sve su to Rusi. Da ne govorimo o razlikama u mentalitetu među samim Srbima i Rusima. To veliko jedinstvo Rusa i Srba je jedna tako dirljiva utopija. Ali, to je i osećanje imati snažnog starijeg brata. Bar ja, kao Rus rođen u Srbiji, to tako doživljavam – kaže profesor Tarasjev.

Šta je srž tih mnogostrukih srpsko-ruskih veza?

– Ljubav među slovenskim narodima je iracionalna. Naša blizina je, pre svega, na bazi zajedničkog porekla. To je neosporno. Sve najlepše reči su nam zajedničke: majka, otac, ljubav, žito, njiva, hleb i kruh… Kruh nije hrvatizam, to je ritualni okrugli hleb – okruh, koji se može naći u našim starim zajedničkim slovenskim tekstovima. Veoma su važne istorijske veze. Rusi su primili hrišćanstvo 988. godine, dosta kasnije od Srba, sa južnoslovenskim, znači srpskim knjigama. To je prvi uticaj i odatle bogatstvo ruskog književnog jezika, a to znači i crkvenog jezika, koji je znao i narod preko Crkve, a ne samo tanak sloj intelektualaca. To bogatstvo dali su južni Sloveni.

Da li su u „slovenskoj porodici“ Srbi i Rusi zaista najsličniji i najbliži, kako mnogi tvrde?

– Najbliži da, ali najsličniji ne. Bez obzira na pomenute razlike u mentalitetu unutar svakog od naroda, postoji vezivno tkivo koje nas drži, a to nije sličnost, nego srodnost. Uopšteno govoreći, ruski narod je mnogo sentimentalniji. To se vidi u intonaciji. Recimo vremenski izveštaj na ruskom zvuči smešno na srpskom. Reći ćete to je intonacija, ali ona je duh jezika. Duh jezika je duh naroda. Rusi su sasvim drukčiji u porodici. Srbi su, a to je moja stilska figura, „nokat“ pravoslavlja. Postoji prst, a da bi se prst zaštitio od udara Gospod je stvorio nokat. Srbi su najistureniji deo pravoslavlja.

U Srbiji postoji i izraz „slažu se kao prst i nokat“…

– Ima. Možda je gruba stilska figura, ali kako zameriti noktu što brani tkivo. To je ta srpska surovost i isključivost prema ostalim religijama, jer su Vas one kinjile. Ima tu nečeg iracionalnog. Ispričaću priču mog dede, koji je rat dočekao kao pukovnik, zamenik komandanta puka. Bio je hitno pozvan u štab, pa je uzeo kočije. Kočijaš ga pita ko nas napada. Deda kaže: „Tradicionalno Nemci i Austrijanci“, pa nabraja naše ostale neprijatelje. Kočijaš pita: „Ima li neko da je s nama?“ Deda kaže Francuzi, pominje i Engleze. Kočijaš pita imali li još neko. Na pomen Srba i Crnogoraca, skine kapu i prekrsti se. Prost ruski seljak koji u provincijskom gradu vozi kočije oseća da „ima naših“, jer Francuzima ne veruje. Pamti da su spalili Moskvu, dok je jedan od najvećih junaka u borbi protiv Napoleona 1812. bio je Srbin Miloradović koji je posle bio gubernator grada Moskve i osećao se kao Rus.

Koliko je na kulturne i duhovne veze uticala ta srodnost, a koliko istorijske prilike i državna politika. Ima li tu neke ravnoteže?

– Istorija južnih i istočnih Slovena je duga priča. Rusi su krvavo platili stvaranje svoj države. I ona je potisnuta od svojih korena. Srbi iz Južne Srbije i sa Kosova, Rusija iz Kijeva. Prost ruski narod kaže: „Kijev, majka ruskih gradova“. Rusija je pokrštena u Kijevu, ruska istorija počinje tamo. Nažalost, o našim odnosima odlučuju političari. Crkve se nikad nisu svađale, ali ta zavisnost od trenutne politike je strašna i neizbežna. Onaj ko ne sledi zvaničnu politiku, imajući u sebi svoj osećaj odnosa prema drugom bratskom slovenskom narodu, taj je žrtva u toj državi. To je taj nesklad između naroda i države. Zato je priča o kočijašu koji se krsti pri pomenu Srba i Crnogoraca toliko simptomatična. Mnogi su na Golom otoku platili iracionalnu ljubav prema Rusiji. Stav ruskog naroda prema Srbiji takođe je utopija: „To su naša krvna braća, mi ćemo ih braniti“. Svaka država, međutim, ima svoj interes.

U srpsko-ruskim odnosima postoji delikatan momenat – oslobođenje 1944. i uloga ruskih trupa u utvrđivanju novog komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji. Mnoge posleratne generacije gledaju Rusiju iz ideološkog ugla.

– To je složeno pitanje. Treba biti realan i dobro poznavati podatke i istoriju. Male države nikad ne odlučuju o sebi. Sad je tužna godišnjica ubistva kralja Aleksandra Ujedinitelja. To „Ujedinitelja“ izgovarali smo sa ponosom, a u stvari to je u srpskoj istoriografiji velika optužba kralju što nije pravio veliku Srbiju s Bosnom i izlaskom na more. A, on nije ništa pravio, njemu su to diktirali i krojili drugi. S druge strane, velike države prave zlikovci poput Ivana Groznog, Petra Velikog i Staljina, a to veličaju oni koji od jednog naroda traže da ima jaku državu. I to je jedan od rusko-srpskih nesporazuma. Ima ljudi koji veličaju Sovjetski Savez, a vrlo važno što je Staljin uništio 50 miliona Rusa, što je cela Francuska. Važno im je što stvorio imperiju koja nije bila na zdravim, nego na prisilnim osnovama i raspala se. Mislim da je ljubav prema Rusiji sada na najnižem nivou u srpskom narodu, što je zasluga komunizma koji je surovo nametnuo ideološki odnos kao suštinu. Od 1948. i onog istorijskog „ne“ u našim udžbenicima od osnovne škole, gimnazije, pa i na Filološkom fakultetu „pljuje se“ po Rusima. Stalno se provlači linija „Rusi su nas izdali“. Kad se dogodila 1968, po narudžbini su počeli da se pojavljuju članci protiv Rusa. Bila je naručena serija Belogardejci saradnici Gestapoa. Novinari su, ipak, podložni aktuelnoj politici. Mi razgovaramo sada zato što dolazi Medvedev. Ljubav, čak i među narodima, ne trpi to. Ružno je sećati se Rusa samo kad zagusti.

Kakva je u uloga ruske emigracije u rusko-srpskim odnosima?

– Ruska emigracija bila je veoma lepo upoznavanje Srba sa Rusijom. Iz Rusije je izašlo dva miliona visokih intelektualca. Znamenitosti i veličine tehničke, naučne, kulturne, umetničke otišle su na Zapad, dok je Srbija, koja je posle tri rata raširenih ruku primila Ruse, dobila duhovni centar. Duhovni centar ruske emigracije bio je u Beogradu i Sremskim Karlovcima sve do 1944. i ovih dana koje mi sad obeležavamo kao oslobođenje. Posle Prvog svetskog rata cela Evropa, ne samo Srbija bile su desetkovane. Možete zamisli šta je za njih značio dolazak lekara, astronoma, inženjera, matematičara… Svaki ruski pukovnik artiljerije mogao je da bude profesor matematike na univerzitetu. Od male Srbije postala je velika Jugoslavija, čije su granice branile prve ruske jedinice. U Beogradu je stvorena biblioteka od knjiga koje su doneli Rusi – gradska biblioteka, druga u svetu . Srbi su kao narod rano počeli da staju na noge, biološki i intelektualno da se obnavljaju i već krajem 30-ih godina privilegovani Rusi su počeli da smetaju. Mi smo ovde imali sve: pozorište, balet, narodne kuhinje, restorane, crkvu, osnovne škole i gimnazije. To je još nenapisana istorija, ali ne treba govoriti samo o Beogradu, treba pogledati i po provinciji.

Kakvo je danas stanje u ruskoj emigrantskoj zajednici u Srbiji?

– Ona jednostavno ne postoji. Svi misle da su Rusi otišli 1944. Tada je iz Beograda, Novog Sada i Pančeva otišlo nešto više od četvrtine ruske emigracije, jer su se bojali „crvenih“ s pravom, a neki i zato što su ko zna šta radili, pa su negde na spisku. Ruse je oterao Tito, koji je izdejstvovao da se 1950. za Ruse otvore prihvatni logori u Bugarskoj i Trstu, po čemu se vidi koliki je on međunarodni maher bio. Rusi su mogli da biraju da li će na Zapad ili Istok, a Ozna im se rugala šaljući ih nasilno u Bugarsku, iako su tražili da idu na Zapad. Dozvoljavali su im da iznesu samo dva kofera. Tada je otišlo 80 posto preostalih Rusa. U Beogradu nas je ostalo hiljadu i po, dve hiljade što je mala kolonija, iako se zna da je nekada u Beogradu od 300.000 stanovnika, bilo je 15.000 Rusa. Tu su i mešoviti brakovi, mladi ljudi nemaju uslova da ruski uče od kolevke, od majke, bake. Ima ljudi koji se zovu ruskim imenom i prezimenom, ali ne znaju ruski. Imamo Društvo kadeta u Beogradu i u upravi moramo da govorimo srpski jer od osam članova, pet ne govore maternji jezik predaka. Emigracije, migracije i izbeglištva su neprirodne pojave, a njihova sudbina je nestanak.

Istorijski izvor prvog reda

Porodica profesora Tarasjeva smatra se istorijskim izvorom prvog reda za proučavanje istorije ruskog naroda u Srbiji. Otac profesora Andreja Tarasjeva, protojerej Vitalije Tarasjev (1901-1974) bio je starešina Podvorja Moskovske patrijaršije u Beogradu – crkve Svete Trojice na Tašmajdanu. Služio je i prijateljevao s poglavarom Ruske zagranične crkve mitropolitom Antonijem (Hrapovickim), svetim Jovanom Šangajskim, arhimandritom Kiprijanom (Kernom), arhimandritom Justinom (Popovićem), koji se kod njega ispovedao… Andrej Tarasjev je na Filološkom fakultetu u Beogradu predavao ruski jezik i književnost, a on sam kaže da bio „dugogodišnji vaspitač u ruskom duhu studenata slavistike“. Poznat je i kao pojac, horovođa i autor više knjiga.

Srpska omladina ne poznaje Rusiju

Kako gledate na cinizam dela srpske javnosti prema Rusiji?

– Sad je glavni kriterijum finansijska uspešnost, bogatstvo jedne zemlje i moć. Ti ljudi su površni, a nažalost i naša omladina postaje takva. Omladina u Srbiji ne voli Rusiju, jer je ne zna. Ne zna snagu ruske nauke i kulture. Naši mladi ljudi dive se mogućnosti studiranja veterine u Kanadi, na nivou kakvog u Rusiji nema, ali ruski konji i dalje pobeđuju na trkama. Možda nekome treba aparat sa boljim uslovima pošto ne zna da slika, a onaj ko ume da slika može i sa Lajkom iz 1920. da napravi fenomenalan snimak i osvoji nagradu. Ta, uslovno rečena, zaostalost Rusije ne imponuje i tu se rađa prezir, ali zato Rusiji počnu da se dive pojedini ljudi kojima je važno što je Hruščov izuo cipele u UN i počeo da lupa o katedru. Ljubav među narodima je jedan ogroman bazen sa puno otvora. Tu se uliva čista mineralna i lekovita voda, ali zaluta i kanalizacija.