Vesna Mališić: Sloboda je bila važna, a laž nezamisliva

Iz mog sećanja uvek prvo izrone atmosfera, mirisi, svetlo, osećanja, pa tek onda konkretni događaji. Možda je razlog tome što su događaji varljivi i uvek ih nekako naknadna iskustva oboje novim sadržajem. U meni se zato kao važan životni sediment slažu doživljaji. Dodir uspomena je uvek buđenje emocija.
***

Moja prva važna drugarica zvala se Seka, a ja sam je zvala, ne znam kako i zašto, Kekura. Jednog dana pokucala je na naša vrata sedmogodišnja devojčica, veoma skromno obučena, u rukama je imala struk ubrane salate iz bašte koji je uručila mojoj mami kao buketić cveća i pitala je učtivo da li može da se igra sa mnom i mojom sestrom.
***
Seka je bila siromašna, nije imala igračke ali je imala bogatu maštu, bila je veoma spretna, hrabra i vešta. Otvorila mi je sasvim novi svet, naučila me kako da se penjem uz bor, a kako uz granu mimoze, kako se u šipražju beru šparoge, ili skupljaju rogači, spretno je razdvajala grane da bismo brale divlje kupine ili divlje šipke i znala je bolje od drugih koje su šišarke pune pinjola.
***
Ako Božić i Novu Godinu nismo provodili kod babe i dede uvek je pred praznike poštar donosio obaveštenje da nam je stigao paket. Mama bi po kiši ili buri dovlačila poveliki paket uvijen u smedji papir na kome je bio veliki crveni štambilj od voska. To je bila uobičajena praznična čestitka moje bake Lucije.
***
Mama je vadila i razmotavala mirisne makovnjače i orahnjače i kutije sitnih kolača. A mi smo samo čekale kad će se pojaviti glavna zvezda svakog bakinog paketa- kolač-lane rođeno u teškom čeličnom austrijskom kalupu koji je baka nasledila još od svoje bake. Lanetu bi baka vezala crvenu mašnu, zrna kafe bi stavila kao oči i posipala bi ga sa mnogo sitnog šećera. Praznici su za nas mogli da počnu kad se na stolu nadje – bakino lane.
***

Još osećam mamin miris iako je već dugo nema. Zanimljivo je kako se njen miris nije menjao ni u starosti. Taj miris mi je ulivao sigurnost. Osećala sam uvek da sam pod njim ostajala zaštićena kao u nekoj emotivnoj placenti. Mama je inače bila izuzetno osetljiva ali i veoma odvažna i hrabra žena. Gotovo da ne mogu da prizovem u sećanje ni jednu sliku njenog lica da joj u uglu oka ne vidim suzu koja se sprema da se sjuri niz obraz, što zbog radosti, što zbog tuge.
***
Dok sam bila devojčica, mama nije dolazila na priredbe na kojima sam učestvovala da se ne rasplače. Inače, nije bila slaba žena. Naprotiv, bila je jača i stamenija od svih koje poznajem. Suza je prosto bila ospoljeni deo njene duše. Volela sam njene suze, baš kao što svoje ne volim.
***

Mama nije imala nikakve predrasude, mogla je sve da razume. Veoma je cenila slobodu i osobenost. NJena priroda odredila je i moj stav prema životu i svetu. Verovala sam da može sve, da joj ništa nije teško, da sve radi s lakoćom. Nikada sestri i meni ništa nije zabranjivala. Sloboda je bila važna, zato je laž bila nezamisliva. To je bio način na koji je ona kod nas razvila odgovornost i iskrenost.
***

Rodjena sam kao druga ćerka u Kotoru jer u Herceg Novom tada još nije bilo porodilišta. Mama je pričala da je te novogodišnje noći kad sam rođena bilo takvo nevreme da su galebovi od bure udarali u prozore porodilišta. Bila je razočarana što je rodila devojčicu jer je bila uverena da nosi dečaka. Zbog toga je celog života grizla savest i sto puta mi je to prepričavala, a ja sam se uvek smejala i zadirkivala je da sam ja njen sin.
***

Gimnaziju sam završila u Herceg Novom u najlepše vreme za život u tadašnjoj velikoj divnoj zemlji. U hercegnovsku gimnaziju išli su i đaci iz rivijere ali i iz Konavala. Paola, Antun, Marina, Cvijeto… Oni koji su živeli dalje od Cavtata išli su u školu u Dubrovnik. Svi drugi su školovanje završavali u Herceg Novom.
***

I novsku pijacu su držale u to vreme Konavljanke. Dolazile bi u tradicionalnoj nošnji sa uštirkanim belim maramama uvijenim u neku vrstu toke, uz obavezne minđuše verižice i pojas oko struka izvezen tradicionalnim konavoskim vezom.
***
Preko puta pravoslavne crkve na Belavisti bio je katolički samostan. Pamtim kolone časnih sestara koje su tiho prolazile gradom. I Zuka Džumhura koji svakog jutra oko deset stiže na gradski trg. Bilo je to vreme kad su razlike bile prednost i lepota, kad se putovalo auto stopom i niko se nije osećao nesigurno.
***

Mnogo godina kasnije, kad je rat već promenio sve, dok se još moglo, otišla sam u Cavtat. Bile su to nadrealne scene. Ispred aerodroma Ćilipi dobrovoljci čiste teren od svega što su pronašli u free shopu ili u obližnjim kućama i konobama. Vojska koja bahato maršira rivom Cavtata i žene koje ih mole da kažu gde su im tokom noći, iz spavaćih soba, odveli sinove.
***

Tada sam prvi put čula za logor u Morinju. Čamci su tiho pristajali uz obalu da odvezu meštane sa torbama i zavežljajima jer su putevi bili nesigurni. Tamo su vojnici i dobrovoljci „oslobađali“ dubrovačko zaleđe od pokretne imovine.
***
U to vreme radila sam u Dugi. Taj časopis je krajem osamdesetih bio platforma za povratak u javni život komunističkih otpadnika i disidenata u rasponu od levice do desnice, od liberala do konzervativnih nacionalista. Pa i novinari i urednici bili su različitog ideološkog opredelenja, bilo je antiratnih novinara demokratskog pogleda na svet ali i ozbiljnih ratnih huškača.
***
Glavne teme srpskog društva i politike toga doba bile su nacionalne, a osnovno osećanje nezadovoljstvo koje je kroz medijske interpretacije srpske elite postalo okvir u koji će se lako uklopiti sukobi koji će uslediti. Takozvano nerešeno nacionalno pitanje, postalo je ulitimativna preokupacija i najvećeg broja novih političara koji su stasavali iz redova disidenata i višedecenijskih protivnika komunističkog režima, ali i takozvanih angažovanih novinara.
***
Štampa je gorela od tekstova o nacionalnom pitanju koji su učvršćivali uverenje o ugroženosti srpskog naroda. Intelektualni krugovi lamentirali su nad zlohudom sudbinom koja je zadesila srpski narod pod komunizmom. Kad su počeli ratovi spasilo nas je takozvano autorsko novinarstvo.
***
To je značilo da jedan pored drugog mogu da stoje ratnohuškački i antimiloševićevski i antiratni tekstovi i kao kruna nadrealnosti kolumne Mire Marković. Ipak, još uvek čuvam isečak iz novina iz juna 1990, otvoreno pismo Miloševiću koje smo kao grupa novinara Duge napisali protestujući protiv ugrožavanja novinara RTS i gušenja slobode medija.
***
Za moje novinarsko sazrevanje bilo je važno poznanstvo sa Zoranom Đinđićem. Upoznala sam ga krajem osamdesetih kada se u Srbiji uspostavljao kult velikog vođe Slobodana Miloševića, a gotovo u tajnosti i ilegali počeo da se budi višestranački život. Za nas mlade novinare koje nije potopio prvi veliki nacionalistički talas “događanja naroda”, pojava Zorana Đinđića na političkoj sceni, mladog filozofa i političara sa minđušom, bilo je pravo osveženje.
***
Doneo je svežu energiju i ideje, zapitanost, dilemu i kritički duh tako dalek preovlađujućoj atmosferi sveopšte podrške i zbijanja redova koji su dominirali u Srbiji. Sa Đinđićem sam napravila mnogo intervjua, ni sama ne znam koliko puta sam ga pozvala za izjavu ili komentar nekog događaja. I uvek je to za mene bilo više od pukog novinarskog zadatka, uvek bi otvorio neki novi ugao gledanja koji bi pomerao perspektivu i razumevanje. Mogla sam se sa njim i neslagati ali to nije umanjivalo lepotu dijaloga koju je kod nas mladih novinara ohrabrivao.
***

Samo je Dada Vujasinović želela da bude ratni reporter na zaprepašćenje nas ostalih novinarki u Dugi. Smatrale smo da će s fronta moći da donese samo jednu verziju događaja. Pokušale smo da je odgovorimo od nauma da ide u ratne zone. To nije bilo moguće. Brzo nas je razuverila. S puta bi dolazila pravo u redakciju, umorna, neispavana, prljava i pričala bi nam kako se rat pretvara u plen, kako se priče o herojstvo završavaju u izdaji, kako se veliki ideali tope u korupciji…
***
Pričala je o ljudima koji su prevareni i upotrebljeni, o švercerima oružja sa visokim činovima i psima rata. Sve što nam je pričala našlo se posle u njenim reportažama, gorkim svedočenjima prljavog i krvavog rata.
***
Iz Duge sam otišla devedeset i devete kad je počelo bombardovanje. Jednog dana stigao je u redakciju ukaz ministra informisanja Aleksandra Vučića o izveštavanju u vreme rata. Bilo je to pismo koje je faktički označilo zvaničnu cenzuru. Dobili smo spisak reči i formulacija koje bi u tekstovima trebalo da koristimo. Tekstovi su išli negde na odobrenje. Bio je to kraj novinarstva.
***
Otišla sam u pravnu službu i dala otkaz. U to vreme je moj suprug Ratko Božovićveć bio dao otkaz na fakultetu zbog zakona o univerzitetu kojim se zahtevala puna lojalnost vlastima. Bilo je to vreme služenja ali i vreme nepristajanja.
***
Stanujem u centru grada, na ruti svih protesta, zato je naša kuća bila bukvalno zbeg tokom devedesetih godina kad kordoni narodne milicije počnu da nadiru i pendrecima potiskuju demonstrante u sporedne ulice. U vreme studentskih protesta, tu je bio predah, kratko zagrevanje, oporavak od suzavca… Moju sestru, koju smo zvali salonski revolucionar jer se plašila gužve, zadužili smo da zbrine i okrepi umorne demonstrante dok smo mi na ulici.
***
Kad je pao Milošević predložila sam Đinđiću da napravimo zapis o tome kako se rušio diktatorski režim, jer sam znala da će vrlo brzo krenuti interpretacije koje će nas udaljavati od istine. Zoran je to odmah prihvatio. Danima smo sedeli i pričali. Tako je nastala knjiga svedočenja o petom oktobru San o Srbiji.
***
Zoran je već tada bio svestan da se kroz pukotinu sukoba izmedju njega i Koštunice provlači tajna država i mašinerija koja je opsluživala bivši režim. To je odredilo sudbinu reformi, a nažalost i sudbinu reformatora.
***
I dok je još trajala iluzija da se promena dogodila smišljala sam magazin Prestup kao moj san o mirnodopskom novinarstvu. Bio je to pokušaj da oživim delove stvarnosti koji su ostali u debeloj senci politike koja nam je prožela i osušila naše živote. Napravila sam koncept magazina okrenutog kulturi, životu, mladima, našim ljudima rasutim po svetu. Bio je to istinski prestup u odnosu na preovladjujući diskurs u medijima.
***
I zaista veoma brzo se oko Prestupa okupila komuna kreativaca koja je i u vizuelnom i u sadržinskom smislu pomerila granice. A onda su se 2008. zbog krize povukli oglašivači i to je bio kraj Prestupa. Ujedno i moj povratak u “vruće” novinarstvo.
***

U Blicu sam uredjivala komentare i analize i pisala nedeljni portret. A onda je došla ponuda da predjem u NIN. Teško sam donela tu odluku, mnogo teže nego da zajedno sa celom redakcijom, petnaestak godina kasnije napustim NIN kad je vlast našla način kako da disciplinuje uredjivanje ovog nedeljnika.
***
Ipak, sve ono što smo radili u NIN-u, istraživačko novinarstvo, otklon od nacionalizma, briga o ljudskim pravima i širenje prostora slobode u interesu javnosti, a što je nerviralo vlast, bio je ljudski, profesionalni i moralni kapital koji smo uneli u nedeljnik Radar. I taj nedeljnik je nastao u mojoj dnevnoj sobi.
***
Srbija je, nažalost, ceo moj profesionalni vek bila zemlja svekolikog nasilja. Generacije su socijalizovane u atmosferi netolerancije u kojoj mržnja, diskriminacija i gaženje svih etičkih normi predstavlja uobičajeni socijalni i politički dekor. Govor mržnje se gaji i podstiče jer je on u tehnologiji vladanja važna poluga. Cilj je uvek disciplinovanje, odvraćanje od kritičkog mišljenja i proterivanje iz političkog prostora kojim vlast želi suvereno da vlada. To se ovde nažalost nikad nije promenilo.

 

O sagovornici

Vesna Mališić je rođena u Kotoru. Gimnaziju je završila u Herceg-Novom, a Fakultet političkih nauka u Beogradu. Od 1982. godine bavi se novinarstvom, najpre, kao saradnik a potom kao novinar i urednik više uglednih nedeljnika. Bila je novinarka i urednica u magazinu Duga (1983-1999), koji je napustila kada je uoči bombardovanja SRJ ministarstvo informisanja republike Srbije uvelo cenzura. Potom je bila urednica u nedeljniku Blic News (1999-2001), Zatim glavna i odgovorna urednica magazina Prestup (2001-2008), urednica komentara i analiza u dnevnom listu Blic, (2008-2009), a potom zamenica glavnog i odgovornog urednika nedeljnika NIN, (2009-2024). Zbog promene vlasništva i najave promene koncepcije koja je očigledno suzila prostor za slobodno i nezavisno bavljenje novinarsakim poslom, zajedno sa celokupnom redakcijom daje otkaz i napušta NIN. Od 2024. godine glavna je i odgovorna urednica nedeljnika Radar. Vesna Mališić je dobitnica nagrade Vitez poziva za profesionalno i nezavisno obavljanje novinarskog poziva. Objavila je više knjiga: Čovek od straha, (1986) izdavač Partizanska knjiga; Razgovori o krizi, (1988) izdavač Naučna knjiga; San o Srbiji, (2004. – razgovor sa Zoranom Djindjićem o 5. oktobru), izdavač Čigoja štampa; Kutija od kartona, zbirka reportaža (2007), izdavač Službeni glasnik. Članica je Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Međunarodne federacije novinara.

San o Srbiji
Kad je pao Milošević predložila sam Đinđiću da napravimo zapis o tome kako se rušio diktatorski režim, jer sam znala da će vrlo brzo krenuti interpretacije koje će nas udaljavati od istine. Zoran je to odmah prihvatio. Danima smo sedeli i pričali. Tako je nastala knjiga svedočenja o petom oktobru San o Srbiji. Zoran je već tada bio svestan da se kroz pukotinu sukoba izmedju njega i Koštunice provlači tajna država i mašinerija koja je opsluživala bivši režim. To je odredilo sudbinu reformi, a nažalost i sudbinu reformatora.

Zlohuda sudbina
Štampa je gorela od tekstova o nacionalnom pitanju koji su učvršćivali uverenje o ugroženosti srpskog naroda. Intelektualni krugovi lamentirali su nad zlohudom sudbinom koja je zadesila srpski narod pod komunizmom.