„Srbija više nije mesto za nižerazredne poslove“: Da li strani investitori odlaze jer više nismo zemlja „jeftine“ radne snage?

Fabrika Beneton u Nišu najavila je radnicima zatvaranje proizvodnje do aprila, prenele su Južne vesti, bez konkretnijeg obaveštenja o sudbini radnika.

Ovo je samo jedna u nizu kompanija u poslednjih nekoliko godina koja gasi posao u Srbiji, dok radnici ostaju na milost i nemilost drugih kompanija i države.

Pre Benetona, prošle godine je fabriku zatvorila i turska kompanija Džinsi u Leskovcu.

Nedavno je objavljeno i da kompanija Jura u Leskovcu nudi radnicima plaćeno odsustvo ili sporazumni raskid ugovora uz otpremnine, zbog smanjenja prodaje svojih proizvoda.

Prošle godine i proizvođač auto-delova Adient je zatvorio prvo dva pogona u Kragujevcu, nakon čega su otkaze dobijali i radnici u Loznici. Još jedan primer je i italijanska kopanija Geoks iz Vranja, koja se pre nekoliko godina ugasila, ostavivši više od 1.000 radnika na ulici.

Ono što je za veliki broj ovih stranih investitora zajedinčko, jeste da su dobijale značajne subvencije od države.

Razlozi za ovakvo stanje mogu da budu različiti, a kao najistaknutiji sigurno je kriza u automobilskoj industriji koja drma Evropu i svet, a koja se preliva na sve.

Kao još jedan od razloga zašto se strane investicije povlače iz Srbije, može biti i to što se sele u druge zemlje, gde imaju povoljnije poslovne uslove.

Tome u prilog ide i ranija izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da u Srbiji „više nema jeftine radne snage“.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milorad Filipović za Danas ukazuje da Beneton, uprkos zaštićenom imenu i tome što je poznata marka, u koju se ulaže ogroman novac u marketing, spada u nisko akumulativne i nisko profitabilne delatnosti.

On dodaje da je još pre više od 20 godina studentima pokazivao primer Benetona i njegove organizacije.

„Celokupna proizvodnja odvijala se već tada u Aziji – Pakistan, Šri Lanka, Vijetnam… dok su u Italiji bili samo strateški razvoj i kreiranje proizvoda, finansije i uprava prvog nivoa odlučivanja, odnosno direktori“, objašnjava Filipović.

Srbija je, kako navodi, pre 10 i više godina možda i bila atraktivna za Beneton.

„Prvo zbog dobijenih finansijskih podsticaja, drugo zbog niskih troškova radne snage odnosno uopšteno niskih jediničnih troškova proizvodnje kao što su struja, komunalije… Aranžman je odgovarao obema stranama, jer je zapošljavan veliki broj tada nezaposlene, slabo kvalifikovane radne snage. Tako je država sticala velike političke poene i brojnu armiju glasača. Međutim, u međuvremenu svake godine odlazi oko 50.000 mladih van Srbije, rađa se sve manje dece i naša demografska statistika je poražavajuća“, upozorava naš sagovornik.

Razlog za odlazak pojedinih investitora leži i u tome što se Srbija u velikoj meri „vezala“ za autoindustriju, pre svega, zapadnih zemalja, što je donekle funkcionisalo, kaže Filipović.

„Ali, posle Covid 19 krize celokupna evropska autoindustrija, a pogotovo Nemačka, upada u duboku krizu nekonkurentnosti, zaostajanja u svim segmentima razvoja automobila i gledanja u leđa azijskim proizvođačima“, ukazuje on.

Srbija, kako navodi, osim „slabašne“ fabrike Fiata, odnosno Stelantisa, nije uspela da privuče ni jednog proizvođača da ovde uspostavi proizvodnju.

„Mi smo i dalje isključivo ‘komponentaši’, što je uvek slabiji položaj i sa nižim maržama, odnosno položaj zavisnosti od finaliste. Tako se i deo nemačke krize prelio kod nas“, pojašnjava Filipović.

Glavni uzročnici krize autoindustriji u Evropi su, prema njegovim rečima, prinudni „prelazak“ na skuplje izvore energije, kao i prekid veza sa Rusijom.

„Zbog toga se alternative traže u Jadru. „Neće moći“, kažu Jadrani, a i mnogi drugi. Dakle, kad sam sebi pucaš u nogu, nemoj da tražiš ‘pomoć prijatelja'“, poručuje Filipović.

On zaključuje da Srbija više nije zemlja sa viškovima jeftine radne snage.

„Takođe, jedinični troškovi proizvodnje su daleko viši nego pre 10 ili 15 godina, pa je i naša konkurentnost u oblasti investicija u tekstil, obuću i slične neprofitabilne delatnosti značajno niža. Srbiji je potrebno podsticanje preduzetništva što šireg sloja stanovništva za produktivna, inovativna ulaganja, umesto kupovine i rentiranja nekretnina, zemljišta, zlata…“, navodi Filipović.

Ekonomista Aleksandar Stevanović za Danas kaže da je u svakom biznisu normalno da određeni broj preduzeća propadne, određeni broj novih se pojavi, određeni broj preduzeća se spoji, određeni broj preduzeća promeni lokaciju svog poslovanja…

Takav je, smatra on, slučaj i sa stranim direktnim investicijama koje su stigle u Srbiju, „u naše balone udobnosti za strance“.

„Te investicije su privlačene pre deset godina, kada smo bukvalno rešavali probleme teško zapošljive, siromašne, ‘uboge’ klase u Srbiji tako što smo dovodili najnekvalitetnije investicije“, ukazuje naš sagovornik.

Vreme za takve investicije isteklo, naglašava Stevanović.

„Srbija gde je minimalac 500 evra i gde je prosečna plata 1.000 evra, jednostavno nije mesto koje će biti, koliko god da ga zaspete subvencijama, atraktivno za realno nižerazredne poslove kao što je masovno šivenje konfekcije“, pojašnjava on.

On dodaje da i dalje postoje zemlje gde je radna snaga obilna i gde je radna straga izuzetno“ jeftina“, ali, kako ukazuje, mi ne treba da se takmičimo „u trci do dna“.

„Treba da radimo na boljem poslovnom okruženju i privlačenju kvalitetnih investicija. Dakle, s te strane struktura će se menjati, odlaziće kompanije koje su došle u prvo vreme i koje su ulagale u nekvalitetne investicije. S druge strane, u zavisnosti od toga šta Srbija bude dalje radila, imaćemo bolje ili gore investicije, veće ili manje“, poručuje Stevanović.

On zaključuje da sadašnji model privlačenja investitora baziran na masovnom davanju subvencija, na stvaranju ambijenta u kome država poklanja mnogo novca, poklanja svašta i gde mi dobijamo vrlo skupa radna mesta, nije održiv na dugi rok.

„Srbija mora da radi na niskim porezima, vladavini prava, efikasnim institucijama, sve ono što do sada nije rađeno, ukoliko želi da nastavi da bude atraktivna zemlja za investicije višeg reda kvaliteta“, ističe naš sagovornik.

Stevanović navodi i da se „siromašna“ Srbija sada javlja kao neko ko suštinski daje pare svojih poreskih obveznika da bi spasio posrnulu evropsku autoindustriju.

„Nisam siguran da je to najbolji potez. Davne 2008. godine smo za jedan vrlo loš potez kao što je bio ugovor sa Fiatom, imali neko opravdanje u tome da je Kragujevac ‘dolina gladi’ i da će se mnogo ljudi zaposliti u autoindustriji. U ovom novom pogonu to će biti minoran broj ljudi, koji će raditi na izuzetno skupim radnim mestima. Sve to uz veliku neizvesnost da li ćemo mi, zbog nepostojanja nacionalnog konsenzusa, u uslovima potpune netransparentnosti pregovaranja sa kompanijama koje bi trebalo da eksploatišu litijum, uspeti da izgradimo celokupan lanac snabdevanja vezan za električne automobile“, ukazuje on.

Dakle, kako zaključuje, ta investicija je tehnički vrlo napredna, ali nije sa velikim stepenom sigurnosti investicija koja se može smatrati dobrom za Srbiju. Ali, kako dodaje Stevanović, nije jedina tog tipa.

Još vesti iz ovog grada

„Ukoliko se nelegitimna, maliciozna i represivna Uredba Vlade hitno ne povuče, preduzećemo radikalnije korake“: Slobodni univerzitet u Nišu

„Osuđujemo korišćenje primitivnog i uličarskog jezika“: Slobodni univerzitet u Nišu nakon izjave Vučića o „trojci zla“ u ovom gradu

MUP: Oštećeno staklo na još jednom stanu u zgradi dr Dragana Milića u Nišu

„Skoro sigurno korišćena puška ’22 long rifle'“: Dr Dragan Milić nakon što je na njegov stan verovatno ispaljen projektil