Zarobljavanje Ustavnog suda: Kako sprečiti poljski scenario?

Dragi studenti,

Dok se pripremate za prikupljanje potpisa za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora 28. decembra, Nepomenik radi na konsolidaciji moći za narednih 9 godina. Kako? Ove nedelje je izabrano 10 od 15 sudija Ustavnog suda, jedne od najmoćnijih institucija u Srbiji – koja nadzire sve tri grane vlasti – zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Često se naziva „četvrtom granom vlasti“ i može da sruši bilo koji zakon, presudu, čak i validnost izbora.

Skupština je izabrala pet novih sudija Ustavnog suda na predlog Nepomenika i utvrdila listu kandidata za još pet sudija koje je imenovao Nepomenik i svi su oni u sredu položili zakletvu u Skupštini. Izabrani su na mandat od devet godina pa aktuelne intervencije znače zarobljavanje ove institucije do kraja daleke 2034. godine. Do tada će u Ustavnom sedeti najmanje 10 Nepomenikovih lojalista, a to im daje apsolutnu moć jer imaju dvotrećinsku većinu.
Pogledajte samo profil jedne od novoizabranih sudija – Maje Popović – sve će vam biti jasno. NJen put je paradigmatičan: od Nepomenikove drugarice sa fakulteta, preko šefa kabineta i savetnice direktora BIA, do ministarke pravde, onda nazad u BIA, pa sada u fotelju ustavnog sudije. To je direktna instalacija bezbednosnog aparata u najvišu sudsku instancu.

Većinu u Ustavnom sudu su i do sada držali naprednjaci i zato je u politički osetljivim predmetima ovaj sud stajao na strani moći, a ne prava. Dok su domaći i međunarodni posmatrači vrištali o krađi, migraciji birača i zloupotrebama na izborima, Ustavni sud je ćutao ili odbacivao žalbe bez ulaženja u suštinu. U slučaju Jadar, Ustavni sud je u julu 2024. brzinom svetlosti vratio u život projekat Rio Tinto, poništavajući volju građana iskazanu protestima, fokusirajući se na puku proceduru dok je ignorisao ustavno pravo na zdravu životnu sredinu.

A kakvo ovo sve ima značenje za vas i vašu aktuelnu inicijativu za raspisivanje izbora? Ustavni sud će nastaviti da zatvara oči na izbornu krađu, ali ako poslušate savet iz mojih prethodnih pisama i raspišete građanske izbore, izbeći ćete tu opstrukciju. Basara me kritikovao da za takve izbore treba mnogo para, ali ne shvata da pare nisu problem kada imate podršku građana.

Međutim, ako studentska lista pobedi na izborima, Ustavni sud može da ruši validnost izbora. Zatim će kočiti i demokratske promene i procese za utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice, policijsko nasilje i korupciju. A kada se konačno stvore uslovi za slobodne izbore i izabere nova demokratska vlast – Ustavni sud će učiniti sve da blokira reforme.

Najbolji primer je kriza poljskog Ustavnog suda – dramatična priča o tome kako se jedna od ključnih institucija uspešne postkomunističke demokratije može transformisati u sredstvo političke moći. U prošlom pismu sam Vam pisao o uspesima poljske Solidarnosti. A onda je sve krenulo nizbrdo 2015. godine, u trenutku smene vlasti, kada je novoizabrana stranka Pravo i pravda protivustavnom intervencijom odlučila da poništi odluke prethodnog parlamenta o izboru pet sudija Ustavnog suda pre nego su položili zakletvu. Umesto njih izabrali su novih pet sudija lojalnih vlasti, a predsednik Poljske je usred noći primio zakletvu novih sudija koje je proglasila vladajuća većina, ignorišući one koji su već legalno bili izabrani. Od tog trenutka, legitimitet Ustavnog suda je trajno narušen. Više nije bio nezavisni arbitar, već „pravni overivač“ za kontroverzne reforme stranke Pravo i pravda.

A nakon što je ta stranka izgubila vlast 2023. godine, poljski predsednik Duda je i dalje slao svaki antikorupcijski zakon „svom“ sudu, koji ga je momentalno proglašavao neustavnim. Kriza je dostigla vrhunac kada je poljski Ustavni sud ušao u klinč sa Briselom. Donoseći presude kojima se tvrdi da je poljski Ustav iznad prava Evropske unije, Sud je praktično uzdrmao same temelje na kojima počiva EU. To je dovelo do zamrzavanja milijardi evra evropskih sredstava, čime je ova ustavna kriza postala direktan ekonomski teret za građane.

Od avgusta ove godine ni Duda više nije predsednik, ali Poljska se još uvek nalazi u bizarnoj situaciji. Vlada Donalda Tuska tvrdi da su odluke Ustavnog suda nevažeće jer su ih donele nelegalno izabrane sudije. S druge strane, sudije odbijaju otići i jedini izlaz iz ove situacije je potpuni reset – da se raspusti Ustavni sud i da se ispočetka izaberu nove sudije.

Premda režim stranke Pravo i pravda nije bio ni približno autokratski kao naprednjački režim u Srbiji, poljski scenario pokazuje da povratak u demokratiju može da bude bolan ako je Ustavni sud kompromitovan. Ako u telu nove države ostavite maligno tkivo zarobljenog suda, ono će pre ili kasnije metastazirati i ubijati samu demokratiju. To čeka i Srbiju ako će Ustavni sud ostati u Ćaci sastavu.

Mnogi će vam sutra prodavati priču o „institucionalnom kontinuitetu“ i „neizmestivosti sudija“ odnosno da bi intervencija u sastav Ustavnog suda pre isteka mandata sudija narušavala ustavno uređenje. Međutim, ako želimo da Srbija sutra bude država vladavine prava, moramo razumeti zašto je ovaj sastav Ustavnog suda nepopravljiv i zašto će njegovo kompletno resetovanje biti jedan od esencijalnih uslova demokratske budućnosti Srbije.

Pre nego što padne režim, Nepomenik će pomilovati na desetine, ako ne i na stotine režimskih funkcionera. On to i ne krije pa je nedavno rekao da će pomilovati sve koji budu optuženi zbog Generalštaba. O protivustavnosti tih abolicija sam već pisao jer se pomilovati može samo neko ko je osuđen, a ne neko protiv koga se tek vodi krivični postupak, a ni neko protiv koga postupak nije ni pokrenut. Ćaci Ustavni sud neće proglasiti te abolicije protivustavnima. Ako abolicije prođu test ustavnosti, neće biti pravde ni za žrtve novosadske nadstrešnice, ni za policijsko nasilje, ni za korupciju, ni za izborne prevare.

A kada režim padne, prva stvar koju će nova vlast verovatno uraditi biće donošenje tranzicionih zakona o poreklu imovine, lustraciji ili specijalnom tužilaštvu za visoku korupciju. Ako će na optuženičkim klupama sedeti moćnici koji su deceniju pustošili ovu zemlju, njihov poslednji adut će biti ustavna žalba.

Pred kime? Pred sudijama sa SNS spiska? Oni će, pod maskom „zaštite ljudskih prava“ i „zabrane retroaktivnosti“, obarati svaku presudu za korupciju i svaki zakon koji pokušava da vrati oteto.

Naprednjaci će slaviti pravosudne pobede i tražiti način da se ponovo vrate na vlast na krilima neuspešnih antikorupcijskih i demokratskih reformi. I uspeće ako se neće sprovesti ozbiljne ustavne promene. Ne puku smenu, već novi ustavni okvir koji bi prekinuo mandat svim sudijama Ustavnog suda. Kroz prelazne odredbe novog Ustava, mora se proglasiti resetovanje kao akt samoodbrane ustavnog poretka koji je bio kidnapovan. To je model „borbene demokratije“ – demokratije koja ima kapacitet da se odbrani od autokratskih tendencija.

Ustavne sudije ne smeju birati samo proste parlamentarne većine. Treba Ustavom propisati 2/3 većinu, javna slušanja i rigorozni veting koji bi trajno diskvalifikovao svakoga ko je služio bezbednosnim strukturama ili režimskim stranačkim listama. Novi sud mora biti sastavljen od ljudi koji razumeju da se vladavina prava ne može graditi na temeljima nepravde. Samo tako će se sprečiti opstrukcija tranzicione pravde. Lažnim legalistima bi takav reset Ustavnog suda predstavljao „revanšizam“ i pravno nasilje, ali to jedini put ka istinskoj demokratiji. Vladavina prava nije fetišizacija forme, to je zaštita suštine demokratije.

Zato treba učiti na greškama Poljske, a lekcija je jasna: ne igrajte se legalizma sa onima koji su zakon koristili kao toljagu. Kada krene novi proces demokratizacije, Ustavni sud mora biti prva, a ne poslednja tačka reforme. Treba zameniti svih 15 sudija, ne zato što smo ostrašćeni, već zato što je to jedini način da se osigura demokratska budućnost Srbije.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.