Do standarda iz osamdesetih nekoliko decenija

Nemam razloga da sumnjam da će Ministarstvo finansija pripremiti potrebne predloge zakona, ali bi svakako to morali da urade jer je važna i februarska revizija i martovsko povlačenje tranše. Onda bi moglo da dođe i do formalnog poboljšanja kreditnog rejtinga – kaže u razgovoru za Danas urednik biltena Makroekonomske analize i trendovi Stojan Stamenković.

U vladi su kategorični da nam novac MMF nije preko potreban. Kako to komentarišete?

– Ta priča je malo politički obojena. Za ocenu kreditnog rejtinga visina deviznih rezervi uvek je bila jedan od bitnih pokazatelja. Nije nevažno da li će rezerve da budu veće za milijardu evra ili ne. Ako bismo pokarabusili odnose i pogoršali rejting, vrlo brzo bismo se suočili sa problemom visine deviznih rezervi i eksternom likvidnošću. Od 2010. dolazi serija od tri-četiri godine sa visokim stopama servisiranja duga. Ta stopa predstavlja udeo plaćanja za glavnice i kamate u izvozu. Školska granica je 25 odsto, a mi idemo na više od 50 odsto. Problem je što se država veoma brzo zadužuje.

Šef misije MMF-a Albert Jeger izjavio je da bi deficit budžeta bez reformi brzo postao neodrživ.

– Može da se podnese deficit od 4,5 odsto BDP u ovoj godini i četiri odsto u sledećoj, ali moramo da znamo da se manjak u budžetu pokriva zaduživanjem i to, pre svega, u inostranstvu. Taj novac nam niko neće davati večno. Trezorski zapisi su ispočetka lepo punili budžet, ali sada možemo da dođemo u situaciju da se prodaju novi zapisi samo da bi se vratio dug za stare. Ne verujem da će biti problema s tim ako se održi interes za zapise od godinu dana dok su zapisi sa rokom dospeća od tri meseca opasni. Pitanje je sada koliko će NBS da ide naniže sa referentnom kamatnom stopom. Sada smo na inflaciji od nula odsto i za referentnu kamatnu stopu nije bitna međugodišnja inflacija već inflacija u narednom periodu. Kako sada stvari stoje, inflacija neće ostati na nuli jer će se država pobrinuti da u narednih nekoliko meseci poveća neke od cena koje kontroliše, a verovatno će i cena nafte u toku zime da krene gore, ali pitanje je dokle ići sa referentnom. Da je visoka svedoči podatak da, i posle snižavanja na 10 odsto, repo stok raste jer bankama to donosi najbolji prinos. Bilo bi dobro da NBS spusti referentnu kamatnu stopu što je moguće niže, čak i recimo ispod pet odsto. Međutim, postoji druga strana te priče, a to je da bi tako naglo sniženje značilo i veliko slabljenje dinara i problem za preduzeća i državu u pogledu otplate dugova. Guverner Jelašić me je pitao za mišljenje koliko bi trebalo da se spusti referentna kamatna stopa. Rekao sam da ne znam jer ne znam šta će sve država da uradi na planu inflacije i kolika će biti. Tek sad ćemo pokušati da napravimo proračun šta bi toliko sniženje učinilo u pogledu kursa. Dinar inače treba da depresira u određenoj meri, ali bi to trebalo da bude postepena i blaga depresijacija. Tempo snižavanja referentne stope za jedan odsto mesečno je dobar i NBS ne bi trebalo da čeka više od toga.

Mislite li da će problem sa penzijama biti rešen?

– Penzije su najveći problem budžeta. U 2010. će ostati zamrznute, ali će masa penzija morati nešto da poraste jer ulaze novi penzioneri na spisak. Od proleća 2011. počinje revalorizacija prema inflaciji, a posle toga postoje tako neke maglovite odredbe o pooštravanju invalidskog i drugog prevremenog penzionisanja, ali ništa se tu ne zna niti možete odatle da vidite kakav će biti efekat najavljenih mera. Ne, ja ne verujem u tu reformu dok ne vidim šta misle da urade.

Smatrate da je to maglovito?

– Sve je to maglovito i bojim se da nam penzije opet ne budu glavno opterećenje budžeta. U narednim godinama javna potrošnja mora da pada veoma oštro. Ako bismo za dve godine, kako priča Dinkić, došli na šest odsto rasta BDP-a, naša unutrašnja tražnja bi mogla da raste samo 4-4,5 odsto. Morali bismo da investicije, koje su u ovoj godini u padu više od 20 odsto, dovedemo na dvocifrene stope rasta. Dakle, da bi se ostavio prostor da potrošnja stanovništva ipak raste po stopama koje su bliske rastu BDP-a, između četiri i pet odsto, onda bi državna potrošnja morala da godišnje pada realno po pet, šest, sedam odsto. Da li mi to možemo?

Potpredsednik vlade Jovan Krkobabić kaže da će penzije da idu do 70 odsto plate.

– Ma Krkobabić može da priča šta hoće. On je napravio dovoljnu štetu sa povećanjem penzija od 10 odsto što su ovi morali da progutaju da bi mogli da sastave većinu u Skupštini. Ako uzmemo da je udeo penzija u BDP oko 14 odsto. Deset odsto povećanja je 1,4 odsto BDP, a ako grubo uzmemo da BDP iznosi oko 30 milijardi evra, govorimo o povećanju od 450 miliona evra. To je bio veliki udar.

Nekako čudi da je MMF pristao na takvu reformu?

– Imajući u vidu sopstveno decenijsko iskustvo u odnosima sa MMF-om, jer sam bio među pregovaračima 1982. godine u vreme vlade Milke Planinc. Čak i zamenik šefa pregovaračkog tima Jugoslavije, pa i v.d. šefa kada je šefa udario infarkt. Takođe, bio sam uključen u sve pregovore od 2001. na ovamo. Nikada nisu bili ovako benevolentni i popustljivi. Valjda i zbog straha razvijenih zemalja, pre svega SAD, da bi svetska kriza u jugoistočnoj Evropi mogla da dovede i do političkih turbulencija. Ja sam čak na neki način iznenađen koliko su oni benevolencije pokazali. Sve su odobrili. Ne kažem da će ostati tako benevolentni ako se ne budemo držali svih dogovora. Ipak, pomalo sumnjam, ako mi krenemo sa probijanjem budžetskog deficita, kao što smo uradili letos, da će to da progutaju.

Pomenuli ste da bi vlada morala da omogući dvocifreni rast investicija. Da li je to zaista moguće?

– Moraju da se stvore i institucionalni i proceduralni uslovi. Evropska komisija navodi niz negativnih stvari, kao što je neefikasnost pravosudnog sistema i njegova politizacija, kao i korupcija i dugo trajanje procedura. Osim toga, država mora da stimuliše promenu strukture investicija. Od 2001. do 2008. imali smo prosečan rast BDP od 5,4 odsto godišnje, ali su industrija, poljoprivreda i građevinarstvo rasli svega između 1,5 i 1,6 odsto. Udeo industrije u BDP je pao za skoro 10 procentnih poena i mnogo je lošiji od onoga što smo nasledili iz Miloševićevog vremena. Država mora da stimuliše reindustrijalizaciju Srbije. Jegeru sam ispričao da je 70-ih godina EI Niš proizvodio 400.000 televizora godišnje od kojih je skoro polovinu izvozio. Da li možete da zamislite da sada neko u Srbiji napravi televizor. Deo industrije koji se naziva kapitalna dobra u vreme SFRJ učestvovao je u ukupnoj industrijskoj proizvodnji sa oko 17 odsto, sada je ispod četiri. Ako se industrijska proizvodnja zasniva na berzanskim robama to u jednom trenutku može da bude veoma profitabilno, ali i vrlo opasno i to se pokazalo na primeru Ju es stila. Od proizvoda za finalnu upotrebu sa značajnijim udelom imamo samo prehrambenu i farmaceutsku industriju. Prehrambena industrija učestvuje u ukupnoj industriji sa 20 odsto, a u ona srećna vremena nije prelazila sedam-osam odsto.

Da li vidite spremnost države da ojača industriju?

– Još ne vidim. Još je sve na toj priči, na politizovanju. Lepo je to sa šengenskim vizama i približavanje Evropskoj uniji bilo bi vrlo značajna stvar. Ali, nisam siguran da imamo razvojnu strategiju ni za sledećih pet godina, a kamoli za posle.

Ovim tempom, kada bismo dostigli standard iz osamdesetih?

– Trebaće nam nekoliko decenija. U 2000. uradio sam analizu koliko su nas koštali događaji od 1989. Ti događaji su počeli bojkotom slovenačke robe koji je objavila čuvena Rada Lambada. Taj potez odmah je doveo do strmoglavljivanja industrijske proizvodnje. Onda je došlo do upada u monetarni sistem od strane Srbije čemu je sledilo zatvaranje drugih republika. Niste mogli da šaljete niti primate novac otuda. Imao sam rubiku u zagrebačkom Privrednom vjesniku i moje poslednje honorare je Republika Hrvatska jednostavno zaplenila. To je dodatno oborilo robni promet i proizvodnju. Pa je došao rat, pa sankcije. Onda sam uradio drugi rad. Uveo sam pretpostavku da je svetska privreda tokom 90-ih rasla po tri odsto godišnje. Jedna linija pokazivala je gde bismo bili da smo od položaja 90-ih i mi rasli po tri odsto, a druga je pokazivala kako smo se zaista kretali. Kada se razlika preračuna u evre, vidi se da smo u periodu 1992-1999. izgubili 175 milijardi evra. Onda sam rekao da vidimo koliko nama treba da se nađemo u onom istom položaju gde smo bili 1989. godine. Uveo sam pretpostavku da od 2001. beležimo rast od 10 odsto godišnje, a rasli smo otprilike pola od toga. Znate li koliko je trebalo da se te dve linije sretnu? Dvadeset i jedna godina. A suma koju smo izgubili popela se na 1.250 milijardi dolara. Eto koliko nas je koštao Milošević. Najbolje smo stajali 1979. godine. Tada je naš BDP po glavi stanovnika bio jednak portugalskom, dok je 2000. pao na 12 odsto portugalskog. Mi smo 1989. godine imali BDP po glavi stanovnika tačno 50 odsto slovenačkog, a 2000. godine – 25 odsto. Pali smo u jedan bunar iz koga je potrebno mnogo vremena da se izađe. Sa tog gledišta, smatram da nam stope privrednog rasta između pet i šest odsto godišnje neće biti dovoljne. Bile bi nam potrebne veće stope rasta, oko sedam odsto, da bismo brže nadoknađivali razliku. Za to je potrebno mnogo odricanja, perspektivna politika i stabilna vlada na relativno dugi rok.

Premijeri

Da ste od 2000. vodili ekonomsku politiku šta biste drugačije uradili?

– Odmah bih insistirao na drugačijoj strukturi investicija odnosno da proizvodni sektor raste istim tempom kao i finansijske usluge. Za to bi bilo potrebno da se obuzda potrošnja, ali je to nemoguće ako svake godine idemo u novi izborni ciklus. I to je problem. Mislim da je Đinđić zaista imao viziju. Da je on preživeo, da je ostao, možda bi stvari izgledale nešto drugačije. Koštunica nam je naneo veliku štetu. Takođe, ne bih sproveo privatizaciju na ovakav način. Trebalo je sprovesti privatizaciju, ali mi se ne dopada sistem po kojem je obavljena. Pre svega taj princip da se, a tu je i Đinđićeva greška, najpre prodaju dobra preduzeća, a da se loša prvo restrukturiraju kako bi im se povećala vrednost. Međutim, svima je pala vrednost. Tada ste još mogli dobro da udomite Zastavu, pa makar i za dva evra, a sada smo se našli u situaciji da pokušavamo da je spasimo. Sve što se dešavalo išlo je dotle da čak nema veze s privatizacijom.

Došlo je do izbegavanja poreza

– Letos me je Jeger pitao za mišljenje o povećanju PDV-a. Rekao sam da će tome možda morati da se pribegne, ali da mi se ne dopada jer svako povećanje poreza deluje proinflatorno i prorecesiono, a mi se već nalazimo u recesiji. Rekao je da je možda bolje da se pusti malo inflacija, a da se povećaju prihodi, ali sam ocenio da u našim uslovima umesto povećanih prihoda možemo da dobijemo povećano izbegavanje plaćanja poreza. Izgleda da smo to dobili ove godine. Podaci pokazuju da promet na pijacama nije pao, kao što se dogodilo u prodavnicama koje su u sistemu PDV. Jako je moguće da je došlo do velike seobe na pijace, a to statistika ne obuhvata. Ja recimo kupujem baterije na Zemunskoj pijaci, a i katanac za kapiju sam takođe kupio na pijaci, a da ne govorim o prehrambenim proizvodima. Čokalada „milka“ od 300 grama na pijaci košta 220 dinara, a u prodavnici na akciji 330 dinara. Izvucite zaključak sami – ističe Stamenković.