Borba za Ušće je mnogo više od borbe za jedan park

Nisu pošteđeni ni nacionalni parkovi ni planine. Zlatibor danas više liči na novobeogradski blok nego na planinsko utočište, dok Kopaonik, baš kao i Fruška gora, ostaje bez stabala koja su ga vekovima čuvala.

Šume, parkovi i zelene površine uzimaju se zdravo za gotovo, kao prazna parcela koja čeka investitora. Srbija ostaje bez drveća, upravo u vremenu kada su njeni gradovi redovno pri svetskom vrhu po zagađenosti vazduha.

U takvoj atmosferi nije čudo što se građani poslednjih godina sve žustrije bore za svako drvo. Zato ni ovonedeljni protest u parku Ušće, nastao zbog planirane izgradnje akvarijuma, nije iznenađenje. On je posledica dugog niza odluka u kojima je priroda uvek bila poslednja na listi prioriteta.

Većina kritičara ističe da nemaju ništa protiv projekta akvarijuma koji potpisuje arhitekta i akademik Branislav Mitrović, naprotiv, mnogi priznaju da je reč o lepom i elegantnom rešenju. Ali, kako poručuju, sporno je gde se nalazi.

Park Ušće, kažu, nije prazna livada već jedan od retkih velikih zelenih prostora prestonice. Njega treba čuvati i razvijati po uzoru na Central Park u Njujorku, kao gradska pluća i prostor odmora, proglasiti ga spomenikom prirode, a ne pretvarati u gradilište.

Iako sam arhitekta tvrdi da neće biti posečeno nijedno stablo, već da će drveće biti izmešteno, da će biti zasađeno više od sto novih sadnica i uveden sistem za navodnjavanje, za protivnike projekta to nije suština. Njihova poruka je jednostavna: akvarijumu nije mesto na Ušću.

Predlažu alternativne lokacije, poput Bloka 44 i prostora nekadašnjeg akva-parka, gde bi ovakav sadržaj imao manje posledice po javni prostor.

Deo javnosti ide i korak dalje, postavljajući pitanje da li je Beogradu uopšte potreban akvarijum. U mnogim zemljama slične institucije zatvaraju se zbog loše isplativosti i sve glasnijih pitanja o dobrobiti životinja. Drugi, pak, smatraju da bi akvarijum mogao imati naučno-istraživačku i obrazovnu svrhu. Ta dilema ostaje otvorena, ali ono što dodatno opterećuje projekat jeste činjenica da za njega, kako se tvrdi, nije urađena studija izvodljivosti ni opravdanosti.

Akvarijum nije jedini planirani zahvat u parku. Govori se i o početnoj stanici gondole, dva muzeja, zgradi filharmonije, EXPO pristaništu. Pitanje koje se nameće glasi: ko je i kada odlučio da se sve to smesti upravo ovde?

Još 2017. godine danski arhitekta Jan Gel predstavio je viziju uređenja Ušća koja nije predviđala akvarijum. U fokusu su bile pešačke i biciklističke staze, otvoreni javni prostori, dok je zgrada prirodnjačkog muzeja bila planirana uz Palatu Srbija. Grad Beograd je to rešenje platio, a onda je, bez javne rasprave i bez pitanja građana, neko doneo drugačiju odluku.

I tu leži suština problema – ne samo ovog projekta, već mnogih širom zemlje. Projekti se najavljuju bez studija izvodljivosti, bez procena opravdanosti i uticaja na životnu sredinu, bez uključivanja javnosti, bez debate i dijaloga. Kao da su građani tek publika koja treba da aplaudira gotovom činu.

A kada bi ih neko zaista pitao građane šta im treba, odgovor verovatno ne bi bio akvarijum, delfinarijum, panoramski točak ili gondola. Bio bi to bolji zdravstveni sistem, veće plate, kanalizacija tamo gde je nema, stabilnije snabdevanje strujom, čist vazduh.

Borba za Ušće zato je mnogo više od borbe za jedan park. To je borba za pravo građana da učestvuju u odlučivanju o prostoru u kojem žive.

Jer grad nije maketa na stolu urbanista niti tabla za iscrtavanje političkih ambicija. Grad je zajednički dom. A dom se ne gradi protiv volje onih koji u njemu dišu, pogotovo ne po cenu vazduha koji im je već odavno postao luksuz.