Zašto nam svaki peti stanovnik Srbije umire od raka?

Samo tokom 2022. godine u svetu je registrovano oko 20 miliona novoobolelih, a po dostupnim podacima godišnje skoro 9,7 miliona ljudi umre od posledica malignih tumora. Po poslednjim zvanično dostupnim podacima Srbije, od malignih tumora je 2022. godine obolelo 41.578 osoba, a umrlo 19.350.

Svetski dan borbe protiv raka, 4. februar, kako kaže specijalista za plućne bolesti dr Slavica Plavšić, za sada ostaje kao dan upozorenja, a ne kao dan rezultata.

“Nažalost ovaj dan Srbija ne dočekuje kao zemlja koja je napravila iskorak u prevenciji i ranom otkrivanju malignih bolesti, već kao društvo sa sve lošijim bilansom, sve većim brojem obolelih i poražavajućom stopom smrtnosti”, ocenjuje Plavšić i dodaje da sam podatak da nam zbog raka umre svaki peti stanovnik govori o dubini problema.

“Uprkos ogromnom ličnom angažmanu i entuzijazmu pojedinih lekara, medicinskih sestara i tehničara koji rade i preko granica izdržljivosti, sistem kao celina funkcioniše loše. Razlozi su višeslojni i rezultat su višedecenijskog sistematskog urušavanja javnog zdravstvenog sistema, uz jasnu tendenciju da se sve što je moguće prebaci u privatni sektor”, navodi sagovornica Danasa.

Ona podseća da su u Srbiji formalno predviđeni obavezni skriningi za karcinom dojke, karcinom grlića materice, karcinom debelog creva i od 2024. godine, dugo najavljivani skrining karcinoma pluća u Beogradu, ali da “skrining na papiru” ne znači i njihovu stvarnu efikasnost.

“I pored toga što su pojedini programi uvedeni još 2012. godine, rezultati su daleko ispod očekivanih. Stope obolevanja i smrtnosti ostaju visoke, a razlozi su brojni: nedostatak kadra i opreme, loša organizacija, nejasno razdvajanje skrininga od redovnih preventivnih pregleda, neefikasno vođenje i umrežavanje podataka, dugo čekanje na rezultate, a potom i na početak terapije”, navodi doktorka Plavšić.

Ona ukazuje da je karcinom pluća najčešći i najsmrtonosniji karcinom u Srbiji i u svetu, a samo kod nas godišnje od njega oboli više od 7.000 ljudi, dok oko 5.000 premine.

“To znači da u proseku svakog dana skoro 20 osoba oboli, a čak 13 izgubi bitku sa ovom bolešću. Praktično, na svaka dva sata u Srbiji jedna osoba umre od raka pluća”, ukazuje dr Plavšić.

Napominje da se u Srbiji od karcinoma pluća ne oboleva značajno više nego u drugim evropskim zemljama, ali da smo po stopi smrtnosti u samom vrhu, zajedno sa Mađarskom.

“To jasno ukazuje da problem nije samo u učestalosti bolesti, već u kasnom otkrivanju i sporom, često neadekvatnom lečenju. Kod muškaraca je rak pluća i dalje vodeći malignitet, dok je kod žena na drugom mestu, odmah posle karcinoma dojke, sa trendom porasta”, objašnjava ona.

Prema njenim rečima, put pacijenta sa sumnjom na karcinom pluća u državnom sistemu često traje mesecima.

“Sve počinje kod izabranog lekara, gde se najčešće započinje terapija antibioticima. Kada nema poboljšanja, pacijenti se upućuju drugim specijalistima, često i na pogrešne adrese, a tek kasnije na rendgen i pulmologa. Ako se na snimku vide sumnjive promene, sledi CT, laboratorija, bronhoskopija ili transtorakalna biopsija. Kako su to invazivne procedure, neophodan je i kardiološki pregled. Sve se zakazuje, čeka, pomera“, navodi dr Plavšić i dodaje da poseban problem predstavlja patohistološka i imunohistohemijska dijagnostika.

„Zbog hroničnog nedostatka patologa i ogromnog obima posla, na rezultate se često čeka i po dva meseca, iako zakonski rok ne bi smeo da prelazi 30 dana. Patolozi su, nažalost, „nevidljivi“ deo sistema, a bez njihove dijagnoze lečenje nije moguće. Od prvog pregleda, kada se otkriju promene, do postavljanja dijagnoze prođe dva do četiri meseca. Simptomi mogu da traju da traju i godinu, dve. Svaki izgubljeni dan smanjuje šanse za preživljavanje”, naglašava ona.

Doktorka ističe da je operacija najbolja opcija, ali da je moguća kod svega 10 odsto pacijenata.

“Operacija se izvodi u nekoliko državnih ustanova, dok se u privatnim bolnicama naplaćuje i preko 10.000 evra. U poslednjih 15 godina, došlo je do ogromnog napretka u lečenju karcinoma pluća zahvaljujući imunoterapiji i ciljanoj terapiji. Cilj lečenja više nije samo produženje života, već i njegovo očuvanje u kvalitetnom obliku. Ipak, u Srbiji još uvek nisu dostupne sve terapijske opcije koje postoje u svetu”, navodi Plavšić.

Doktorka naglašava da rak pluća više ne mora da bude smrtonosna bolest te da rano otkrivanje i savremeno lečenje mogu dovesti do izlečenja ili pretvaranja bolesti u hronično stanje. Međutim, dok se, kako kaže, skrining programi ne organizuju ozbiljno, sistemski i dostupno, dok se dijagnostika ne ubrza i dok se ne prestane sa gubljenjem dragocenog vremena, statistika će ostati neumoljiva.

Istovremeno, prof. dr Snežana Rakić, specijalista ginekologije i akušerstva i narodna poslanica ističe takođe da je kod nas glavni problem što se slabo žene odazivaju na skrining larkonoma dojke koji postoji.

Kada je stopa incidencije karcinoma dojke u pitanju (broj novih slučajeva), prema rečima Snežane Rakić, Srbija je u kategoriji srednje do visoke, odnosno slična je situaciji kao u većini istočne i južne Evrope.

„Smrtnost od karcinoma dojke je među najvišim u Evropi, često smo prvo ili drugo mesto. A glavni razlog lošeg ishoda je kasna dijagnoza, slab odziv na skrining, neujednačeno lečenje po regionima, manjak kadrova i opreme u nekim centrima. Najefikasniji način da se situacija popravi je povećanje odziva na skrining, redovni samopregledi i pregledi kod ginekologa kod žena mlađih od 50 godina. Kada se rak dojke otkrije na vreme (stadijum I-IIA) izlečivost je između 90 i 95 odsto“, ističe Rakić i poručuje ženama da je važno da jednom godišnje urade ultrazvučni pregled dojke.

„Ukoliko se na njemu uoče promene tada se ide na mamografiju. Postupak je veoma jednostavan“, dodaje ona.

Prof. dr Danica Grujičić, predsednica novoformiranog Pokreta Zdravo društvo i nekadašnja direktorka Instituta za onkologiju kaže za Danas da dobar zdravstveni sistem mora da počiva na prevenciji i dobrom zdrvstvenom obrazovanju stanovnika i da time treba da se bavi primarna zdravstvena zaštita.

„Međutim, lekari u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, u ovoj zdravstvenoj organizaciji posla koju su nametnuli RFZO, Ministarstvo zdravlja, a i zakoni, apsolutno niti imaju vremena, niti mogu. Preopterećeni su, poniženi i bukvalno pretvoreni u ćate. Ne mogu da se posvete pacijentu jer nemaju vremena. Broj pregleda lekara opšte prakse mora da se smanji, njihov broj da se poveća, ambulante da se srede, da imaju i pedijatra i stomatologa ako im zatreba. Ovako organizovan sistem, gde očekujete da tercijalne zdravstvene službe rade trijažu to je potpuno naopako i potpuno sumanuto, kao što su i noćna dežurstva domova zdravlja u sred Beograda. To su potezi ljudi koji verovatno nisu mrdnuli dalje od kliničkog centra i ne znaju kako izgleda dom zdravlja, kako izgledaju seoske ambulante. Sve to treba da se menja“, smatra Grujičić. Ona ukazuje da i u Beogradu postoje naselja koja imaju preko 10.000 stanovnika a nemaju nijednu ambulantu.

Priznaje da je u međuvremenu nabavljeno mnogo više aparata za zračenje, da su obnovljene pojedine bolnice, ali da to mora da bude svrsishodno i u skladu sa popisom stanovništva, jer će se tako tačno znati gde treba koji profil lekara. Grujičić, takođe, ističe da je od digitalizacije važnije da lekar opšte prakse ima direktan kontakt sa određenim specijalistima onda kad mu zatreba a ne da gubi vreme i gleda ko ima slobodan termin.

„Pacijente treba da šalje kod onog specijaliste kome on veruje, kod koga bi on otišao“, kaže Grujičić i dodaje da će to i uticati da se kod ljudi probudi svest da se na vreme javljaju lekarima zbog malignih bolesti, a ne da se leče putem interneta.

Prema njenim rečima, dobro obučen i opremljen lekar opšte parkse mogao bi da obavi 85 do 90 odsto posla kada je u pitanju dijagnostika, jer su na studijama i kroz kurseve naučili da rade i ultrazvuk, rengen, EKG…

„Slažem se da se najbolji đaci primaju na klinike, ali sada imamo situaciju da na nekim odeljenjima Kliničkog centra Srbije ima više dokrora nego sestara, to nije normalno. Nema konkursa, u zdravstvu ne može da bude v. d. stanje i „da ja mogu odmah da te smenim ako ti pomisliš o meni nešto drugačije“ – to su budalaštine. Morate da na rukovodeća mesta, posebno onkoloških ustanova i primarnih zdravstvenih ustanova da stavite ljude koji imaju viziju kako ta ustanova treba da izgleda za 10, 15 godina, a ne kako treba da izgleda sad, to je osnovni problem. Lepo je rekao Staljin – kadrovi rešavaju sve, ali nažalost ovu vlast ne interesuje“, zaključuje Danica Grujičić.

Koliko je u prošloj godini ljudi prošlo skrining na rak i koliko je mamografije urađeno, do zaključenja ovog teksta Ministarstvo zdravlja nije odgovorilo. Podsetimo, početkom septembra prošle godine ministar zdravlja Zlatibor Lončar nezadovoljan načinom rada zdravstvenih ustanova mamografskim pregledima insistirao je da se njemu lično dostavljaju izveštaji o tome koliko se žena pozove na mamografske preglede.

„Plan je da se u naredne dve godine uradi skrining kancera dojke na milion žena starosti od 45 do 60 godina, bez obzira da li su osigurane ili ne“, navedeno je tada iz Ministarstva zdravlja.

Skrining karcinoma pluća – organizacija obeshrabruje

Prvi skrining karcinoma pluća u Srbiji, podseća dr Plavšić, pokrenut je u jesen 2020. godine u Vojvodini, kao projekat Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo, koji sprovodi Institut za plućne bolesti Vojvodine. Program se trenutno odvija na teritoriji Novog Sada, a obuhvata visokorizične grupe stanovništva. Rezultati koji su do sada postignuti ocenjuju se kao vrlo dobri.

“Rano otkrivanje karcinoma pluća sprovodi se snimanjem niskodoznim skenerom (LDCT), koji omogućava detekciju veoma malih tumorskih promena koje nisu vidljive na klasičnom rendgenskom snimku. Pregled je brz, bezbolan i kratko traje, a doza zračenja je višestruko manja u odnosu na standardni CT, sa minimalnim rizikom po zdravlje”, navodi doktorka i naglašava da bi u skrining obavezno trebalo da budu uključene: osobe starije od 50 godina, osobe sa pušačkim stažom dužim od 30 godina, bivši dugogodišnji pušači, osobe sa hroničnim bolestima pluća i osobe sa porodičnim i genetskim opterećenjem.

U Klinici za pulmologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, 7. novembra 2024. godine započet je skrining karcinoma pluća za građane Beograda. Skrining je besplatan, nije potreban uput, a kriterijumi su jasno definisani, međutim, prema rečima naše sagovornice, u praksi, situacija izgleda znatno drugačije.

“Zakazivanje telefonom često je skoro nemoguća misija. Broj postoji, ali se retko ko javlja. Pregledi se rade posle uobičajenog radnog vremena, bez jasnih oznaka gde se skrining obavlja, bez dostupnog osoblja koje bi pacijente uputilo. Dešava se da pacijenti lutaju hodnicima, traže tehničara, čekaju, odustaju. Građani su zainteresovani, ali ovakva organizacija u startu obeshrabruje, naročito one koji su već uplašeni i sumnjaju na ozbiljnu bolest. Klinika ima aparat i stručni kadar, ali bez ozbiljne organizacije skrining ne može dati rezultate koje bi morao”, ističe dr Slavica Plavšić.

Napominje da se kompletna dijagnostika u privatnim ustanovama može završiti za 15–20 dana, ali po ceni od 1.000 evra i više, što mali broj građana to može sebi da priušti.

“Tako se stvara duboka nejednakost u pristupu lečenju – oni koji imaju novac imaju i vreme, a vreme u onkologiji znači život”, zaključuje ona.

Koje zemlje su beležile pad broja novoobolelih od raka doke

Retke su zemlje, kako kaže Snežana Rakić, u kojima je broj novoobolelih slučajeva od karcinoma dojke opao ili se stabilizovao u poslednjih 10-20 godina, jer se u većini zemalja sveta incidenca raka dojke i dalje povećava zbog starenja populacije, promena reproduktivnih navika, gojaznosti, alkohola i bolje dijagnostike. Među zemljama koje su u nekom periodu imale blagi pad ili stabilizaciju broja novoobolelih su SAD, Francuska, Italija, Norveška, Izrael, Španija, kao i delovi Belgije, Danske, Holandije, Nemačke. Rakić ukazuje da i najnoviji globalni podaci (GLOBOCAN / IARC 2022–2025) pokazuju da incidenca raka dojke raste u većini zemalja sveta (1–5 odsto godišnje u mnogim zemljama visokog HDI), dok je pad incidencije zabeležen samo u manjem broju visoko razvijenih zemalja.