Grozda Gordić iz novovaroškog sela Rutoši, izgasila je i stotu svećicu na rođendanskoj torti i zakoračila u novi životni vek. Na rođendanskom slavlju, kakvo ne pamti novovaroški kraj, ispila je slavljeničku čašu šampanjca, zahvalila bogu na „dugom veku“ i potomcima poželela da kao i ona, u zdravlju i veselju dočekaju duboku starost.
U zaseoku Rebelj na obodu kanjona Uvca u čijim liticama gnezda svijaju orlovi, na rođendansko slavlje sjatilo se skoro pedeset duša. Iz belog sveta po kome ih je život razvejao, pristigli kumovi, prijatelji i najuža rodbina – svo petoro Grozdine dece, dvanaestoro unučadi, isto toliko praunučadi i njihove porodice. Na dvorišnoj kapiji porodične kuće u kojoj živi sa sinom Sretenom i snajom Ranisavom, na nogama ih dočekala baka Grozda i nakon dobrodišlice, kako to običaj nalaže, svakom po starešinstvu odredila mesto za slavljeničkom trpezom.
– Sa bratom Sretenom (62) i sestrama Milomirkom (71), Miljankom (66) i Jelkom (60) dogovorio sam se još pre par godina da majčin stoti rođendan obeležimo svečano, a da proslava bude povod da se cela porodica nakon dužeg vremena konačno okupi na jednom mestu. Trudili smo se da ispoštujemo njenu jedinu molbu, da proslava i pored neobičnog povoda bude skromna, kako je i ona, slavljenica, ceo vek proživela, kaže Grozdin sin Mićo (58) koji je već tri i po decenije sa porodicom stanovnik Zambije.
Za svojih sto leta Grozda je mnogo toga preturila preko glave. Mada je tokom tegobnog seljačkog života, kako voli da slikovito kaže, nije mleo jedino vodenički kamen, ipak je uspela da sačuva vedar duh i dobro zdravlje. Do pre desetak godina sama je autobuskim prevozom odlazila u višednevne posete potomcima koji žive u Beogradu i gradovima u Vojvodini i Šumadiji. Danas bez naočara plete čarape i vunene džempere, obavlja lakše poljoprivredne poslove, u zabranu iznad kuće istera na pašu goveda i ovce i često prošeta do vidikovca na obližnjoj Janjinoj steni – da „odmori oči“ posmatrajući Radoinjsko jezero i planinske visove.
– Otac mi Jovan poživeo je sto, stric Aleksa 101, a deda Luka Filipović ravno 105 godina. Šta je razlog naše dugovečnosti ni sama nisam sigurna. U mladosti sam boraveći u kolibama na planinskim pašnjacima uglavnom jela koziji sir i pila blagotvorno kozije mleko. Uvek sam sebe lečila lekovitim planinskim travama, dan započinjala čašicom rakije lincure koju sam sama pravila a u kući i porodici i danas mi vladaju ljubav i sloga.Izbegavala sam sekiraciju i preku reč jer znaju da satru čoveka, brže od bilo koje bolesti, kaže baka Grozda.
Baka Grozda rođena je 1910. godine iz ljubavi Jovana i Zorke Filipović i najstariji je živi svedok teškog života u selima Starog Vlaha u prvim decenijama dvadesetog veka. Slikovito i do najsitnijih detalja i danas često potomcima pripoveda o tadašnjim običajima i lokalnim prilikama svojim prvim mladalačkim ljubavima i kako je u 28. godini života isprošena za komšiju Milutina Gordića.
– Odmah nakon rođenja ostala sam bez majke i u pelenama su me iz Bistrice na Limu,gde sam rođena, odneli u Rutoše, u porodicu majčinih roditelja, Isidora i Stane Gordić. Sa ujacima Milanom i Miloradom odrasla sam u planini, čuvajući stoku i praveći katran, po kome smo bili poznati širom Srbije. Radila sam od jutra do mraka i pored svakovrsne oskudice ništa mi nije bilo teško, pripoveda baka Grozda.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
