Zoran Kesić: Ova vlast prezire humor jer se on zasniva na istini

Kesić za Danas kaže da vlast SNS-a prezire humor i satiru jer ne umeju da stvaraju humor, pošto humor i satira moraju da polaze od istine.

„Ako nije istinito, onda nije smešno. Oni su imali pokušaj sa tim Lavom Pajkićem, da bude kao neki pandan našoj emisiji u vidu  Kontravizije, i sećamo se da to nije baš zaživelo, bilo je dosta jadno i niko se više toga i ne seća. Dragoslav Bokan, ugledni intelektualac iz redova SNS-a, je u jednom trenutku iskrenosti zavapio: ‘Zašto mi nemamo Kesića? Gde su naši satiričari?’ Mislim da su pronašli nešto najbliže tome u onom Obrvaru. Najbolji izdanak humorističke škole ove vlasti je Obrvar. Ako je on najbolji izdanak humorističke škole vlasti, onda to dosta govori o njoj. Ne može da pravi humor i satiru neko ko konstantno laže, čija se politika i vladanje zasnivaju na laži. Prosto nije smešno jer nije istinito“, kaže Kesić.

Počeci na Studiju B

Kesić navodi da je televizijskim poslom počeo da se bavi 1995. godine na Studiju B.

„Počeo sam da radim na televiziji Studio B kod Đoke Vještice. On mi je bio prvi urednik, u jutarnjem programu ‘Beograde, dobro jutro’. To je bila zaista hrabra ideja Vještice, da oformi redakciju novostvorene televizijske emisije od potpunih početnika. Njegov jedini uslov bio je da svi koji smo tada počeli da radimo budemo rođeni Beograđani. Đoka, koji nije rođeni Beograđanin, osećao je da će neko ko je rođen u Beogradu imati više posvećenja i ljubavi da se bavi problemima glavnog grada“, navodi on.

Kaže da je od samog početka imao afinitete da se bavi novinarstvom na drugačiji način.

„Mene su odmah bacili na ulicu da budem mali ‘Đokin reporter’, da jurim komunalne probleme, rupe na putu, lude komšije… Kad zovu Studio B sa svojim fiks idejama, niko neće, i onda daju malom Kesiću. Meni je to bilo zanimljivo. Tada sam već pokazivao elemente, ako ne humora, onda želje da se bavim nekim malo drugačijim stvarima, da snimam te fiks ideje raznih komšija i čudnih ljudi. Ja sam se odmah udružio sa snimateljima i asistentima. Oni su mene prihvatili kao klinca. ‘Ovaj je naš, hoće da popije’“, prepričava svoje početke.

Petog oktobra Kesić je kao mlad novinar, sam sa kamerom u ruci snimao događaje tog dana, ali i demonstracije koje su im prethodile.

„Tada sam prvi put ušao u Skupštinu, a i poslednji. Možda bi bilo zgodno da još jednom dođem u Skupštinu. Evo, rušim ustavni poredak (smeh). Ja sam tad bio nepoznati klinac koji je uglavnom bio iza kamere i mogao sam da imam tu čaroliju anonimnosti, da je moja kamera svuda, da me niko ne zagleda i da ne reaguje na mene. To je bila moja faza reportera s kamerom“, kaže Kesić.

On je ispričao jednu situaciju koju je doživeo tih dana.

„Snimam te demonstracije i gledam da je kordon uvek ispred mene. Snimam kako peglaju nekog demonstranta i priđu mi dvojica iza leđa i kaže jedan: ‘Uh, što kamera dobro snima noću.’ Ja pogledam, vidim neki lik s kosicom u kožnoj jakni, rekoh – naš. Međutim, on me uhvati za ruku i kaže da mu dam kameru. Ja shvatim – pandur u civilu. Otrgnem se, krenem da bežim, ovaj me saplete i ja padam. U maricu sa pretučenim navijačima u 29. novembra – i to je istorija“, kaže on.

Kesić kaže da je tada, tih dana, osećaj bio nenadmašan.

„Napad na RTS, zarobljavanje policije u zgradi u Majke Jevrosime, upad u Skupštinu. To je zaista za mene bila revolucija i meni je to jedan sveti dan“, navodi on.

„Fajront republika“, pa „24 minuta sa Zoranom Kesićem“

Pre emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, naš sagovornik je imao autorsku emisiju „Fajront republika“, zahvaljujući kojoj je, kako i sam kaže, postao poznat široj javnosti.

Ona je, prema njegovim rečima, oslikavala njegov tadašnji život koji je vodio – momački i boemski.

„Fajront republika je bio moj pokušaj da napravim jedan televizijski šou-program, jer ja volim televiziju i volim da se svašta dešava u emisiji – da imaš i bend, i goste, publiku, skečeve… Tada sam bio u životnoj fazi jednog kafanskog, boemskog života, tako da sam ja tu ‘Fajront republiku’ osmislio kao kafanu. Stolnjaci, za tim stolovima sede neki ljudi, ja sam sa svojim gostom ili gostima za jednim od tih stolova. U njoj se nisam toliko bavio kritikom društvenih pojava i politike, više sam se bavio isticanjem ličnosti koje sam smatrao kvalitetnim. Druge su društvene okolnosti bile, ali sam uživao u toj emisiji, mogao sam da budem kreativan i da opet izmišljam nešto, da ‘kvarim igračku’, kako ja volim da kažem.“

Nakon „Fajront republike“, kaže da je imao pauzu od godinu i po dana kada nije radio na televiziji. Navodi da je emisija „24 minuta“ nastala kao satirična kritika vlasti, koja je ista kao i kada je emisija počela da se emituje.

Dodaje da u početku situacija u zemlji nije bila ovako loša i da društvo nije bilo podeljeno kao sada, pa je emisija iz tog razloga danas drugačija nego na početku.

S obzirom na to da „24 minuta“ traje već 13 godina, kaže da nije lako ostati duhovit, ali da im za sada uspeva.

„Nismo mi neki bogovi humora. Naš humor u emisiji zavisi i od materijala koji dobijamo – vesti, društvene atmosfere. Naša emisija je ogledalo našeg društva. Humor dolazi iz uigranosti mene i mog tima. Naša forma je takva, političko-satirična, i mi tu plivamo, znamo neke koordinate. Ne možemo uvek da budemo urnebesno smešni, ali prosto to je posao kao i svaki drugi i volimo ga“, kaže naš sagovornik.

Zoran Kesić i njegov tim su više puta bili na udaru tabloida, ali i pretnji. Kaže da su te pretnje do sada uvek dolazile sa društvenih mreža i da na ulici nije imao nikakvih neprijatnosti.

„U početku to nisu bile ozbiljne pretnje. Međutim, primetio sam da neke rizične teme – a to su uglavnom Crkva, Hrvati, Kosovo, vakcine, nacionalizam, čak i Božo Vrećo – trigeruju ljude da pišu pretnje i uvrede. Uvek imaju slične poruke – kao, uvek se slagao sa mnom, ali sad sam ga razočarao sa vakcinama, jer ne mislim da su vakcine svetska zavera i da nam ubacuju čipove. Ili recimo: može i vakcine, ali Božo Vrećo… Šta je ovo? Je li ovo Sotona u ljudskom obliku? Je li muško ili žensko? A onda lepo peva. Pa to ga još više plaši. Zatim se pita šta mu se tu dopada. Znači, on sebe preispituje, a onda svoju dilemu prenosi na mene. Pa nisam ja kriv što ti se Božo Vrećo sviđa (smeh).“

Studenti

„Biću iskren, mene nisu iznenadili građani, a među građanima i mladi ljudi, i srednjoškolci, i razni penzioneri – izlazili su i izlaziće. Ali jedan opšti bunt studenata nisam očekivao, zato što sam bio u pogrešnom uverenju da ne osećaju odgovornost za neku širu društvenu sliku. A imao sam i argument za to mišljenje, jer se sećam studenata koji su i te kako imali osećaj lične odgovornosti za zemlju u kojoj žive kroz 1996. godinu i kasnije, kada sam i sam bio u tim studentskim kolonama protiv kordona. Tako da sećam se te atmosfere, tog bunta, te spremnosti da se ide do kraja, te duhovitosti, kreativnosti u tim kolonama, tih transparenata. Sećam se koliko je to bila ne samo želja da promeniš zemlju, nego i taj mladalački bunt da tvoj transparent bude duhovitiji od drugog. I mislio sam da nema šanse da se to ikada ponovi. U onih 12 godina one dosovske, da kažem, žute vlasti, kada smo iz jednog velikog zla ušli u nešto što smo mislili da je dobro, pa smo počeli polako da se razočaravamo, da situacija postaje sve amorfnija i bezmudija, mislio sam da toga više nema“, kaže Kesić.

Ipak, priznaje da su ga studenti demantovali.

„Kad čovek vidi one kolone i one dočeke, i one babe i dede koji dočekuju ljude, suze same krenu da ti idu. Nemaš tu nikakvu moć da sprečiš taj osećaj. Samo vidiš – i nada se stvorila, strah je nestao sa tim svetlim kolonama koje su osvetljavale Srbiju. To je nešto što sam mislio da nikada više neću doživeti, a doživeo sam. Hvala im. Pokrenuli su sve nas, dali su nam ideju da je moguće. I onda, skoro, kad sam bio u Zagrebu, pita me kolega da li se to ispuhalo. Pa nije se ispuhalo. Nema velikih skupova kao tada, ali ono što su studenti doneli – ta nada – ostaje. A kad čovek dobije nadu, to je kao neka vrsta droge. Hoćeš još, hoćeš više. Moguće je bolje društvo, moguće je ovu zemlju da napravimo lepšom. E, hoću još toga“, navodi Kesić.

„Promene su počele, suštinske promene su počele stvaranjem i rađanjem te nade u malim mestima, gde su strah i ta začaurenost mnogo veći, sa tim lokalnim šerifima i vlastodršcima, tim kloniranim malim ‘vučićićima’, čiji je jedini kvalitet poslušnost i lojalnost“, kaže on.

Dodaje da će ipak biti jako teško rasformirati čitav mehanizam koji je u malim sredinama uspostavljen sa lokalnim moćnicima.

„Ti ćeš biti mali šerif, možeš da vladaš, da imaš pare i imaćeš oprost greha – nećeš biti procesuiran. Kao feudalni vladari: imaš svoje male feude, ali kada te vladar pozove u rat, ti ćeš da mu dostaviš 100, 200, 300 ljudi – za vojsku, odnosno za autobus ili za glasanje. Biće vrlo teško rasformirati taj uklješteni sistem. Ali ako su ljudi u tim malim mestima izašli, skupili hrabrost da izađu, da dočekaju svoju decu i unuke, onda to znači da to može polako da se kruni. Tako da mislim da je kraj svakako počeo, ali nemam nikakvo predviđanje koliko će trajati taj period kraja. Taj period kraja će tek značiti početak popravljanja našeg društva, koji će biti mukotrpan i pun problema. Po mom skromnom mišljenju, neminovno je da se desi ujedinjavanje svih struktura koje misle da u našoj zemlji već godinama nešto ne valja“, ukazuje Kesić.

Ćacilend ni Miloševiću nije pao na pamet

Kesić kaže da bi Ćacilend jedino mogao da uporedi sa kontramitingom koji je Slobodan Milošević organizovao, ali napominje da je to trajalo jedan dan.

„Zamislite da je Milošević tog dana rekao da se ne ide kući, već da se ostaje mesecima. To ova vlast radi. Ljudi koji su tamo – dokazani kriminalci, nekakvi Sandokani – predstavljaju se kao patriote, a taj ćumez se proglašava najslobodnijim mestom u Evropi. Onda Bakarec ima one tirade o hodočašću u Ćacilend. A u suštini imamo prostor ograđen govnjivim ogradama, gde su stavili ludake i ubice. Zatim Vučić kaže da će da ih zamoli da se pomere. Ne treba ništa da ih moli, dovoljno je da prestane da ih plaća, jer čak ni takvi nisu idioti da tamo prave budale od sebe za džabe“, kaže naš sagovornik.

Budite neposlušni

Zoran Kesić dodaje da mu ne prija da ga ljudi posmatraju samo kao komičara, jer to nije njegova profesija, već nešto čime se trenutno bavi.

„Satiričar ili komičar nije ništa. Ne primam ja platu kao komičar ili satiričar, već kao autor i jedan od scenarista televizijske emisije. Dakle, ja sam u osnovi, ako gledamo hronološki, TV reporter, novinar, autor emisija, a po svom karakteru satiričar. To je moja odluka da na satiričan način prilazim realizovanju televizijske emisije. Ali ne mogu sebe nazvati satiričarem, niti humoristom. Uostalom, nije sve smešno u našoj emisiji. Imam momenata gde sam mrtvo ozbiljan“, navodi on.

Kaže da ga na privatnom planu najviše ispunjava provođenje vremena sa porodicom i prijateljima.

„Petkom popodne, kada završimo snimanje, ja svima poželim lep vikend. To je početak mog vikenda. Subotu i nedelju ne moram ništa. Posvetim se porodici, ženi, deci, prijateljima. Imamo i jedno skriveno mesto u srcu Šumadije – ne bih da otkrivam gde je. Volim Šumadiju: čist vazduh, domaće životinje i našu hordu pasa. Volim putovanja sa porodicom, skijanje, učim decu da skijaju. Čekam zimski raspust da čitam knjige i stripove koje kupujem, a nemam vremena da ih čitam. Sa starijim sinom gledam poslednji ciklus Stranger Things. Sa mlađim sam gledao sve Rokije i Kridove. Razmišljamo da mu kupimo džak za boks. Boksujem sa decom i uglavnom ih pobeđujem“, navodi on.

Za kraj podkasta, Kesić je gledaocima uputio poruku:

„U skladu sa nazivom podkasta – budite neposlušni. Ako biti poslušan znači držati se sigurnih koordinata, ići linijom manjeg otpora, ne rizikovati, biti tih i tunjav, ja preporučujem da u ovoj godini budete neposlušni, glasni, da radite ono što vam duša i instinkt kažu. I čak i ako se to kosi sa stotinama hiljada poslušnih – zabole vas. Lepše je, dobro je za kožu, a i volumen kose mi je mnogo bolji otkad sam neposlušan“, poručio je Zoran Kesić.

Celu epizodu možete da pogledate u videu ispod