Pogoni se gase, a hiljade radnika ostaje bez posla: Zašto se zatvaraju fabrike u Srbiji?

Gašenje fabrika u Srbiji u poslednjih nekoliko godina postalo je jedno od ključnih socijalno-ekonomskih pitanja, koje duboko pogađaju društvo, a pre svega, lokalne zajednice, ali i otvara ozbiljna pitanja o održivosti modela privlačenja stranih investicija.

Najnoviji primer dolazi iz Malošišta, gde je kompanija Leoni zatvorila svoju fabriku, ostavivši bez posla oko 1.900 radnika. Ovaj događaj nije izolovan, već deo šireg trenda povlačenja velikih industrijskih sistema iz Srbije, nakon godina poslovanja koje su često pratile visoke državne subvencije.

Pre gašenja Leonija, Srbija je već bila suočena sa zatvaranjem pogona kompanija kao što su Beneton, Džinsi i Drakslmajer… ali i smanjenjem obima proizvodnje u drugim fabrikama.

Svaki od ovih odlazaka imao je sličan obrazac – fabrike su otvarane uz značajnu podršku države, a zatim su, nakon nekoliko godina, zatvarane ili preseljene u zemlje sa još nižim troškovima rada.

Za radnike, iako se o njima više priča samo u brojevima, posledice su dramatične. A kada već govorimo o brojevima, u pitanju su hiljade radnika koji su ostali bez posla.

Odlazak fabrika, takođe, otvara pitanje strategije ekonomskog razvoja Srbije.

Model koji se godinama oslanjao na „jeftinu“ radnu snagu i privlačenje radno-intenzivnih investicija sada se pokazuje kao krhak i nestabilan. Kada se promene globalni tržišni uslovi, porastu troškovi ili se pojavi povoljnija destinacija, kompanije bez mnogo oklevanja zatvaraju pogone i sele proizvodnju negde drugde.

Takođe, radni uslovi u mnogim od ovih fabrika godinama su bili predmet kritika.

Sve to nameće pitanje kakvu industriju Srbija želi da razvija, kako da zaštiti radnike i da li je vreme za ozbiljno preispitivanje politike subvencija i oslanjanja na strane investitore.

Bez jasnih odgovora i dugoročne strategije, prema tvrdnjama struke, lista zatvorenih fabrika verovatno će nastaviti da se produžava.

Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije (ASNS) Ranka Savić za Danas ukazuje da je glavni razlog zatvaranja stranih fabrika prestanak davanja subvencija.

„Priče o povećanju minimalne cene rada kao razlogu njihovog odlaska su priče za ‘malu decu’. ASNS već duži vremenski period upozorava vlast da će doći do ovakvog scenarija. Vođenje ekonomske politike bazirane isključivo na privlačenju stranih investicija i potpunom zanemarivanju domaće privrede i poljoprivrede uzima danak“, upozorava ona.

U Srbiji je, prema njenim rečima, dolazio ko je hteo i uzimao ogromne subvencije i razne druge olakšice.

„Niko od nas nikada nije video ugovore sa ovim kompanijama. ASNS je upozoravao da se ugovori ne sklapaju na kratke rokove. Predlagali smo i da u ugovorima budu predviđene sankcije za kompanije koje napuste Srbiju odmah posle prestanka subvencija. Ništa nije pomoglo, naš predsednik zna najbolje šta je ‘dobro’ za naciju. Sada kada radnici gube poslove nigde ga nema da nam odgovori na pitanje – šta dalje“, poručuje Savić.

Ona postavlja pitanje šta će biti sa ljudima koji su ostali bez posla i da li Srbiji ponovo preti nezaposlenost.

„Da li socijalni fondovi mogu da izdrže ovaj udar? Verovatno ne, jer su ovoj državi bitniji stadioni, EXPO i šminkanje svakodnevnice. Koga briga šta će biti sa ovim ljudima, ko će plaćati njihove rate za kredite. Da li će im poverioci oduzeti kuće, da li će moći da školuju decu“, ukazuje Savić.

Naša sagovornica otkriva da se ti ljudi sada obraćaju sindikatima i traže pomoć.

„Sindikat preuzima socijalnu funkciju države. To su isti oni sindikati čije formiranje je bilo zabranjeno u stranim kompanijama, a na to kršenje zakona i Ustava država je ćutala“, podseća.

Prema njenim rečima, Srbija je morala da menja ekonomsku politiku, da počne da ulaže u visoke tehnologije, koje posredno pomažu i domaćim privrednicima, a da selektivno daje subvencije u cilju podsticaja nerazvijenih delova Srbije.

„Konačno, ova vlast mora malo i da pogleda domaće privrednike, da se ulaže u mala i srednja preduzeća koja su okosnica mnogih privreda Evrope i sveta“, ističe Savić.

Kako naglašava, ovakav ekonomski model je odavno udario u zid.

„Davno je trebalo prestati sa neselektivnim davanjem subvencija, pogotovo u niskoproduktivnim industrijama. Oni dolaze u zemlju da u kratkom roku ostvare profit, pokupe mašine i idu u druge zemlje sa sličnim benefitima. Naše predstavnike vlasti su na to upozoravali i eksperti iz ove oblasti. Ukazivali su da takva privredna politika na dugi rok nikome nije donela boljitak“, navodi Savić.

Socijalne posledice ovakve politike, kako tvrdi, već sada su ogromne.

„Više od 5.000 ljudi je ostalo bez posla. Ako to pomnožimo sa brojem članova njihovih porodica dolazimo do cifre od 15.000 do 20.000 ljudi. Tome treba dodati i dobavljače – firme koje su radile sa ovim fabrikama, dolazimo do ogromnog broja ljudi. Svemu ovome treba dodati i najnovije zatvaranje fabrike Leoni, gde je bez posla ostalo 1.900 radnika. Nažalost, ovde se krug ne zatvara. Bićemo svedoci odlaska i drugih fabrika“, zaključuje Savić.

S druge strane, Veljko Mijušković sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu za Danas objašnjava da su zatvaranja fabrika u Srbiji, pre svega, posledica slabljenja tražnje na ključnim izvoznim tržištima, naročito u Evropskoj uniji, kao i dubokih promena u globalnim lancima snabdevanja.

„Industrije poput automobilske, tekstilne i elektro-industrije prolaze kroz restrukturiranje, automatizaciju i gašenje pojedinih proizvodnih programa, pri čemu se odluke donose na nivou multinacionalnih centrala, a ne lokalnih pogona. Istovremeno, rast troškova rada, energije i logistike u odnosu na period kada su investicije dolazile čini deo pogona manje konkurentnim“, navodi on.

Kako dodaje, važno je naglasiti da se ne radi o sistemskom ekonomskom padu u Srbiji, već o cikličnim i strukturnim promenama u industrijama u koje je zemlja bila snažno integrisana.

Mijušković ukazuje da se može  reći da je politika širokih i izdašnih subvencija došla do svoje gornje granice efikasnosti.

„Takav model je u prethodnoj deceniji dao rezultate u pogledu zaposlenosti i izvoza, ali danas svaka dodatna subvencija daje sve manji efekat. Država se zato postepeno pomera ka selektivnijem pristupu, gde se podsticaji vezuju za tehnološki nivo, izvoz, produktivnost i uključivanje domaćih dobavljača, čime se štiti budžet, ali i podiže kvalitet investicija“, kaže naš sagovornik.

U savremenim uslovima, prema njegovim rečima, investitori sve manje gledaju samo visinu subvencija, a sve više ukupni poslovni ambijent.

„Prednost Srbije može biti u stabilnom makroekonomskom okviru, predvidivoj poreskoj politici i razvijenoj infrastrukturi. Posebno je važno ulaganje u kvalifikovanu radnu snagu, energetsku sigurnost i razvoj lokalnih dobavljačkih mreža“, naglašava Mijušković.

On dodaje da zadržavanje investitora zahteva aktivnu državnu politiku „aftercare“ podrške, odnosno stalnu komunikaciju i podršku postojećim kompanijama ,kako bi ovde realizovale nove investicione cikluse.

Model rasta zasnovan na stranim investicijama u nižekvalifikovane poslove, smatra Mijušković, nije iscrpljen, ali je jasno da više ne može biti glavni motor rasta.

„Srbija je ušla u fazu u kojoj je nužno pomeranje ka poslovima veće dodate vrednosti, većoj produktivnosti i tehnološkoj sofisticiranosti. Alternativa nije napuštanje stranih investicija, već njihova evolucija ka složenijim proizvodnim procesima, razvoju proizvoda, inženjeringu i industrijskim uslugama, uz paralelno jačanje domaćih kompanija sposobnih da se uključe u međunarodne lance vrednosti“, poručuje on.

I rast plata jeste faktor, kaže Mijušković, ali sam po sebi nije presudan.

„Investitori su spremni da plate više ako dobiju veću produktivnost, pouzdanost i kvalitet. Problemi nastaju tamo gde rast troškova rada nije praćen rastom efikasnosti i tehnološkog nivoa. Srbija se danas ne takmiči kao najjeftinija lokacija, već kao zemlja sa solidnim odnosom cene i kvaliteta, što je dugoročno zdraviji i stabilniji model razvoja“, ističe naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, jačanje domaće privrede postaje jedan od ključnih razvojnih prioriteta.

„Domaće kompanije su otpornije na spoljne šokove i dugoročno vezane za domaće tržište. Država tu može pomoći kroz povoljnije izvore finansiranja, poreske olakšice za reinvestiranje dobiti, podršku izvozu i unapređenje pravne sigurnosti. Kombinacija stabilnih pravila, dostupnog kapitala i jasne razvojne strategije može značajno podstaći domaće preduzetnike da više investiraju u Srbiji i iz Srbije nastupaju na međunarodnim tržištima“, smatra Mijušković.