Vojska nije nikakav bauk

– Još kao dete maštala sam da postanem vojnik ili policajac. U profesionalizaciji Vojske Srbije nakon ukidanja obaveznog vojnog roka i otvaranja kasarni za žene, videla sam svoju životnu šansu. Prijavila sam se za konkurs za vojnike po ugovoru, prošla testove i dobila priliku koju ću, nadam se, iskoristiti na najbolji mogući način. A to je stupanje u redove vojske – priča Danka.

Ova zanimljiva Novovarošanka je u civilstvu završila srednju školu i godinama se uspešno bavila streljaštvom. Ova veština će joj, kako ističe, uz ogromnu upornost, olakšati da dođe do svog životnog cilja. A put do profesionalnog vojnika, kako sama ističe, biće „popločan trnjem“.

– Tek ukoliko uspešno prođem pešadijsku, a potom i specijalističku obuku, mogu u redove profesionalaca i na posao u vojničku trupu. Želja mi je da radim kao vojnik policajac. Kažu da sam jedina u porodici nasledila ratničku krv predaka , te verujem da ću pronnaći pravi put bez obzira na sve prepreke i teškoće koje mi se na njemu nađu – odlučna je Danka.

Svoj prvi nagradni vikend nakon zakletve, ova ponosna Zlatarka iskoristila je, inače, da poseti porodicu u Novoj Varoši.

Harizmatični uniformisani devojčurak , koji prosto pleni svojim osmehom i odlučnošću da se oproba u vojničkim vodama, na ulicama našeg grada izazivala je pažnju na svakom koraku. Deca su joj prilazila na ulici, tražeći zajedničku fotografiju, a stariji su joj, kako veli, prilazili sa odobravanjem i poštovanjem, čestitajući joj na izboru profesije, ne baš atraktivne za pripadnice nežnijeg pola.

– Kod nas, posebno u ovim krajevima, vojska se smatra za muško zanimanje, te se ne čudim na iznenađujuće poglede koje su mi proteklih dana upućivali moji zemljaci. Čak i moji roditelji – otac Mihajlo i majka Stojanka, bili su zatečeni odlukom da vojska bude moje profesionalno opredeljenje. Uz mlađu braću Velimira, Radomira i Danila, danas su mi oni, međutim, ipak, najveća podrška i oslonac da istrajem u svojoj nameri da postanem vojnik. Valjda su shvatili da je to zanimanje kao i svako drugo, kao i da mi uniforma neće biti prepreka da, kad za to dođe vreme, osnujem svoju porodicu – smatra Danka.

Inače, naša sugrađanka nije jedina devojka među ugovorcima u stroju centra obuke u Valjevu. Vojnici i oficiri su ih, kako kaže , prihvatili kao sebi ravne, pa se vojnički dani i život u kasarni sa lakoćom podnose.

– I nama su dozvoljene sedeljke u pauzama između obuke i obaveza, kao i šminka, duga kosa i prikladne minđuše od nakita. Jedino što nema noćnih izlazaka i „ludovanja“ po kafićima i diskotekama. Vojska, ipak, nije nikakav bauk i mislim da će u godinama koje slede sve više žena u Srbiji, kao i u onoj poznatoj pesmi, rado ići u vojnike – ubeđena je Danka Mandić.