Zakon ponude i potražnje

Džozef Hit i Endrju Poter: Prodaja pobunjenika (16)

Knjiga Prodaja pobunjenika, autora Džozefa Hita i Endrjua Potera izašla je u izdanju beogradske izdavačke kuće „Hedone“, uz pomoć Saveta umetnosti Kanade, u prevodu Natalije Mićunović. Stručna saradnica na prevodu je Natalija Ostojić. Šezdesetih godina bejbi bumeri su najavili nepokolebljivu opoziciju sistemu, odrekli su se materijalizma i pohlepe, odbili su disciplinu i uniformnost Mekartijeve ere i započeli su izgradnju novog sveta baziranog na individualnim slobodama. Šta se desilo sa ovim projektom? Četrdeset godina kasnije, sistem se izgleda nije puno promenio. Štaviše, potrošački kapitalizam je izašao iz decenije dugog kontrakulturnog buntovništva jači nego što je bio pre.

Ako ću da nastavim sa proizvodnjom cipela, moraću da ih razmenjujem za hranu, mesto za boravak, odeću i ostale stvari neophodne za život. Kao rezultat, kada izađem na tržište sa cipelama za prodaju, ne samo da povećavam ponudu robe, već takođe povećavam potražnju za drugom vrstom robe tačno u istoj meri. Ova veza nije uzročna već pojmovna. Povećanje ponude jedne vrste robe stvara povećanje potražnje za drugom vrstom robe zato što ponuda jedne vrste robe čini potražnju druge vrste robe. Roba se razmenjuje.

Naravno, tačan iznos, za koji cipele koje prodajem povećavaju ponudu i potražnju biće određen time koliko drugi ljudi žele cipele, i, prema tome, kolikog iznosa su spremni da se odreknu da bi ih nabavili. To određuje cenu cipela. Ako nema dovoljno potražnje, cena pada. Nema dovoljno ponude, cena raste. Zato govorimo o lokalnoj hiperprodukciji ili hipoprodukciji. Ipak, pošto totalna ponuda i totalna potražnja moraju biti iste, nema smisla govoriti o globalnoj hiperprodukciji ili hipoprodukciji. Može biti previše cipela, ali ne može biti previše robe.

Ovo objašnjava zašto ekonomisti mogu na dva načina da izračunaju BND (bruto nacionalni dohodak) neke zemlje. Mogu ili da saberu svu robu i usluge koji su prodati u nekoj zemlji, ili da saberu sav prihod. Iznos mora biti isti, pošto je nečija kupovina prihod za nekog drugog. Zato imigracija ne stvara nezaposlenost. Volja novog imigranta da radi stvara povećanje potražnje za drugim robama u istom iznosu. Iako imigracija može da proizvede višak ponude određene vrste rada, ne može da proizvede suviše rada u opštem smislu.

Razmislite u tom svetlu o marksističkoj tvrdnji da kapitalisti, smanjujući nadnice, smanjuju tržište za svoju robu. Iako je to možda istina za pojedine kapitaliste, ne može biti istina za kapitaliste u celini. Pretpostavimo da jedan kapitalista proizvodi hleb. On uvodi novu automatsku mešalicu za testo, čime smanjuje svoj rashod za nadnice za 1.000 dolara nedeljno. Prirodno, pošto njegovi radnici jedu hleb, on time smanjuje potražnju za sopstvenim proizvodom. Da li je to početak zlokobne spirale? Da li se kapitalista upleo u „kontradikciju“ kako Marks tvrdi?

Ni najmanje. Onih 1.000 dolara koje je uštedeo na nadnicama ne nestaje. To je on verovatno prihodovao kao profit. Šta on čini sa tim novcem? On ga ili troši ili štedi. Iako ušteda na nadnicama smanjuje potražnju za hlebom, kada kapitalista troši novac, on povećava potražnju za robom drugih proizvođača. Tako da smanjenje nadnica za 1.000 dolara ne lišava celu ekonomiju te sume, već je prebacuje iz jednog sektora u drugi (to jest, iz sektora u kome su kupci radnici u sektor u kome su kupci kapitalisti). A ako novac štedi, banke uzimaju novac koji je na štednji i pozajmljuju ga investitorima, koji ga troše na kapitalnu robu, ili potrošačima, koji ga prosto troše. U svakom slučaju, ukupna potražnja za dobrima ostaje ista bez obzira na smanjenje nadnica i jednostavno se prebacuje iz jednog sektora u drugi.

Priča bi bila ista ako bi kapitalista, umesto da uštedi 1.000 dolara na nadnicama, uveo novu tehnologiju masovne proizvodnje koja bi mu omogućila da proizvede više robe u vrednosti 1.000 dolara. To ne proizvodi neravnotežu u ekonomiji (i svakako ne znači da „sistem“ mora da ispira mozak potrošačima da bi ih naveo da troše više hleba). Ako ljudi ne žele više hleba, on neće proizvesti više hleba u vrednosti od 1.000 dolara, već u vrednosti od 500 dolara, ili 100 dolara ili pet dolara. Ne moramo da pratimo svaku mrvicu hleba da bismo bili sigurni da će postojati dovoljna potražnja za ovu vrstu ponude; znamo da mora da je tako jer su ove dve vrednosti računovodstveno identične.

Princip o kom govorim se zove Sejov zakon. Nažalost, Sejov zakon se uglavnom smatra opovrgnutim, pošto ga je oštro kritikovao Džon Majnard Kejnz tridesetih godina dvadesetog veka. Kejnzovo gledište je pogrešno protumačeno.

Nastavlja se