Finansijski uragan pogađa Latinsku Ameriku

Svet je izbegao „argentinizaciju“ međunarodnog finansijskog sistema. Ono što nije izbegnuto, jeste recesija koja će biti duboka, dugotrajna i globalna. U narednim mesecima gotovo svaki region u svetu suočiće se sa ekonomskim usporavanjem, padom izvoza i rastom nezaposlenosti.

Nedavni događaji opovrgnuli su shvatanje da su se zemlje u razvoju „izolovale“ od naprednih ekonomija. Činjenice su pokazale suprotno. Većina zemalja u razvoju i dalje su krhke, i pogađa ih ono što se dešava u naprednim državama. Posledice ove recesije biće posebno bolne u Latinskoj Americi. Brazil i Meksiko za sada su najviše pogođeni i to do tačke da je vrednost njihovih firmi opala za oko 50 odsto. Situacija u tim državama je toliko ozbiljna, da su im pre nekoliko dana SAD odobrile kredit u vrednosti do 60 milijardi dolara. Međutim, Brazil i Meksiko nisu jedini pogođeni finansijskom nestabilnošću: valuta Čilea izgubila je trećinu vrednosti, troškovi spoljnog finansiranja porasli su u Peruu, dok je u Argentini vlada morala da pribegne ekstremnim merama, kao što je nacionalizacija penzijskog sistema, kako bi sprečila finansijsku nesreću. Zaista, ako recesija verovatno bude trajala 18 meseci i više, što bi bila najduža kriza od Drugog svetskog rata, Argentina će biti jedna od najteže pogođenih zemalja. Njene potrebe za spoljnim finansiranjem su ogromne, dok će izvoz naglo pasti. Međutim, politika će takođe igrati ulogu u ekonomskim problemima Argentine. Administracija predsednika Kristine Fernandez de Kiršner proizvela je veliku dozu nepoverenja među lokalnim i stranim investitorima, koji se plaše samovoljnih mera. Nedavna odluka Standard end Pursa da smanji kreditni rejting Argentine potpuno je opravdana i oslikava strah mnogih analitičara da ta zemlja ponovo neće uspeti da servisira javni dug.

Meksiko i Centralna Amerika takođe će patiti zbog duge recesije. Dugi niz godina, njihova ekonomska sudbina blisko je bila vezana za sudbinu SAD. Te veze pojačane su potpisivanjem bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini sa SAD, tako da postoji velika šansa da iskuse negativan privredni rast u 2009. godini i, možda, u prvoj polovini 2010. godine, kako SAD budu ušle u recesiju. Manje pogođene finansijskom krizom i recesijom u SAD, biće one zemlje koje su se razvijale okrenute azijskim nacijama (posebno Čile, Kolumbija i Peru) i koje su akumulirale resurse za suočavanje sa neočekivanim finansijskim olujama. One će brže povratiti svoje stope zaposlenosti.

Međutim, najvažnije pitanje jeste šta će se dogoditi sa Brazilom, gigantom Latinske Amerike. U proteklih nekoliko godina, analitičari i investitori počeli su da gledaju Brazil kao ekonomsku silu u nastajanju. Pominjalo se čudo i mnogi su tvrdili da će Brazil beležiti spektakularan privredni rast poput Kine i Indije, kao i da neće večno biti zemlja „budućnosti“. Nažalost, sve ukazuje da je to bila iluzija zasnovana na razmišljanju punom lepih želja. Bum Brazila u poslednjih nekoliko godina zasnivao se na neverovatno slabim osnovama. Predsednik Luiz Inasio Lula da Silva odlučio je da zaista izbegne veliki populizam Uga Čaveza iz Venecuele i uspešno se izborio s inflacijom. Međutim, potrebno je više od toga da bi postali velika ekonomska sila. Ono što je Lula uradio, bilo je donošenje jednostavne odluke da će Brazil biti „normalna“ država. Međutim, potrebno je više od kontrole nad inflacijom da bi stvorili snažnu ekonomiju sa visokim i održivim stopama rasta. Potrebni su agilnost, dinamizam, produktivnost i ekonomska politika koja promoviše efikasnost i preduzimljivost. Kao što su pokazale brojne studije, Brazil nije uspeo (ili nije hteo) da pokrene reforme u pravcu modernizacije neophodne da se podstakne bum produktivnosti. Brazil je i dalje veoma birokratizovana zemlja, sa obrazovnim sistemom u krizi, veoma visokim porezima, slabom infrastrukturom, preprekama za pokretanje biznisa i visokim nivoom korupcije. Tužno je, ali istinito: poslednjih godina Brazil se nije odlučio za modernizaciju i efikasnost i moraće da snosi posledice u toku predstojećih teških godina.

Autor je profesor ekonomije na UCLA, bivši glavni ekonomista Svetske banke za Latinsku Ameriku