Prošlog vikenda, grupa kolega iz drugih redakcija, krenula je iz Beograda u Skoplje, na jednu od „najzahtevnijih“ misija. Zadatak pred nama golem i junački: u jednom danu probati dvadesetak vrsta vina i rakija, ostati na nogama i onda još napisati nešto smisleno o svemu tome. Da loše parafraziramo Andrića: Ukratko, biti pijan.
Naš domaćin, najveća makedonska vinarija Tikveš, u svemu se pobrinuo da nam napori ne budu uzaludni, pa na to još i dodao, naoko veliki, teret: Ekipu veselih novinara naučiti nečemu o proizvodnji, ali i trgovini, vina. Za priličan uspeh takvog poduhvata, čini se, najzaslužnija je bila pametna organizacija puta, oličena u devizi „prvo škola onda degustacija“.
U Makedoniju smo krenuli u petak uveče spremni da se u avion ukrcamo u 9:40, ali nas je na beoogradskom aerodromu sačekalo obaveštenje da je let odložen za dva sata. To će biti i jedini peh na ovom „vinskom putu“, jer smo se posle kraćeg leta obreli na renoviranom, modernom terminalu aerodroma „Aleksandar Veliki“. Ko je pre samo dve godine bio u Makedoniji po izlasku iz aviona misliće da je promašio destinaciju, ali će ga ubrzo familijarna truckavost autoputa podsetiti da ovo ipak nije Frankfurt. Sutra ujutro, odmah posle doručka, došlo je vreme za rad. U amfiteatru edukativnog centra firme M6, vlasnika Tikveša, predsednik Upravnog odbora vinarije Svetozar Janevski priča o tehnologiji, industriji, kvalitetu i mestu makedonskog i srpskog vina na globalnoj mapi. Janevski je veteran u ovoj vrsti biznisa. Pre Tikveša bavio se proizvodnjom piva, „vaskrsnuvši“ fabriku u stečaju tako da od nje postane ono što danas svi znaju pod imenom „Skopsko“.
Dok priča, Janevski lagano i široko gestikulira, kao čovek opušten u svojoj ulozi. Povremeno opsuje pristojno, taktično, tek da razbije napetost, i kaže: Ovo je Balkan. I još dodaje da od Tikvešovih vina glava sutradan ne boli, ma koliko popili. „To je zbog hiper-redukcije, procesa kojim se smanjuje kontakt kiseonika sa vinom tokom proizvodnje i flaširanja. Najgore je oksidirano belo vino od kojeg glava, sigurno, boli. Takvo vino da se prepoznati po tamno žutoj, okerastoj boji. Još ako je mlado, beži što dalje“. U Tikvešu hiper-redukciju primenjuju na svim vinima od „smederevke“ do „bele vode“, njihovog najekskluzivnijeg pića, koje je i bilo povod za naše putovanje. O tome ćemo nešto kasnije. Da li zbog tehnologije, ili nečega drugog, tek činjenica je da kafetin sutradan nikome nije bio potreban.
Tikveš je firma koja je prešla put od privatne, preko nacionalizovane, pa opet do privatne. Danas, za razliku od ranijih godina, nova uprava nastoji da svoj brend okrene više ka proizvodnji kvalitetnih vina u odnosu na masovnu produkciju, uprkos tome što kako kaže Janevski, ni Tikveš ni Makedonija, a ni Srbija, još nisu poznati kao proizvođači visoko-kvalitetnih vina.
– Polovinu naše proizvodnje čine stona vina, 20 odsto „klasik“ serija, onda idu „Aleksandija“ vina i najzad, preostalih par procenata čine visoko-kvalitetna vina, poput „bele vode“ i „barova“ – ističe Janevski.
Posle predavanja i obilaska beskonačnih vinograda, stigosmo i do degustacije. Glavni Tikvešov enolog Marko Stojaković, inače Pančevac školovan u Francuskoj, objašnjava nam da, suprotno već uvreženom mišljenju, većina vina ne može da stoji godinama. Zato bela vina po pravilu treba piti što pre, u roku od godinu dana otprilike da ne bi oksidirala. Crna uglavnom mogu i duže da stoje, ali ima malo onih koja stvarno dobro stare. Jedno od njih je „vranac“, dok većina prosto oslabi i pretvori se u sirće.
Naša degustacija krenula je od „smederevke“, preko „ozbiljnijih“ belih vina iz serije Aleksandrija kuve, zatim raznih roze i crnih vina, od laganijih ka težim, da bi na kraju svega došla „bela voda“. To je, kako objašnjava Stojaković, „teroar“ vino, kupaža (kombinacija) „plavca“ i „vranca“ koje je za Tikveš kreirao slavni francuski enolog Filip Kambi, sa kojim je Stojaković sarađivao još u Francuskoj. „Bela voda“ je crno vino (postoji i belo), barikirano, što znači da je odstojalo u hrastovoj buradi uvezenoj iz Francuske. Ozbiljniji poznavalac bi ga bolje opisao, dok mi samo potvrđujemo da je vino odlično i da ga vredi probati. Kredibilnija od naše je procena jednog od najpoznatijih ocenjivača vina na svetu, Amerikanca Roberta Parkera, koji je „beloj vodi“ dao 94 poena od mogućih 100. To ovo vina svrstava u grupu vrhunskih vina, pa ne čudi što je samo dan nakon što je Parker objavio svoju procenu, Tikveš dobio poziv od uvoznika iz Amerike koji je hteo da otkupi svu proizvodnju. To vino u Makedoniji i Srbiji košta oko 12 dolara, a u Americi više od 20. Proizvodnja je mala, pa ga kod nas nema u slobodnoj prodaji, ali se, kako kažu, može naći u dobrim restoranima i vinotekama. Treba pomenuti i „barovo“ koje se pravi od grožđa s drugog lokaliteta. Razlika je suptilna, a subjektivno, vino je možda i bolje od „bele vode“.
Dalje radne obaveze držale su nas budnim do kasno u noć. Dva i po sata sna i jutarnji let za Beograd. Kod nas je, kao i svih ovih dana i tada padala kiša.
Više od 12.000 tona vina godišnje
– Bivša SFRJ proizvodila je 240.000 tona grožđa godišnje, četvrtina od toga dolazila je iz Makedonije, koja je 30 puta manja od Bordoa. „Tikveš„ raspolaže sa oko 1.000 hektara vinograda i sveke godine pretoči oko 19.000 tona grožđa u više od 12.000 tona vina. Polovinu od ukupne količine grožđa sami proizvedemo, a ostatak otkupljujrmo od kooperanata – kaže Svetozar Janevski, vlasnik vinarije Tikveš, koji podseća da Srbija godišnje proizvede 40.000 tona, a Slovenija između 60.000 i 70.000 tona grožđa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
