Zlatno doba najobičnija iluzija

Ronald Regan je uslišio želju svog direktora CIA Vilijema Kejsija da vrati agenciji dane mitske slave tako što će „pustiti agenciju s lanca“ i njegovo predsednikovanje bilo je ozbiljno uzdrmano skandalom Irankontra.
U Vajnerovoj priči predsednici koji su pokušavali da koriste CIA ličili su na Čarlija Brauna koji pokušava da šutne fudbal. Ulogu Lusi igraju spletkaroški i nesposobni direktori. Alen Dales se posebno pročuo kao lenj, prevarant koji je posmatrao prenose mečeva bejzbola na televiziji, dok je na pola uha slušao tajne brifinge (pisane izveštaje ocenjivao je prema njihovoj težini). Kejsi je mumlao i lagao, a možda je i poludeo od tumora na mozgu na kraju svog mandata. Čak i mnogo cenjeniji direktori, poput Ričarda Helmsa, nisu mogli da se odupru iskušenju da predsednicima govore ono što su želeli da čuju. Helms je 1969. doterao ocenu CIA o sovjetskim nuklearnim snagama onako kako je to odgovaralo Niksonovoj Beloj kući. U nacrtu izveštaja analitičari su izražavali sumnju u sovjetsku volju ili kapacitet da lansiraju nuklearni udar. Helms je obrisao taj presudni paragraf i godinama posle toga, sve do kraja hladnog rata, CIA je precenjivala stopu prema kojoj su Sovjeti modernizovali svoje arsenale. Lažni obaveštajni podaci CIA o Iraku 2003, koji su bili zasnovani na obmanama sumnjivih obaveštajnih izvora, poput onog znanog kao „Kervbol (način bacanja lopte u bejzbolu, p.p), nisu nikakav presedan. Da bi opravdala želju Džonsonove administracije da Kongres donese proratnu rezoluciju o Vijetnamu 1964, obaveštajna zajednica proizvela je dokaze o komunističkom napadu na američke razarače u Tokinškom zalivu.
Vajner je kao novinar Tajmsa godinama pokrivao obaveštajne agencije i ima veoma dobro oko za detalje koji su prava bruka za mnoge direktore CIA. Najviši funkcioneri, kako izgleda, najčešće su poslednji saznavali najvažnije događaje. Kada je Irak upao u Kuvajt u avgustu 1990. Robert Gejc, koji je sada državni sekretar za odbranu ali je tada bio prvi savetnik predsednika Buša za obaveštajne poslove, bio je na porodičnom izletu. Prijateljica njegove supruge koja je došla na izlet upitala ga je „Šta radiš ovde?“. „O čemu pričaš?“, pitao je Gejc. „Invaziji“, uzvratila je ona. „Kakvoj invaziji?“, upitao je on. Godinu dana pre toga kada je pao Berlinski zid Milt Biredn, šef ispostave CIA za SSSR u Moskvi, bio je spao na gledanje CNN da bi mogao da odgovori na urgentne pozive funkcionera iz Bele kuće koji su želeli da znaju šta govore špijuni agencije. „Bilo je teško priznati da agencija nema špijuna koji bi nešto vredeo – svi su bili pohapšeni ili likvidirani, a da niko u CIA nije znao zbog čega“, piše Vajner. (Američke špijune u Moskvi otkucala je krtica u CIA Oldrič Ajms.)
Vajner nije prvi novinar koji dokazuje da je zlatno doba CIA bilo najobičnija obmana i iluzija. Pošto je Čerčov komitet 1975. prikazao agenciju kao grupu nesposobnih ljudi, različiti autori su počeli da razgrađuju mit o CIA, posebno Tomas Pauers u knjizi „Čovek koji je čuvao tajne“. Ali, koristeći desetine hiljada dokumenata s kojih je skinuta oznaka poverljivosti i javnog prisećanja razočaranih špijuna, Verner slika možda dosad i najviše uznemirujuću sliku nesposobnosti CIA. Pošto su ispratili Vajnerov marš na gluposti CIA, čitaoci mogu da se pitaju da li je otvorena demokratija sposobna da napravi i održi efikasnu tajnu obaveštajnu službu? Možda ne. Ali imajući u vidu pretnje islamskih terorista da će upotrebiti nuklearne naprave za atentate u američkim gradovima, nemaju mnogo izbora već da nastave da pokušavaju.
Kraj