Evropa mora da uredi tržište čelika

To bi otklonilo osnovni nedostatak koji od nastajanja prati smederevskog giganta, jer je do sada na tržište plasirala uglavnom poluproizvode. To je bio povod da o pregovaračkoj poziciji i budućnosti čeličane razgovaramo sa Bojanom Bojkovićem, članom Nadzornog odbora Železare i članom radne grupe Vlade za pregovore sa strateškim partnerom.

 Šta je Kinezima najatraktivnije kod smederevske železare?

– Svim potencijalnim strateškim partnerima najatraktivnije je to što je fabrika u savršenom radno tehnološkom stanju, ima radnu snagu koja je apsolutno obučena, po međunarodnim standardima i to je dobra zaostavština bivšeg vlasnika, Ju-Es stila. Nisu, dakle, potrebna velika ulaganja u bazične segmente, ali jesu u nove tehnologije i proizvodne linije, što je istovremeno, pri ovim uslovima na tržištu, i prostor za dodatnu zaradu. Takođe, Železara je na dobroj geografskoj poziciji, na 10 kilometara od luke na Dunavu, preko koga je transport sirovina i gotovih proizvoda najjeftiniji. Uz sve to, pogodnost je i što je država vlasnik. Sa stanovišta potencijalnog investitora, to je bolja pozicija nego da je reč o multinacionalnoj kompaniji, gde je čitav postupak daleko kompleksniji, jer bi se eventualno pregovaralo o prodaji dela biznisa, dok bi drugi segmenti ostali konkurencija. 

 Iz dosadašnjih razgovora, koliko verujete da će pregovori biti uspešni?

– Mislim da je pred vratima Železare jedna od najboljih priča koja može da se zamisli. Ako me pitate za HBIS, mogu samo reći da je to veoma respektabilna kompanija, sa proizvodnjom od 50 miliona tona čelika godišnje druga je u svetu, odmah iza Mitalovih čeličana. Ali, po mom mišljenju, za razliku od Mitala, koji je prezadužen i sa velikim, nestrateškim investicijama, kineska korporacija je mnogo zdravija, a globalno je odlično prate i veliki kineski investicioni fondovi čiji se portfolio procenjuje na oko 900 milijardi dolara. U Kini postoji hiperprodukcija čelika, i ako ne žele stagnaciju, moraće da se globalizuju i šire. Postigli bi ogroman uspeh i za Železaru i za Srbiju, ako bi bili deo ceo procesa takozvanog „novog puta svile“, ne samo u industriji čelika, nego i za infrastrukturne i druge projekte.

Kada bi Kinezi došli ovde, pod kojim bi uslovima radili, da li bi deo pogodnosti na svom tržištu mogli ovde da prenesu?

– Ne u velikoj meri. Na njihovom tržištu simbolični su troškovi energenata i radne snage, kod nas su to ozbiljne stavke. Bilo koji veliki strateški partner na globalnom nivou može delimično smanjiti troškove trejdingom za gas i struju, ali će u suštini morati da se prilagodi uslovima tržišta na koje Železara izvozi svoje proizvode, a to su uglavnom zemlje Evropske unije. Međutim, kao i u svim industrijama sveta, velikim investicijama u novu tehnologiju možete drastično smanjiti troškove proizvodnje i da investicijama u nove tehnologije dobijete proizvode sa velikom dodatnom vrednošću. Time se mogu prevladati teški uslovi poslovanja u Evropi. Bio bi zaista ogroman uspeh ako bi to uspeli da uradimo i sa Železarom.

 Šta je to problem na evropskom tržištu čelika?

– Došlo je do značajnih poremećaja, cene su pale i u odnosu na planirane za ovaj period, manje su za 100 dolara po toni, čak za 60 dolara su niže od realnih. To znači da u proizvodnji sa jednom peći gubite oko pet miliona dolara a da nemate nikakvog uticaja na to. To je uslovljeno prekomernim uvozom čelika iz Kine, Ukrajine, Rusije i Brazila, gde se uz mnogo manje troškove dosta proizvodi. Kako je tražnja tamo nešto smanjena, te količine su se prelile ovde. Sada, Evropa mora nešto da preduzme, da reguliše uslove i standarde u „svojoj kući“. To mora da se dogodi za mesec dana ili do kraja kvartala, kako ne bi došlo do masovnog gašenja železara na Starom kontinentu.

 Ako su uslovi tako teški, kako je novi menadžment  Železare uspeo da stabilizuje proizvodnju, pa je premijer čak rekao da očekuje i dobit do kraja godine?

– Ključne su bile uštede. Tim HPK menadžmenta došao je pre šest meseci, a iako im je ugovorna obaveza bila da dovedu 25 ljudi, doveli su 36 i već prvog meseca su krenuli sa značajnim uštedama, od 3,5 miliona dolara. Sada se štedi u 42 sektora, u proseku od 5,5 do sedam miliona dolara mesečno u odnosu na period pre njihovog dolaska. Sve uštede su daleko veće od onoga što je obećano, a najviše je postignuto kod troškova za sirovine, rudu gvožđa, pelete i koks. Njihova cena je sama po sebi išla nadole, to se evidentira kroz indekse, ali mi ranije nikada nismo bili u stanju da kupujemo po indeksima. Uvek smo plaćali više jer nismo imali novca, kupovali po „spot“ cenama, recimo u luci a ne od rudnika. Sada uzimamo 10 do 20 odsto niže od indeksa, na odloženo plaćanje, jer je HPK doneo ugovore koji su dugoročniji. Njima se i veruje, to su ljudi koji rade više decenija u tom biznisu. Tako smo, zahvaljujući redovnom plaćanju, od Srbijagasa, EPS-a, Železnice i Meser tehnogasa dobili najniže moguće tržišne cene – naglašavam, tržišne, kao veliki potrošači i redovne platiše, jer nikakve subvencije, ni iz budžeta niti iz državnih preduzeća od februara nemamo.

Ako dođe do potpisivanja ugovora sa Kinezima, hoće li to biti javni ili tajni dokument?

– Znam, to je sada aktuelno. U svakom slučaju, za ugovore sa bilo kojim strateškim partnerom odlučiće Ministarstvo privrede i naravno na prvom mestu Vlada Srbije, ali ja ne vidim nijedan razlog zašto bi takav ugovor bio tajan osim ako nije u interesu budućeg strateškog investitora, kao što i za sadašnji ugovor o angažovanju HPK menadžmenta mislim da mora da ostane tajan. Tvrdim da je taj ugovor potpisan sa Železarom jedan od najboljih, i to govorim iz iskustva od 14 godina konsultantskog rada i upravljanja u osam kompanija u 12 zemalja. I tvrdim da se nigde u Evropi i svetu takvi strateški ugovori ne objavljuju, jer je reč o kompaniji koja je na slobodnom tržištu i posluje po tržišnim principima. Nažalost, i dalje ima puno pritisaka iz krugova koji ne žele da Železara ostane tu, od kupaca i dobavljača koji žele da iskoriste nepovoljan trenutak, velikih konkurentskih kompanija ili od onih koji traže senzaciju ne pitajući koliko to košta firmu.

Ipak, dosadašnje iskustvo sa ugovorima koje su proteklih decenija sklapale političke elite opravdava interesovanje javnosti.

– Slažem se samo u delu da se to dešavalo ranije, zadnjih godinu-dve nisam video to. Ako se vidi da se ostvaruje ono što je obećano, ako se vidi da Železara prima nove radnike, pali se druga peć i obe počinju da rade punim kapacitetom, da smo smanjili troškove, da trenutno ne može da se postigne profitabilnost zbog pomeranja na tržištu roba i valuta, na šta nije moguće uticati, zašto se onda u trci za senzacijom traži nešto što može da dovede u pitanje opstanak Železare i njenu privatizaciju. Ja ovo zaista govorim kao potpuno apolitična ličnost, jer sam u Železaru došao kao profesionalac i nisam član nijedne stranke.

Šta ako ne uspeju pregovori sa Kinezima? Ima li Železara budućnost? – Čak i ukoliko ne uspeju pregovori sa bilo kojim strateškim partnerom, u šta ozbiljno sumnjam, imajući na umu trenutno poslovanje, mi svakako nastavljamo sa radom. Menadžment ostaje, a čekaćemo ishod kretanja čelika na tržištu. Verujemo da će Evropa najkasnije do januara i to regulisati, i mi onda nemamo problem, postajemo profitabilni. Već to je veliki uspeh, jer, ne zaboravite, pre samo dve godine ta fabrika je bila potpuno devastirana, nije radila, bez sirovina i obrtnog kapitala i postavljalo se pitanje njenog opstanka. Ne samo u javnosti, bilo je čak i tadašnjih resornih ministara koji su pitali koliko ćemo dobiti ako Železaru „isečemo“ i prodamo je u staro gvožđe. Jedini koji je konstantno pomagao, rešio problem Železare i bez koga bi ova fabrika bila još samo jedan spomenik prošlih vremena, jeste Aleksandar Vučić. On je verovao radnicima Železare, meni i mojim kolegama, svojim stručnim saradnicima, da čeličana može da radi samo ako joj se pruži šansa. Za to što je on uradio za ovu fabriku, trebalo je mnogo profesionalne, političke i prvenstveno ljudske hrabrosti. Tačno, u slučaju Železare to je dug proces s obzirom na njenu veličinu i način poslovanja, ali sada već možemo da kažemo da smo za relativno kratko vreme dobili fabriku koja je bila poslovno mrtva, da se sada na evropskom tržištu uspešno takmiči sa najvećima i da je atraktivna za globalno najveće strateške partnere.

Ne gasi se visoka peć

U jednom od najvažnijih trenutaka, kada je u Železari, kako je obećano, pokrenuta druga visoka peć, koja bi trebalo da donese 75.000 tona čelika, 400 miliona dolara dodatnog izvoza, zaposlenje za 220 ljudi – pojavljuje se prvo tema o ugovoru sa HPK menadžmentom, a samo dan kasnije i tvrdnje da će se sada ova prva peć ugasiti. Kao da su priče tempirane, a odgovor na njih je da se svuda u svetu čuvaju poslovne tajne, kao i da će obe visoke peći nastaviti normalno da rade svojim maksimalnim kapacitetom i čak ni zbog planiranih popravki neće biti neophodno da se ijedna zaustavi – kaže Bojković.