Amandman od 1,4 milijarde evra: Da li je država počela da prikuplja novac za otkup NIS-a?

Podsetimo, poslanička grupa „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“ podnela je u sredu novi amandman, koji zahteva dodatna izdvajanja za energetsku sigurnost i stabilnost zemlje u iznosu od 164 milijarde dinara (oko 1,4 milijarde evra).

Prvobitno je bilo planirano 600 miliona dinara za ovu namenu, a predloženom izmenom izdvajanje bi se povećalo na 164,6 milijardi.

Takođe, Radar je u četvrtak objavio da je NBS 24. novembra po osnovu viška prihoda po završnom računu za prošlu godinu u državnu kasu uplatila 33,86 milijardi dinara (oko 288 miliona evra), što je za čak 4,1 milijardu više nego u prethodnih pet godina zajedno, aludirajući da je ovo „specijalna operacija“ u vezi sa NIS-om.

Sagovornici Danasa saglasni su da postoji više signala koji ukazuju na to da je država počela da se priprema za eventualni otkup ruskih akcija NIS-a, bilo prinudni ili dogovoreni.

Ističu i da ih trenutna situacija podseća na prošlu i ovu godinu kada se sa više strana slivao novac za izgradnju objekata za potrebe EXPO izložbe.

Kada je reč o potvrdi šefa kabineta premijera Viktora Orbana da bi MOL mogao da preuzme deo ruskih akcija NIS-a, i ranije su mediji pisali da se pregovara o otkupu 11,3 odsto akcija koje trenutno pripadaju kompaniji PJSC Intelligence, koja je inače ćerka firma Gasproma.

To znači da bi Rusi preko Gasprom Njefta i dalje imali 44,85 odsto vlasništva, a Amerikanci izričito traže da Rusi ne budu deo vlasničke strukture NIS-a, što znači da bi ovaj deo možda mogla da otkupi Srbija.

Trenutna vlasnička struktura NIS-a izgleda tako da 44,85 odsto akcija drži Gaspromnjeft, Republika Srbija 29,87 odsto, PJSC Intelligence 11,3 odsto, dok preostalih 13,98 odsto čine manjinski akcionari.

„Podseća na izdvajanja za EXPO“

Dodatno izdvajanje od 1,4 milijarde evra za „energetsku sigurnost i stabilnost zemlje“, kao i veće prebacivanje novca iz Narodne banke Srbije u budžet, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Miodrag Filipović kaže da se može tumačiti kao moguće stvaranje finansijske osnove za otkup ruskog udela u NIS-u.

Filipović kaže da je takav scenario moguć, uz podsećanje da je ranije najavljeno da će biti podneti amandman na Predlog zakona o budžetu za 2026. godinu koji otvara mogućnost da Srbija preuzme vlasništvo nad NIS-om.

Filipović ukazuje da država novac često prikuplja „sa svih strana“ kada postoji velika finansijska potreba.

„Tako se radilo i 2024. i ove godine, mnogim lokalnim samoupravama drastično su smanjeni transferi za kapitalne investicije, a sredstva su usmeravana ka EXPO projektu. Znam za Čačak, za Užice, nijedna kapitalna investicija nije bila finansirana, jer su sredstva išla za EXPO“, kaže on.

Tako je, kako navodi, i sada, „kada negde zapne i kada nedostaje novca, onda se skuplja odakle god može“.

Prema njegovoj oceni, oko otkupa udela u NIS-u postoje dva ključna problema: nedostatak transparentnih podataka o tome da li i zašto ruska strana ne želi da proda svoj udeo Srbiji, ali i pitanje realne vrednosti kompanije.

„Licitira se dve, tri, četiri milijarde evra. Trebalo bi pripremiti ozbiljnu analizu. Niko jasno ne kaže da li se govori o vrednosti ruskog učešća ili o ukupnoj vrednosti NIS-a“, primećuje Filipović.

Ako je reč samo o ruskom udelu, smatra da su procene od dve do tri milijarde „blago rečeno precenjene“.

Ističe da ako je ukupna vrednost kompanije oko tri milijarde evra, onda bi, dodaje, za otkup ruskog udela Srbiji bilo potrebno oko 1,7 milijardi.

Filipović ocenjuje da bi SAD mogle biti zadovoljne time da Srbija postane većinski vlasnik i ukoliko ne uspe da otkupi sav ruski udeo, odnosno ukoliko ne bi mogla odmah da obezbedi sredstva za kompletan otkup.

Kada je reč o izvorima iz kojih bi država mogla da obezbedi sredstva za eventualni otkup, Filipović navodi da postoji više mogućnosti.

„Prodaja zlata, korišćenje deviznih rezervi, zaduživanje na domaćem i međunarodnom tržištu, ima više različitih opcija“, navodi naš sagovornik.

Filipović se osvrnuo i na raniju informaciju o tome da bi ruski udeo mogli da otkupe Arapi, podsećajući da su u medijima kružile priče da nije jasno čiji bi to novac bio — arapski, ruski ili domaći „oprani“.

„Pretpostavljam da su Amerikanci dali mig da takvo rešenje neće proći, i zato se od te priče odustalo“, ukazuje Filipović.

„Razumno je tumačiti da se ovim potezom ostavlja prostor i za opciju otkupa većinskog paketa“

Veljko Mijušković sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu ukazuje da amandman kojim se izdvaja dodatnih 164 milijarde dinara, formalno namenjenih „obezbeđenju energetske stabilnosti“ i nabavci finansijske imovine, jasno pokazuje da država želi da ima dovoljno fiskalnog prostora za reagovanje u kriznoj situaciji.

S obzirom na to da je NIS, kako navodi Mijušković, u centru aktuelne neizvesnosti, razumno je tumačiti da se ovim potezom ostavlja prostor i za opciju otkupa većinskog paketa.

„Ipak, u ovom trenutku nemamo dovoljno zvaničnih i proverenih informacija da bismo tvrdili da je odluka konkretno i definitivno doneta upravo u vezi sa NIS-om te se lično ne bih decidno opredeljivao“, kaže Mijušković.

Što se tiče tvrdnje da je povećana uplata Narodne banke Srbije u budžet deo „specijalne operacije“ prikupljanja sredstava za kupovinu NIS-a, o tome, ističe, ne možemo ozbiljno govoriti bez pouzdanih informacija.

Mijušković objašnjava da NBS svake godine uplaćuje deo dobiti u budžet po zakonskoj proceduri, a iznos od oko 34 milijardi dinara sam po sebi je, ukazuje, premali da bi predstavljao ciljanu pripremu za otkup kompanije čija bi cena bila višestruko veća.

„Dakle, takve uplate mogu doprineti ukupnoj fiskalnoj poziciji, ali ne dokazuju konkretnu namenu“, ističe Mijušković.

Prema njegovim rečima, država bi sredstva za eventualni otkup mogla da obezbedi kroz više kanala: emisijom evroobveznica, putem kreditima, povećanjem domaćeg zaduživanja, korišćenjem budžetskih rezervi i rebalansom rashoda.

Moguća je, dodaje, i varijanta u kojoj država formalno nastupa kao kupac, dok deo sredstava obezbeđuje budući strateški partner, čime bi fiskalni teret bio podeljen.

Na pitanje, koliko bi Srbiju mogao da košta ruski udeo u NIS-u, Mijušković kaže da je u ovom trenutku teško dati preciznu procenu.

„Tržišna kapitalizacija može biti samo okvirna smernica, ali realna transakcijska cena zavisi od više ključnih faktora koji se menjaju iz dana u dan. Najvažnije je pitanje u kakvom su položaju prodavac i kupac: ruska strana se nalazi pod sankcijama i ima sužene mogućnosti izbora, dok bi država Srbija kupovinom rešila strateški problem snabdevanja, što utiče na pregovaračku snagu obe strane“, ukazuje Mijušković.

Naš sagovornik objašnjava da ulogu imaju i očekivanja o budućim tokovima gotovine kompanije, trenutne rafinerijske marže, cena nafte, stanje regionalnog tržišta derivata, geopolitički rizici, kao i činjenica da je reč o paketu koji nosi kontrolu nad firmom, što gotovo uvek podrazumeva premiju ili diskont u odnosu na berzansku vrednost, u zavisnosti od okolnosti.

„Sve to znači da konačna cena ne mora imati mnogo veze sa trenutnim kretanjima na berzi – može biti i niža i viša, u zavisnosti od pregovora, regulatornih ograničenja i hitnosti u kojoj se rešenje mora pronaći. U takvoj situaciji, svaka čvrsta brojka bila bi spekulacija, pa je najtačnije reći da će cena zavisiti od šireg političko-ekonomskog okvira i pregovaračkih pozicija, a ne samo od finansijskih pokazatelja kompanije“, naglašava Mijušković.

Drugim rečima, zaključuje, država se očigledno priprema za različite scenarije, među kojima je i otkup NIS-a, ograđujući se da bez zvaničnih potvrda ne možemo spekulisati o tome da li je odluka već doneta.