Hrvatski ratni veterani, stalno nezadovoljni svojim položajem i još više uticajem u hrvatskom društvu, ne odustaju: oni će pred vladom Hrvatske logorovati dok ministar za branitelje Predrag Matić ne smeni svoga pomoćnika Bojana Glavaševića, a Vlada ne smeni i samog Matića. Ništa u toj vrlo napetoj situaciji nije promenila nijedna uticajna TV emisija, koju branitelji navodno nisu do kraja odgledali u šatoru pred vladinom zgradom.
Emisija „Nedeljom u dva“ Hrvatske radio-televizije nije donela očekivano razjašnjenje slučaja „pomoćnik ministra za branitelje vs. branitelji“, odnosno razjašnjenje jedne više nego napete rečenice, zato što je, po prirodi stvari, morala da reflektuje još neobično jako talaštvo u kome hrvatsko društvo drži ta populacija. Koja, između ostalog, traži da se donese ustavni zakon za branitelje kojim bi se njihova prava mogla smanjivati samo dvotrećinskom većinom i osnuje bolnica u kojoj će samo oni biti lečeni… Veterani, koji primaju pristojne penzije, s vremena na vreme imaju i interesantnije zahteve, recimo da im se obezbede mesta u upravnim odborima državnih firmi.
Bojan Glavašević, ratno siroče i sin heroja Vukovara novinara Siniše Glavaševića, nije ni do pola razjasnio svoju rečenicu koja je definitivno nemogućim učinila njegov, već poremećeni, odnos sa veteranskom populacijom, a voditelj emisije na tom razjašnjenju nije grubo ni insistirao. Moguće je da su nesvesno odlučili da je tako bolje i za voditelja, i za Glavaševića, a i za HRT.
Da ne dužimo, Glavašević je, kako sam kaže, u okviru jedne duže elaboracije, pozvao na razmišljanje o jednoj ovakvoj dilemi: trebalo bi istražiti zašto velika većina hrvatskih branitelja, i civila koji su prošli rat, boluje od niza malignih oboljenja i PTSP-a, a „riječ je o populaciji koja je pobijedila u ratu, koja je ostvarila brojna zakonska prava, dok populacija koja je bila na strani takozvane Krajine i izgubila rat, nema prava, ali ni PTSP“.
Glavašević, a ime njegovog oca nosi i jedna ulica u Vukovaru, zapao je za oko veteranima kada je 2013. protestovao što su snimci Siniše Glavaševića iz 1991. korišćeni kao podrška inicijativi za zabranu ćirilice i bez pitanja njegove porodice, i što je još gore, uz pesmu Marka Perkovića Tompsona. Mladi Glavašević je tada rekao da je njegov otac bio Vukovarac i da se zalagao za multikulturni Vukovar: „Prilično sam siguran da on ne bi nikad stao iza ove inicijative, pogotovo u ovom kontekstu, jer ćirilica ništa nije kriva“, rekao je tada Glavašević. Otad između njega i veterana nema mira ni pomirenja.
Glavašević nije hteo da se izvini za dilemu oko PTSP-a, jer je, kako tvrdi, njegovo „retoričko pitanje“ izvučeno iz konteksta njegove inicijative da se donese adekvatan Zakon o civilnim žrtvama rata kojim bi se regulisala prava tih žrtava kao što su Zakonom o braniteljima regulisana prava branitelja.
Tu se mladi Glavašević dobro držao kod pitanja ko je civilna žrtva rata u Borovu selu, pa je odgovorio da su sve to hrvatski državljani bez obzira na narodnost i da je svako ko nije nosio pušku i nije učestvovao u agresiji na Hrvatsku – civilna žrtva rata. E već kod pitanja da li su žrtve rata i oni srpski civili koje je pogodio hrvatski metak, Glavašević je morao da se posluži metaforom: idu ulicom Ivanka i Jovanka i stradaju – žrtve su obe.
Glavaševića, koji se diči vrlo lepim formalnim obrazovanjem, prozivaju da je pomešao nauku i politiku i da mu je bolje da se sasvim odluči za ono prvo jer on je, zbilja, pokrenuo, mada se nije usudio da ih sasvim otvori, i neka jako teška pitanja hrvatskog društva. Njegov ministar mu iz politike ne da.
Fejsbuk stranica „Ja ne mrzim“
Posle emisije Nedeljom u dva na Fejsbuku je otvorena stranica podrške Bojanu Glavaševiću pod nazivom „Ja ne mrzim“. Prema pisanju zagrebačkog Večernjeg lista, za 24 sata toj stranici je pristupilo 4.500 članova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
