Zašto žene ne prijavljuju akušersko nasilje?

Najviše prijava akušerskog nasilja u istraživanju CINS-a, pod nazivom „Priče iz porodilišta: Žene koje su prekinule zavet ćutanja“, se odnosi na loše iskustvo u porodilištima u Beogradu (600), Novom Sadu (158), i Nišu (85).

Pored ovih velikih gradova prijave na nehuman tretman u porodilištima stižu iz cele Srbije.

Sagovornice Danasa smatraju da su brojni razlozi za masovno neprijavljivanje akušerskog nasilja, ali da je jedan svakako nepoverenje u institucije.

Sociološkinja Hristina Cvetinčanin Knežević navodi da nam stopa neprijavljivanja akušerskog nasilja od 97 odsto ukazuje na dve važne stvari – na nepoverenje koje žene imaju u institucije da će da ih zaštite i na normalizaciju akušerskog nasilja kao uobičajenog porođajnog iskustva.

„Manjak poverenja u državne zdravstvene institucije nije nešto što je rezervisano samo za porođaj, ali je činjenica da su žene tokom porođaja najranjivije, te je akušerstvo grana medicine u kojoj su prava pacijentkinja najugoženija, i variraju od verbalnog nasilja i uvreda, sve do fizičkog nasilja i sprovođenja intervencija bez informisanja pacijentkinja“, objašnjava Cvetinčanin Knežević.

Danasova sagovornica dodaje da se intervencije tokom porođaja sprovode čak i kada nisu neophodne, poput epiziotomije ili indukcije.

„Sa druge strane, iz nekog sumanutog razloga mi i dalje porođaj vidimo kroz prizmu ženske seksualnosti, pa je stav ‘nisi se žalila kada si dete pravila’, da budem pristojna, zastupljen ne samo kod medicinskih radnika i radnica, nego i u društvu, što ne stvara atmosferu u kojoj bi žena koja je doživela akušersko nasilje smatrala da ima smisla da se uopšte i oglasi povodom toga“, naglašava Cvetinčanin Knežević.

Jelena Ćirić Nikolić, urednica portala Bebac, kaže da je šokantna činjenica koju je CINS obajavio, odnosno, da čak 97% žena ne prijavljuje akušersko nasilje.

„Ovo nam govori da je problem znatno veći od onoga što smo pretpostavljali. Neprijavljivanje pokazuje duboko nepoverenja u sistem, ali i delikatnost situacije u kojoj se žene nalaze tokom trudnoće i porođaja“, smatra Ćirić Nikolić.

Ukazuje da se žene osećaju izolovano, nemoćno i često nisu svesne svojih prava.

„Čak i kada žele da prijave nasilje tokom porođaja ne postoje mehanizmi da ih neko odmah zaštiti kako bi se nasilje zaustavilo. Sistem zaštite mora biti hitno reformisan kako bi zaštitili buduće majke. Svaka žena zaslužuje siguran i dostojanstven porođaj, a da bi do toga došlo potrebne su duboke reforme“, zaključuje Ćirić Nikolić.

Pravnica i programska direktorka organizacije FemPlatz Kosana Beker smatra da se slučajevi ove vrste nasilja ne prijavljuju zato što žene nemaju poverenja u institucije.

„Dok se akušersko nasilje dešava, one su ranjive i zavise od lekara, lekarki i medicinskog osoblja, a nakon izlaska iz bolnice većina njih jednostavno odustane od svega i ne prijavi šta se desilo, jer vide da se u ovom društvu neadekvatno reaguje na nasilje prema ženama“, ukazuje Beker.

Prethodnih godinu dana u Srbiji obeležila je veća svest javnosti o akušerskom nasilju, nakon što je početkom godine beba u Sremskoj Mitrovici preminula upravo zbog akušerskog nasilja.

Loš položaj porodilja se samo potvrdio preko leta 2024. godine kada su GAK Narodni front i još neka porodilišta ostala bez klima uređaja. Ministarka Milica Đurđević Stamenkovski je kao odgovor na to imala doniranje nekoliko ventilatora, a nakon čega su usledile izjave da su „priče o akušerskom nasilju deo globalne agende protiv rađanja dece u Srbiji“.