Vrednost preduzeća je potcenjena

Dušan Pavlović: Mašina za rasipanje para

Dušan Pavlović je politički ekonomista. Zaposlen je kao docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde predaje političku ekonomiju i sociologiju. Oblasti interesovanja su mu politička ekonomija demokratskih ustanova i teorija racionalnog i javnog izbora. Ovo je insajderska priča iz kabineta ministra privrede Saše Radulovića 2013-2014. gde je autor bio pet meseci na mestu savetnika ministra privrede. Knjiga odgovara na pitanje koje nas sve zanima kako se upravlja srpskom ekonomijom. Ovo intrigantno i veoma zanimljivo štivo će se uskoro pojaviti pred čitaocima u izdanju Dangrafa.

Postignuta cena iznosila je 5,3 miliona evra. Ovo preduzeće leži na oko 2.000 hektara plodne zemlje zasađene kvalitetnom vinovom lozom. Iz ove računice proizilazi da je jedan hektar zemlje „Vršačkih vinograda“ vredeo manje od 2.650 evra. To je čudno, jer se tržišna cena zemlje u tom delu Srbije (banatski i južnobanatski region) kreće oko 10.000 evra po hektaru. Privatizacija „Vršačkih vinograda“ poništena je 6. decembra 2013. godine. Ipak, ostaje pitanje: kako je moguće da se preduzeće koje leži na kvalitetnom zemljištu prodaje po tri i po puta nižoj ceni?

Primer „Vršačkih vinograda“ tipičan je primer modela privatizacije koja je u Srbiji otpočela 2001. godine. Ogroman broj privatizacija u poslednjih deset godina obavljen je na ovakav način. Vrednost preduzeća je potcenjena i prodavana su ispod cene. Na koji način privatizacija predstavlja ekstraktivnu instituciju o kojoj je bilo reči u glavama 1 i 5? Pošto su društvena preduzeća vlasništvo Republike Srbije, prihod od svakog prodatog preduzeća odlazi u budžet Republike Srbije. Iz budžeta se ta sredstva kasnije troše na razne druge potrebe – obrazovanje, kulturu, nauku, socijalnu pomoć, itd. Ako nešto što vredi 100 miliona prodate za 10, dobili ste deset puta manje novca za obrazovanje, kulturu, nauku, socijalnu pomoć, itd. Ako ste to uradili kako bi razlika završila u džepu privatnog lica koje vam je blisko ili u kasi političke stranke kojoj pripadate, pretvorili ste privatizaciju u ekstraktivnu instituciju, načinivši je tako delom mašine za rasipanje para.

Kada su 2006. godine u javnosti počele da se pojavljuju vesti o poništenim privatizacijama i informacije o tome kako su mnoga privatizovana preduzeća opljačkana i oterana u stečaj, jedan stariji kolega me je ubeđivao da je naša privatizacija primer koji pokazuje da tržište ne funkcioniše. Ako delite ovu zabludu sa mojim kolegom, ovo je poglavlje za vas. Kako će se videti, privatizacija nema veze sa tržišnim odnosima i privatnom svojinom, već sa ekstraktivnim institucijama. Privatizacija je uvek politička odluka, to jest politički, a ne tržišni čin. Kada proces privatizacije sagledamo iz svih uglova, biće mnogo jasnije da je neuspeh privatizacije u Srbiji posle 2001. godine posledica niza političkih odluka čiji je cilj bio da imovinu društvenih preduzeća po niskoj (netržišnoj) ceni preusmere u ruke privilegovane manjine.

Dok smo bili u Ministarstvu privrede, imali smo prilike da se sretnemo sa dva takva slučaja – „Vršački vinogradi“ i „Prva petoletka“. Pre nego što izložim detalje o privatizaciji ta dva preduzeća, objasniću kako funkcioniše privatizacija kao ekstraktivna institucija.

Privatizacija društvenih preduzeća bila je jedna od glavnih tačaka programa rekonstruisane vlade i samog Ministarstva privrede. Ministarstvo je privatizaciji pridavalo ogroman značaj, jer bi njeno okončanje i uspešna prodaja makar dela preostalih društvenih preduzeća dali podsticaj privrednom rastu.

Zašto je uopšte važna privatizacija? Privatizacija (ako je uspešno sprovedena) pospešuje privrednu efikasnost. Regresione analize koje su rađene tokom devedesetih godina u Istočnoj Evropi počele su da pokazuju pozitivnu korelaciju između privatizacije i privrednog rasta. Nakon propasti socijalističke privrede svuda u Istočnoj Evropi zatečena su socijalistička preduzeća koja ne mogu da se takmiče na tržištu na kome vlada konkurencija. Ipak, to ne znači da su ta preduzeća bila bezvredna. Naprotiv, ona su posedovala značajne resurse – mašine, zgrade, zemljište i radnu snagu. Zadržavanjem tih preduzeća u društvenom vlasništvu, svi ovi resursi ostajali su neaktivni. Zamislite sada da ste predsednik vlade ili ministar privrede koji razmišlja o tome šta da radi s privredom koja se sastoji od samo dva preduzeća: jednog privatnog, koje posluje tržišno i stvara profit (koji možete da oporezujete), i drugog, koje se nalazi u društvenom vlasništvu i ima status preduzeća u restrukturiranju. Ono godinama ništa ne proizvodi, već dobija subvencije Fonda za razvoj od kojih radnicima isplaćuje minimalce. Ne treba biti veliki matematičar da biste izračunali da sve što kroz poreze dobijete od prvog preduzeća morate da potrošite na izdržavanje drugog. Šta ćete uraditi kao predsednik vlade: staviti prvo preduzeće u status restrukturiranja da bi postalo kao drugo, ili privatizovati drugo preduzeće da bi radilo kao prvo? Druga opcija je daleko razumnija. Ako privatizujete „društveno“ preduzeće, onda svi njegovi resursi (mašine, zgrade, zemljište, radnici) koji su do juče bili neaktivni mogu da postanu aktivni i upotrebe se u procesu proizvodnje. To se u političkoj ekonomiji naziva kreativna destrukcija – „uništili“ ste staro preduzeće, koje je bilo neaktivno, da biste stvorili (kreirali) novo preduzeće koje će biti aktivno. Ne samo da time dobijate dva preduzeća koja mogu da rade na tržištu, već štedite novac koji ste do juče trošili na izdržavanje „društvenog“ preduzeća. Taj novac sada možete da potrošite na druge društvene potrebe.

Nastavlja se