Istorija puteva u ovom kraju je dosta duga, datira još iz 15.veka. Tada su ovuda prolazili i ukrštali se Dubrovački, Carigradski, Bosanski, Beogradski i Zetski put i na njima su se spajala države. Tada kada su ovde „cvetali“ putevi, razvio se i ovaj kraj. Nestankom tih puteva, stao je i razvoj ovog kraja. U izreci Rimljana „Via vita“ (put je život) sadržana je cela priča o značaju puteva za razvoj jednog kraja. Ako nema dobro razvijene putne mreže, onda su takvi krajevi osuđeni na nerazvijenost i siromaštvo.
Mi smo šezdesetih godina prošlog veka imali puteve sa samo malo površinskih obrada, a sve ostalo je bio makadam. Putevi tada nisu rađeni po tehničkim pravilima već po postojećem stanju i na njima saobraćaj nije mogao da se odvija brže. Razvoj automobilske industrije morao je da bude praćen i razvojem savremene putne mreže da bi automobili mogli da se kreću brže od 60km/h. Nažalost, na više od pola puta Novi Pazar – Sjenica ta brzina još ne može da se razvija, kaže Izet Ljajić, direktor Preduzeća za puteve „Novi Pazar put“ najuspešnije privatizovanog preduzeća u ovom gradu,koje je obeležilo pet decenija postojanja
- Vaš ceo radni vek vezan je za ovo preduzeće, koje je do sada imalo četiri direktora, a vi ste najduže na njegovom čelu, trideset godina. Kako ocenjujete dosadašnji rad preduzeća?
-Pedeset godina je dug period, ali je to vreme brzo prošlo kroz uspešno izgrađenih kilometara puteva, ulica i mostova, ali ima još puno da se radi. Za ovih pet decenija bilo je mnogo značajnih događaja, prekretnica. Najznačajnije su dve: kada smo dobili da gradimo put Novi Pazar – Raška i kada smo uspešno privatizovani. Do 1977. godine bili smo kadrovski, tehnički i tehnološki nerazvijeni i mali. Tada su nam republičke institucije dale da radimo na izgradnji puta Novi Pazar-Raška, a naš tadašnji direktor Adem Karahmetović imao je veliku hrabrost da se sa nama mladim i neiskusnim kadrovima prihvati tog velikog izazova. Želja da se dokažemo i da uspemo pretvorena je u realnost. Put je pušten u saobraćaj 1981. godine i sve je postalo lakše. Poštovanje standarda i normativa koji se traže u putarstvu, omogućili su da nam se poveravaju poslovi na izgradnji svih magistralnih i regionalnih saobraćajnica u ovom kraju. Druga značajna prekretnica u razvoju preduzeća je 2004. godina kada smo uspešno ostvarli privatizaciju i postali deo preduzeća „Putevi“ iz Užica. Spajanjem dva vrlo jaka, zdrava i sposobna privredna subjekta, započeli su procesi ostvarivanja strateških ciljeva koji se pretvaraju u stvarnost. I, eto, to traje punih osam godina.
- Kakva je putna mreža na području pet gradova i opština (Kraljevo, Raška, Novi Pazar, Tutin i Sjenica), koju održava novopazarsko Preduzeće za puteve?
-Putna mreža koju mi održavamo je u jako lošem stanju, iako su na teritorijama Novog Pazara, Tutina i Sjenice putevi jedini vid protoka ljudi i robe. Putevi koje mi održavamo prolaze kroz brdsko planinske predele Pešterske visoravni, Kopaonika, Golije, Goča, Rogozne, Čemerna i Mokre Gore, gde zime znaju da budu vrlo surove sa niskim temperaturama. Održavamo ukupno 929 kilometara saobraćajnica i od toga 387 km ili 42 odsto su kvalitetni putevi, a potrebno je da se izgradi još 542 km ili 58 odsto. Posebno je nepovoljna situacija na lokalnim putevima. Na primer, na području tutinske opštine samo sedam odsto puteva ima savremeni kolovoz, a sve ostalo su makadam ili zemlja. Neshvatljivo je da Novi Pazar, Sjenica i Tutin nisu povezani savremenom saobraćajnicom i nužnost je da se ti putni pravci izgrade bez odlaganja.
- Zašto ste nezadovoljni Uredbom o putevima prvog i drugog reda koju je Vlada Srbije donela krajem februara ove godine?
-Odgovorno tvrdim da se tom Uredbom ovaj kraj dovodi u još nepovoljniji položaj, jer se od 929 km puteva I i II reda, mreža umanjuje za 510 km ili 55 odsto i ostaje svega 519 km ili 45 odsto. To se najbolje vidi na primeru opštine Sjenica, gde se mreža umanjuje čak za 71 odsto ukupne dužine, odnosno ostaje samo 70 km ili 29 odsto. Te puteve opštine nikada ne mogu da izgrade zbog svoje nerazvijenosti, a dodatni problem je održavanje u surovim zimskim uslovima. Ne može sistem saobraćajnog opterećenja za prekategorizaciju da se primenjuje tamo gde nema puteva. To znači, da ukoliko Vlada Srbije ne donese posebna pravila za izgradnju puteva tamo gde su oni neizgrađeni, tim krajevima i dalje ostaju nerazvijenost i siromaštvo. Zbog toga država treba da iznađe mogućnosti za izgradnju puteva na ovom prostoru i da, zaista, put postane život.
Monografija
* Izabrali ste malo neuobičajen način da obeležite pola decenije rada. U Narodnoj biblioteci „Dositej Obradović“ promovisali ste monografiju „Pola veka na putevima“, ali i druge stručne publikacije?
– Moj pokojni prijatelj dr Ejup Mušović govorio je da čovek može da bude bogat i da ima, može da je pametan i da zna, ali ako ništa nije napisao, onda ništa nije ostavio iza sebe. Moj drugi prijatelj Milomir Novović, nažalost i on nije više među nama, imao je sklonosti ka pisanju i radio je na prikupljanju arhivske građe i znao je da kaže da to naš kolektiv zaslužuje. Zahvaljujući tome nastala je naša monografija. I na ovaj način ostavljamo naš trag. Baš kao što skelet drži telo, tako i putevi drže jednu zemlju i zajednicu. Prava vrednost puta je u sreći koju osete ljudi koji ga prvi put dobiju, u tome što je spaseno hiljade života zahvaljujući putevima, što je sve što imamo ili što smo videli prošlo nekim putevima. Ove dve rečenice su zapisane u našoj monografiji „Pola veka na putevima“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
