Čekajući pravdu za malinu

 U propratnom pismu konstatovali smo da pada u oči tretman naše Predstavke, kao još jedne u nizu (pretpostavljamo mahom usmenih) pritužbi na ponašanje trgovaca malinom, koje su Komisiji za zaštitu konkurencije pristizale, umesto da je tretirana kao dokument u kome je ukazano na sve karakteristike monopola, poput ogromne razlike u otkupnim i cenama maline na svetskom tržištu. Očekivali smo da te navode Komisija potvrdi, ili pak argumentovano ospori, kao i da ponudi odgovore na neka „manje složena“ pitanja, poput onog: Ima li malinar pravo da proda (a ne samo preda), a ponuđeni mu kupac da kupi (a ne da otkupi) njegovu malinu. Nasuprot tome, suočili smo se sa pravdanjima Komisije zbog ne baš dobro odigrane uloge u „pobuni malinara“ 2009. godine i nabrajanjima problema koji opterećuju poslovanje i proizvođača i trgovaca malinom. Prilično prostora dato je i odgovoru na pitanje: Da li je u Udruženju otkupljivačko-hladnjačarskih firmi bilo dogovaranja o otkupnoj ceni maline, koje u Predstavci nije ni postavljeno. A činjenica je da bi mnogi od vlasnika tih firmi (posebno onih manjih) mogli da potvrde da ih monopoli u trgovanju malinom dovode u najamnički odnos prema krupnijim firmama, inače kreatorima monopola, koji im se nameću kao nezaobilazni „stariji partner“, odnosno kupac i izvoznik maline. Umesto toga, više bi im odgovaralo da na tržištu postoje agenti prodaje, koji uz uobičajenu proviziju posreduju u izvozu maline.

I najzad, posebno brine odgovor da Komisija nije nadležna za osujećivanje selektivne primene pomenutog Pravilnika, sa očiglednim ciljem sprečavanja „uletanja“ kupaca sa strane. Neka vrsta akcionog plana, do koga smo u međuvremenu došli, a koji govori o superorganizaciji i superkoordinaciji te strogo selektivne primene, kod laika ostavlja utisak super brige za kvalitet, a zapravo se kreira poslovni ambijent koji pogoduje monopolima.

Očekivani epilog

U iščekivanju odgovora iz Brisela u Savezu udruženja malinara „Srpska malina“ spremni su da istraju u poduhvatu isterivanja na čistac „Slučaja malina“. Spremni su, takođe, i na „podizanje bune“, pri čemu će Predstavka poslužiti kao temeljna „optužnica pobunjenika“ kojom se traži tržišna pravda za malinu, nasuprot dosadašnjih „tužbalica“ protkanih molbama za nečiju milost. Nadamo se i da će biti razgolićeni svi oni koji tvrde da sa stanovišta ekonomske i tržišne logike nema ničeg čudnog (pa time valjda ni sumnjivog) u tome što je u dve od tri prethodne godine otkupna cena maline prepolovljena – pri čemu ne videsmo neki veći pad konjukture kojim bi se takva kretanja objasnila. Očekujem, dakle, da nam se pravda za malinu ukaže, mada nisam siguran da ćemo se nje tako lako domoći. Pogotovo ako se, takoreći po inerciji, i dalje bude upadalo u istu zamku pregovaranja o „pravednoj“ otkupnoj ceni maline, nesvesno se odričući, za malinare jedino prihvatljive, tržišne pravde. Problem je, međutim, što i do dana današnjeg, uprkos svim apelima, nismo uspeli da stvorimo onu neophodnu kritičnu masu koja je shvatila da se pravna rešenja moraju izvojevati na tržištu, a ne da zavise od dobre volje kartelski udruženih i interesno povezanih prometničko-hladnjačarskih firmi koje su 2008. otkupnu cenu maline pomerile sa prvobitno oglašenih 70 na 200 dinara. Jednostavno, kao i mnogo puta ranije, dogodilo im se prelivanje mrske im konkurencije preko tada još uvek slabašnog „zaštitnog nasipa“, kome je nedostajao baš onaj red „džakova“ u vidu kasnije donetih pravila o „uvođenju više reda“ u otkupa maline. Pa se onda moralo pristati na konkurentsko nadmetanje cenama – držeći se onog nepogrešivog pravila: „Manimo se palanačkih tržišnih prorokovanja, valjda ti što nude višu cenu znaju šta rade“.

Moglo bi se reći da će epilog svih ovih aktivnosti zavisiti od našeg (ne)znanja. A elementarno ekonomsko znanje i praktično iskustvo nam nepogrešivo sugeriše: Što veći broj kupaca (ili otkupljivača) maline koji konkurišu jedni drugima, ili još bolje, što veći broj agenata prodaje inokupcu, uz ugovorenu posredničku proviziju, to bolje za sve: malinara, lokalnu otkupljivačko-hladnjačarsku firmu, malinarsku lokalnu zajednicu i srpsko malinarstvo u celini. Upravo trijumfu takvog znanja i prakse posvećena je moja, u prvom delu pomenuta knjiga, a potom i Esej o „Slučaju malina“. Kraj

Autor je profesor preduzetnog menadžmenta i konsultant Saveza udruženja malinara „Srpska malina“