Vlada spremna da proglasi jednakost svih vera

Tekst francuskog ministra spoljnih poslova Vilijama Vadingtona o verskoj ravnopravnosti u Bugarskoj je, mutatis mutandis, unet i u članove koji se odnose na ostale zemlje: novoobrazovanu Istočnu Rumeliju, Crnu Goru, Srbiju i Rumuniju. Nije bilo problema sem za poslednje dve, koji su došli sa strane Rusije.
Predstavnici Srbije na Kongresu, kao ni vlada ili knez Milan, nisu se protivili davanju verske ravnopravnosti svima, pa i Jevrejima, tvrdeći kako ih oni već uživaju. Stvar je zapinjala kada je bilo reči o ravnopravnosti u pogledu političkih i građanskih prava. Na to je veoma kritički ukazivala Alijansa:
„U Srbiji oni su potpuno isterani iz unutrašnjosti i iz većine varoši, isključeni su iz državne službe, iz svakog javnog zvanja, dovedeni su do mizerije; iako su im oduzeta najdragocenija prava, oni nisu oslobođeni nikakvog tereta; oni plaćaju sve dažbine, služe u vojsci kao i ostali Srbi. U poslednjem ratu oni su se nadali svojim patriotizmom savladati nepravdu, koju im čini rođena otadžbina, a oni su se hrabro tukli, prolevajući svoju krv zajedno sa svojim zemljacima. Tolike žrtve njihove jedva što dobiše nekoliko reči priznanja od strane ministra unutrašnjih dela, na Velikoj narodnoj skupštini 1877. Za badava je Turska, zaključujući 1877. konvenciju sa Srbijom, tražila za Jevreje ona prava, koja im Srbija tako postojano odriče. Pod takvim režimom njihov se broj odavna smanjio za polovinu; oni se nalaze samo u nekim varošima pod neprekidnom opasnošću da izađe kakav dekret, koji ih izgoni iz zemlje. Uzrok za ovo gonjenje kazao je jednom knez Mihailo ovim rečima: «Jedini uzrok, koji smeta emancipaciji Jevreja u Srbiji leži, kao što su to srpski ministri kazali generalnom konsulu Engleske, u surevnjivosti trgovaca, koji sastavljaju Narodno predstavništvo, jer ovi se bore protiv Jevreja kao protiv svojih konkurenata koji bolju robu prodaju jevtinije od njih“. (Prevod s francuskog Jovana Ristića, koji je poricao da je knez Mihailo rekao ono što mu se pripisuje.)
Predstavnici Rusije, knez Gorčakov i grof Šuvalov, načelno su smatrali kako Jevreji u podunavskim kneževinama, baš kao i u Rusiji, ne treba da budu izjednačeni u tim pravima s ostalim građanima. U zapisniku povodom diskusije o Rumuniji stoji i ovo: «Kad je reč o građanskim i političkim pravima Njegova visost (knez Gorčakov – prim. A. L.) zahteva da se ne brkaju Izraelićani Berlina, Pariza, Londona ili Beča, kojima se sigurno ne bi moglo odbiti bilo koje političko ili građansko pravo, s Jevrejima Srbije ili Rumunije i nekih ruskih pokrajina, koji su, po njegovom mišljenju, prava napast za domaće stanovništvo».
Srpsko pitanje, član XXXV ugovora, došlo je na dnevni red 28. juna. Iako mu je stav ruskih predstavnika bio poznat, Ristić je došao do zaključka, koji mu je sugerisao i Vadington, koga je veoma uvažavao, da davanje pune ravnopravnosti Jevrejima treba prihvatiti kao uslov za dobijanje nezavisnosti, pa je tog dana uputio Jevremu Grujiću telegram kojim je preporučio da se da izjava u tom smislu, ako je knez prihvata i ako je vlada saglasna. Sutradan je knezu Milanu, tada u Nišu, poslao telegram, koji počinje sa: «Juče na predlog prvoga punomoćnika francuskog, Kongres je rešio jednoglasno ravnopravnost za Čivute u Srbiji». Milan je odgovorio: «Ja smatram da treba, bez i najmanjeg oklevanja, da izjavimo da smo spremni da proklamujemo potpunu jednakost svih vera i ovlašćujem vas da formulišete deklaraciju u tom smislu». Na osnovu toga Ristić je 3. jula uputio knezu Bizmarku opširno pismo, u kojem opovrgava kritike kako Jevreji u Srbiji ne uživaju sva prava. To pismo na francuskom objavljeno je u «Zapisima» Jevrema Grujića. Prevod na srpski poslednje rečenice, iz Ristićeve «Istorije srpske diplomatije» (str. 212) glasi: „Bilo kako bilo, srećan sam, g. predsedniče, što mogu dostaviti na znanje Kongresu, da me Njegova svetlost knez Srbije, baš sad ovlašćuje da izjavim, da će srpska vlada prihvatiti prvu priliku, da zakonskim putem poništi i poslednje ograničenje, koje se tiče Jevreja, te da ih potpunce izravna sa svim njihovim sugrađanima drugih vera“.
Nastavlja se