„Srbija se nalazi u snažnom kolonijalnom zagraljaju“: Po kom osnovu bi Rio Tinto mogao da tuži Srbiju?

Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas izjavio je nedavno da kompanija Rio Tinto sprema tužbu protiv države Srbije, kojom traži odštetu od milijardu do milijardu i po evra, zbog toga što neće biti kopanja litijuma.

Iako je o mogućoj tužbi ove kompanije protiv države Srbije bilo spekulacija i ranije, do sada o tome nema zvaničnih informacija.

Đilas za Danas nije želeo da otkriva pravac iz kog je ta informacija do njega došla, ali je naglasio da je ona 100 odsto tačna.

Ni iz kompanije Rio Tinto nismo dobili ni potvrdu ni demanti ove informacije, već samo kratak komentar.

„Kompanija Rio Tinto ne komentariše nagađanja izneta u medijima koja nisu zasnovana na zvaničnim informacijama“, napisali su u odgovoru za Danas.

Ovu izjavu Đilasa, prokomentarisala je i predstavnica udruženja Marš sa Drine Bojana Novaković, koja je navela da mogućnost arbitraže nije ništa novo, već da je prisutna od 2024. godine, kada je kompanija Rio Tinto obavestila vladu u Beogradu o pokretanju arbitražnog postupka povodom projekta Jadar.

Prema njenim rečima, arbitraža se od početka pominje kao rezervna opcija, u slučaju da projekat ne bude realizovan.

Otvaranje te teme upravo sada više liči na političko poentiranje, nego na upozorenje zasnovano na privilegovanom internom znanju, naglasila je Novaković.

Činjenica je da je projekat Jadar obustavljen, barem privremeno i da je njegova sudbina trenutno upitna. Međutim, nije isključena mogućnost da se sa njim u budućnosti nastavi.

Vlast u Srbiji već je ranije stavljala tačku na ovaj projekat, ali se ispostavilo da to ipak nije bio kraj.

Javnosti nije poznato kakve je tačno kompanija Rio Tinto garancije dobila od države Srbije i da li su potpisani određeni ugovori, pa samim tim ni da li ova kompanija ima osnova da tuži državu, ali je poznato da Srbija do sada uglavnom nije dobro prolazila u međunarodnim arbitražama.

Ekonomista Božo Drašković za Danas navodi da političari vole da kalkulišu sa velikim ciframa, a da zapravo ne obrazlože odakle te cifre koje saopštavaju.

„Možemo se setiti Vučićević izjava da ćemo se kupati u novcu od Rio Tinta, pa do optuživanja pre neki dan da su izgubljene milijarde zato što se Rio Tinto povlači, do sada ove izjave Đilasa da postoji opasnost da platimo do milijardu i po evra odštete“, podseća on.

Veliki problem u ovom društvu je, ukazuje, što ne znamo kakve aranžmane vlast potpisuje.

„Ne znamo kakve su ugovore u vezi sa eksploatacijom prirodnih resursa potpisivali ljudi koji su bili na vlasti do 2012. godine, a kakve oni posle te godine. Tu postoji neki kontinuitet, ali sve se to krije od očiju javnosti“, upozorava Drašković.

On navodi da strana kompanija ima svoje proračune i mi nemamo pravo da tražimo od njih njihovu računicu ekonomske isplativnosti.

„Međutim, mi možemo i dužni smo da tražimo objašnjenje za naše ekonomske interese i računicu i posebno društvene gubitke koji bi nastali kada se strana kompanija dograbi tih resursa. Mi nemamo ni u jednoj stvari iza koje stoji država opravdanost te investicije, odnosno interesa Republike Srbije“, naglašava.

Svaki investitor, ako je potpisao nešto sa državom, neće da snosi gubitak, već će tražiti pred sudom nadoknadu tog gubitka, kaže Drašković.

„Licitiranje sa cifrom odštete je više politički obračun. Ono što su merljive stvari jesu rizici i troškovi koje je Rio Tinto preuzeo pri istraživanju nalazišta. Tu se radi o bušotinama, trošak otkupa kuća i zemljišta po Nedeljicama i slično. Samo je pitanje da li oni po ugovoru imaju pravo na nadoknadu tih troškova ili su sami preuzeli rizik“, objašnjava naš sagovornik.

Ako je država garantovala te njihove investicije, kako navodi, onda smo u problemu, jer će država morati i da nadoknadi te troškove.

„Da li se radi o neukosti ljudi koji odlučuju u ovoj zemlji ili nameri da se prave loši ugovori, to je pitanje ocene, ali ako smo izgubili većinu arbitraža, znači da je to najverovatnije rađeno i nestručno i namerno“, smatra on.

Prema njegovim rečima, za Srbiju je veća šteta da se taj projekat realizuje, jer će on naneti dugotrajnu štetu, a naša zarada od toga nije velika.

„Nas su i prethodne i sadašnja vlast uvukle u kolonijalnu poziciju. Srbija se nalazi u snažnom kolonijalnom zagraljaju i kada se govori o Rio Tintu i kada se pogleda NIS i sve ostalo, i moramo iz toga da se otrgnemo“, zaključuje Drašković.

Na osnovu čega Rio Tinto može da tuži Srbiju i šta bi mogao da dobije?

Advokat Milan Parivodić za Danas objašnjava da su sporovi, u kojima investitori tuže državu zbog povreda međunarodnih obaveza države, zasnovani na međudržavnim sporazumima o podsticanju uzajamnih ulaganja i na opšteprihvaćenim standardima i običajima međunarodnog investicionog prava koje se razvija, pre svega, kroz ICSID arbitraže.

Kada je reč o konkretnom slučaju, on podseća da je Rio Tinto dugo, od početka 2000-ih godina, prisutan u Srbiji i da od tada oni rade na projektu Jadar.

„Dakle, bitno je napomenuti da i posle više od 20 godina, koliko su u Srbiji, projekat još nije došao u fazu izgradnje rudnika“, navodi.

Takođe, dodaje Parivodić, problemi koje ta kompanija oseća već godinama nisu bili nepredvidivi.

„Nije to bio grom iz vedra neba, već su ti problemi bili vidljivi savetnicima koji su ih savetovali da obrate pažnju na potencijalni negativni razvoj događaja u pogledu otpora dela stanovništva prema tom projektu. Nisam siguran koliko je Rio Tinto reagovao na ta upozorenja koja su dobijali verovatno još 2017. ili 2018. godine“, ukazuje on.

Ceo taj bunt koji se desio protiv projekta Jadar, prema njegovom mišljenju, nije nastao zbog nekih propusta ili loših poteza Rio Tinta, već je bilo grešaka na više strana, a i koincidencija događaja i interesa.

„Država je napravila neke politički iznuđene poteze kada je ukinula Prostorni plan posebne namene. Pre ukidanja Prostornog plana je država direktno promovisala projekat Jadar. Međutim, nakon tri i po godine od poništenja Plana Ustavni sud je doneo odluku o poništenju odluke Vlade Srbije o poništenju tog Prostornog plana posebne namene i time ga vratio na snagu“, podseća naš sagovornik i pita kako onda doći do zaključka kakav je stav država imala prema ovom projektu.

Parivodić smatra da je do bunta dela građana, koji je od lokalnog postao nacionalni, došlo i zbog nedovoljne brige o zaštiti životne sredine koju je narod osetio u postupanju vlasti.

„Rio Tinto je u toj situaciji bio personifikacija tog zanemarivanja životne sredine – jako loš vazduh koji je bio tih godina, mini hidroelektrane, zagađenje tla i slično. Rio Tinto je zbog veličine projekta i složene tehnologije predstavljao personifikaciju reakcije naroda na ukupno stanje životne sredine“, kaže on.

S druge strane, tu je i politički aspekt cele priče, dodaje.

„Angažman koji je predsednik Srbije Aleksandar Vučić imao u promociji projekta Jadar, delovao je kao efikasan politički način da se ujedini vrlo razjedinjena opozicija. Opozicija nije mogla da se ujedini oko drugih velikih političkih pitanja, ali ono oko čega su Srbi bili ujedinjeni, jeste da hoće normalnu životnu sredinu“, pojašnjava Parivodić.

Kada je reč o eventualnoj arbitraži, prilikom procene svih relevantnih pitanja, arbitražni panel bi morao da prouči da li je Srbija uopšte povredila svoje međunarodne obaveze, a onda da li postoji izgovor za tu povredu, kao što je recimo krajnja nužda, navodi on.

Kako dodaje, ako se dođe do zaključka da jeste došlo do povrede međunarodne obaveze države, bez obzira na razloge, onda se postavlja pitanje iznosa naknade koji bi eventualno dosudili Rio Tintu protiv Srbije.

„Iz pretežne arbitražne prakse, koja se odnosi na rudarstvo, stiče se utisak da su arbitraže nesklone da dosuđuju naknadu štete za izgubljenu dobit u situacijama kada projekat nije doveden do faze proizvodnje, odnosno do eksploatacije rude“, naglašava Parivodić.

Smatra se, pojašnjava, da je u tom slučaju špekulativno projektovati buduću zaradu, odnosno izgubljenu dobit, kada uopšte nije došlo do proizvodnje.

„Ovde se i postavlja pitanje, da je Srbija i dala sve dozvole, da li bi Rio Tinto bio u stanju da taj projekat izgradi u situaciji kada postoji otpor dela naroda. Pitanje je koliko arbitražni panel može da procenjuje tu političku situaciju i ne verujem da bi se oni upuštali u to pitanje“, smatra on.

Parivodić zaključuje da bi u toj situaciji verovatno presekli da najviše što može da se dosudi jeste naknada realne štete.

Kakva su dosadašnja iskustva Srbije u arbitražama?

Kako je Danas nedavno pisao, Srbija je u poslednjih 25 godina izgubila više međunarodnih arbitraža i, prema dostupnim podacima, platila preko 110 miliona evra odštete.

Ipak, stručnjaci tvrde da je taj iznos i značajno veći.

Najčešći predmeti arbitraža bili su kada investitor tvrdi da mu je država nezakonito oduzela imovinu, narušila ugovor, diskriminisala ga ili povredila njegove investicione garancije.

Neki od najvećih izgubljenih sporova u međunarodnim arbitražama Srbiju su koštali desetine miliona evra. Domaćoj javnosti možda je najpoznatiji onaj kada je“Mera Investment“, kompanija u vlasništvu porodice Mišković, tužila Srbiju zbog poreskih i regulatornih mera prema njihovoj kompaniji.

Tražili su više desetina miliona evra, a Srbija je spor izgubila i morala da plati oko 30 miliona evra. Pokušaj države da poništi presudu je propao.

Neki postupci su još uvek aktivni.

Najpoznatiji je slučaj sa turskom kompanijom „Kent Kart“, koja je pokrenula arbitražu zbog raskida ugovora o „bus-plus“ sistemu elektronskih karata u javnom prevozu Beograda. Tužba je pokrenuta 2024, ali još nema odluke.

Podsetimo, Vlada Srbije nedavno je usvojila Odluku o obrazovanju Komisije za razmatranje pitanja u vezi sa sporovima pred međunarodnim arbitražama.

Komisija ima mandat da razmatra složena pravna i ekonomska pitanja od značaja za zaštitu interesa Srbije pred međunarodnim arbitražama, obrazloženo je.