Velja tuži zbog humoreske

– Prvi put tužbu je podneo njegov advokat Jovo Popović sudu za prekršaje u Čačku 2003. godine zato što u prvom broju Čačanskih novina nije objavljen impresum. Tužba je odbačena jer nije bio u pitanju prvi nego nulti broj, probni otisak iz štamparije koji nije išao u prodaju. Druga tužba datira iz iste godine i nju je podneo lično Velimir Ilić povodom humoreske „Uticaj bukove klocne na srpsku naučnu misao”. Ona je odbačena posle šest meseci jer se Ilić, kao tužilac, iako uredno pozvan, nije pojavio ni na jednom ročištu. Kada na ročište nije došao ni njegov advokat Jovo Popović, sud je zaključio da je tužilac odustao – priseća se Marković svojih početaka u „povlačenju” po sudovima sa liderom Nove Srbije. Kaže da oni ne komuniciraju već godinama, ali da je Ilić „bezbroj puta, onako kako on to ume”, na njegov račun izrekao „niz uvreda, neistina i pretnji, u raznim TV emisijama, izjavama za novine i drugim javnim nastupima”. Nakon dugogodišnje „indirektne” komunikacije, slede dve nove tužbe, obe podnete prošle godine.

– Treća i četvrta su povodom humoreske „Zanemoćali mandarin”, odnosno teksta „Davidović, Jocić, Šarančić, neka se spremi…“ Jedna tužba je za naknadu štete po Zakonu o javnom informisanju, a druga za uvredu i klevetu po Krivičnom zakonu. Obe su, dakle, za iste tekstove podnete 2009. godine. Po tužbi za naknadu, Viši sud u Čačku proglasio me je kao autora tekstova i urednika novina krivim i dosudio naknadu od 180.000 dinara, plus sudski troškovi koje treba da platim Iliću – navodi Marković.

Kaže da je u celoj priči “najtragičnije” to što sudovi ne razlikuju novinarske žanrove i što se novinarima sudi za humoreske.

U presudi Apelacionog suda, u koju je Danas imao uvid, stoji da je u tekstu „Zanemoćali mandarin”, inače humoreski, „tuženi izneo neistinite navode koji se odnose na ličnost tužioca”. Ti navodi odnose se na razloge zbog kojih je Velimir Ilić u februaru 2009. proveo nekoliko dana u bolnici. “Sud je utvrdio da se tužilac nalazio na bolničkom lečenju usled pada i povređivanja, uzrokovanih visokim pritiskom i emocionalnim stresom, a ne kako se u spornom tekstu navodi, upotrebom viagre”. Protiv ovakve presude suda oštro su reagovali NUNS, NDNV i „Lokal pres“ ističući da je tekst po svojoj formi humoreska u kojoj su događaji, od nesumnjivog interesa za javnost, opisani na satiričan način, a Velimir Ilić nigde nije direktno označen kao akter.

Interesantna je i izjava koju je Velimir Ilić izneo na jednom od ročišta prošle godine. Marković navodi da su se reči odnosile na njega.

– On mene prati, uhodi… Ja od njega ne mogu da živim. Čuva me obezbeđenje, policija. O čitavom slučaju obavestio sam i ministra policije kao i premijera. Ukoliko ne dobijem zadovoljenje na sudu, preduzeću druge mere, – zapretio je Ilić.

Uputstva iz gradske uprave

Pre nekoliko meseci, dopisnicima novopazarskih medija greškom je prosleđen faks iz gradske uprave Novog Pazara. Sadržina mu je bila čudna i neuobičajena. Bio je namenjen Regionalnoj televiziji, povodom posete inostranih zvaničnika. Neko iz gradske uprave je seo i napisao kako treba da izgleda prilog: šta je tekst, a šta „of“.

Šaponjić: Uvek neko počne da te vređa

– Ne znam koliko puta sam se našao u opasnoj situaciji. Ni kriv ni dužan plašio sam se za sopstveni život. Došlo je takvo vreme da kada se negde pojaviš sa fotoaparatom, uvek neko počne da te vređa, psuje, viče… Možda je to rezultat ukupnog stanja u društvu. Ljudi su bez posla i plata, kriza je, pa bes iskaljuju na prvog koji naiđe, a to su najčešće novinari, kaže Zoran Šaponjić, dopisnik Glasa javnosti i Kurira iz Užica.

– U jednoj susednoj opštini čovek me je jurio kroz pola grada zbog moje namere da pišem o tamošnjem problemu, samo zato što sam rekao da sam novinar. Spasile su me brze noge! Za dopisnike, jedan od važnih preduslova je da ima brze noge i da bude u kondiciji. To je i jadno i tužno. U odnosu na pre deset-petnaest godina stanje je mnogo gore. Prošao sam sva ratišta na prostoru bivše Jugoslavije, ali ni na frontu nisam bio u opasnostima, koje sam kasnije prišao. Ne smo ja, nego i mnoge moje kolege. Odnos prema novinarima je posledica opšte klime u društvu, u kome su novinari jedini krivci za sve. Činjenice se izvrću i događa se da nije kriv onaj koji krši zakon, nego novinar koji to objavi, poručuje Zoran Šaponjić.