Tri opusa odskaču. Čovek i iskon poetski je lajtmotiv Vlatka Gilića: pandemonijum klanice („In continuo“, 1971), lekovita bara kao danteovski kotao pun živih telesa („Dan više“, 1972), kamenjar, samotnjak i zmije („Juda“, 1972), hipnotička seansa i njen demijurg („Moć“, 1973), iznad svega veličanstveni pejsaž s vitkim vijaduktom i dvoje ljudi na travi iz „Ljubavi“ (1973), uvek isti, nadahnuto stilizovani i mudro uzdržan pogled u prirodnu snagu neophodnu ljudskom stvoru da opstane.
Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (9)
Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.
Život i smrt bez prestanka se gušaju i čerupaju kod Aleksandra Ilića, mađioničara koji jedan popularni podžanr (kino-slikovnice iz životinjskog sveta) obrće u niz dubinski onespokojavajućih vizija: ribe zarobljene ledenom korom u očajničkom traženju vazduha („Led“, 1972), nemilosrdni megdan jačih i slabijih kao osnovni zakon prirode („Sova“, 1973), ptice korišćene kao mamci za hvatanje drugih ptica („Zamka“, 1974), čudovišno programiranje rađanja i umiranja („Strast“, 1975), konačno svetski proslavljeno crno pile koje uspeva da nekako utekne iz inferna fabrike-inkubatora za proizvodnju belih pilića („Malj“, 1977).
Čovek i kamen kod Živka Nikolića večiti su partneri i neumorni dušmani: motivima s crnogorskog krša vaja on „suve“, kondenzovane meditacije o napornoj ovozemaljskoj fazi preživljavanja („Ždrijelo – 1972, „Polaznik“ – 1973, „Bauk“ – 1974, „Marko Perov“ – 1975), s „Prozorom“ (1976) kao kulminacijom, u isti mah banalnom i krajnje začudnom slikom jednog običnog dana jedne obične žene usred kamenite bestragije.
„Zagrebačka škola“ ulazi u završnu fazu, što znači međunarodnu afirmaciju tri majstora, virtuoza koji sami smišljaju, režiraju, crtaju, animiraju i scenografski opremaju svoje projekte… Borivoj Dovniković nastavlja nežnu sagu o anonimnom građaninu sveta kod stalno neko ili nešto ometa u njegovim htenjima, lik predstavljen još 1964. u „Bez naslova“, dorađen 1966. u „Znatiželji“ i 1968. u „Kreku“, sad upućen novim iskušenjima („Ljubitelji cvijeća“ – 1970, „Putnik drugog razreda“ – 1974, „N. N.“ – 1977, „Jedan dan života“ – 1982); najlepša je „Škola hodanja“ (1978), gde Bordin čovečuljak hoće da korača onako kako mu se sviđa, odolevajući naivnom dobrotom svima jačim i namernim da ga po svaku cenu nauče „pravilnom“ hodu… Zdenko Gašparović će jednim filmom („Satimanija“, 1978, grafičko-koloristička fantazija na muziku Erika Satija) uskočiti pravo u svetsku animacijsku elitu… Nedeljko Dragić kreira „Dnevnik“ (1974), koji ga definitivno uvršćuje u „živu klasiku“: sam medij crtanog filma postaje glavni motiv-junak raskošnog ekranskog prikazanja, označavajući jedan od špiceva najkomplikovanijeg trenda moderne animacije – postepeno prevođenje vizuelne materije (ono što se vidi kao mobilna slika) u vizuelnu energiju (ono što primamo kao magiju ekranske strukture)… Petnaest godina docnije, Dragićeve „Slike iz sjećanja“ (1989) označit će poslednje remekdelo „Zagrebačke škole“: u sezonama koje nailaze, formiranjem nove Nezavisne države Hrvatske, radi nacionalne nepodobnosti Dragić mora u Nemačku, Dovnikoviću zabranjuju ulazak u „Zagreb film“.
Važne stvari dešavaju se sedamdesetih i osamdesetih na frontu celovečernjih projekata, barem među autorima koji izdržavaju u sve težim uslovima produkcije i nesigurnim kriterijumima karakterističnim za jugo-film od crnotalasovske apokalipse do nestanka odnosno raspada SFRJ.
Veterani se snalaze – ili ne snalaze: Makavejev režira po belom svetu („Sweet Movie“ – 1974, „Mister Montenegro“ – 1981, „Coca Cola Kid“ – 1985, „Manifesto“ – 1988, „Gorila se kupa u podne“ – 1993); Šejtinac radi u SR Nemačkoj; Žika Pavlović i Puriša Đorđević nastavljaju u domovini ali ne dostižu uspehe iz šezdesetih; Saša Petrović realizuje u inostranstvu „Grupni portret s damom“ (1977) i nedovršeni projekat „Seobe“ (1994); Mića Pavlović i Miroslav Antić definitivno dižu ruke od filma, Đorđe Kadijević vezuje se za televiziju; Žilnik niže sve zrelije i originalnije domete („Raj“, 1976. u SR Nemačkoj, „Druga generacija“ – 1983, „Lepe žene prolaze kroz grad“ – 1986, „Tako se kalio čelik“ – 1988, „Tito po drugi put među Srbima“ – 1994, „Marble Ass“ – 1995), itd. Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
