VONJ

Popeli su mi se bre na onu stvar, i u
mozgru mi izazvali kvar. Izdajnički taj
Peščanik, tobožnji od laži branik. I
onaj gej Be devedeset dva, j..’. ih ja.
Taman bespravno podigoh zgradu na njivi,
kad eto njih, ne daju poštenom čoveku
da preživi. Ili, ovi blizu sili, namete
od džadi marnuše moji grljovi i, opet
ih pomenuti odvratni tandem ulovi.
Onomad, sa otpada uveze krš od voza, moj
drugar, maltene iz školske klupe, a oni
to o’ma’ objaviše, j…. ih u d….
Po nekog novinarčića istamburasmo ja i
rođak, a oni prikažu kao da je Sveta smak.
Od javnosti utajih detalje nekakve koncesije,
a oni papigaju o tome, ne bi li me ćapili
znaci depresije. I upravo dok gradimo
luksuznu klonju, u kojoj ćemo stati na put
vonju, kad oni i o tom sitnom trošku trube,
ništaci i dangube, razbiću im zube. Mada
uredno namirujem sve kolege iz vrha, u
čemu i jeste političkog rada svrha. Za to
vreme, gore opisane tužibabe, uz ove nevažne
teme, navališe narodu mom opako breme. Jer
ti isti Kosovo su izgubili. U časovima kad
smo se mi na deobama plena ljubili.