Zavičaju poklonio put

Ovo nije prvi put da Šunjevarić daruje putem svoj zavičaj. Poodavno je buldožer nekadašnjeg ovdašnjeg preduzeća „Radnik“ kroz tamošnji kamenjar krčio trasu, „gaseći“ samo požar seoskih zađevica. Nedavno je se ovaj 56. godišnji Beograđanin odlučio da pozamašnije odreši kesu i konačno selu pokloni ono što mu najviše znači.

– Iako sam građanin Beograda već dve i po decenije, srce i duša su mi ovde, na Kosi, odakle me u beli svet oterala muka – beda i nemaština još pre skoro 38 godina. Put je moj dug kraju u kome sam stekao osnovna znanja i vrline, gde su me učili, pre svega, radu, upornosti i poštenju. Sad, kad sam stekao koji dinar, odlučio sam da se upravo na ovaj način, koliko – toliko, odlučim zavičaju, kaže Gordan, koji danas, kao diplomirani inženjer, ima na Voždovcu firmu sa 80 zaposlenih.

Gordan Šunjevarić veli i da su mu deca vezana za njegovo rodno mesto, a da ga supruga Vukica podržava u želji da i dalje pomaže ovaj kraj.

– Nisam izgubio nadu da ovo selo može da opstane, ako su u njemu uglavnom starci i poneki neženja. Nameravam da u Burađi, ovde iznad Užičkog mosta, na Uvcu, gde pogled puca na Murtenicu, podignem neki pogon, nešto što bi bilo vezano za građevinarstvo. Sve ću učiniti da se selo nekako oživi i malobrojna ognjišta ne ugase, obećava Šunjevarić, koji je sa nepunih 17 godina najpre otišao u Tuzlu, da u okviru GP „Zlatibor“ odradi pripravnički staž. Tamo je nastavio školovanje, oženio se, a ratni vihor ga je doneo u srpsku prestonicu, gde je ponovo zapoečo svoj biznis i uspeo.

Iako su ga iz rodnog kraja oterali nemaština i bespuće, Gordanu je duša i dalje u ovim planinskim vrletima. Mnogi su trbuhom za kruhom otišli iz zlatarskog kraja, ali se, za razliku od Šunjevarića, nerado i sećaju ognjišta sa kojeg su ponikli, a kamoli da se u njega vraćaju i nešto poklone. Možda će Gordanov potez uticati na savest nekadašnjih Novovarošana, koji se svog rodnog kraja sete samo kada dođe vreme da im rođaci odavde pošalju sira, heldovnog brašna ili kajmaka.