foto: M.M./ATAImagesOve godine je malo i „poranlo”, ističu sagovirnici Danasa, jer obično se o nestašici vode priča u toku letnje sezone kada su i suše najveće. A, sada je krenulo „nenako s proleća”. I, ne staje. U Čačku građani već nedelju dana nemaju ni tehničku a kamoli pijaću vodu. Vanredna situacija zbog vodosnabdevanja proglašena je i u Gornjem Milanovcu. Ni glavni grad nije pošteđen nestašice vode i isključenja a, pomalo oksimoronski zvuči kad vidite naslov tipa „Naselje Viline vode danas bez vode”.
Prema rečima Zorana Stevanovića, geologa i hidrogeologa, profesora Rudarsko-geološkog fakulteta u penziji Srbija, ova godina u hidrološkom smislu nije u drugačijoj poziciji nego što je bila u prethodna, čak je i povoljnija.
– A svedoci smo da se sve više alarmira da nedostaje vode u sistemima, odnosno da se dešavaju kvarovi, da je isporuka, do glavnih potrošača u zastoju… hidrološki možemo da konstatujemo, prema rodu useva, prema rodu u voćarstvu, da je ova godina čak izuzetno bila povoljna i plodna i u tom smislu palo je dovoljno kiše. Znači, za taj period gde se i podzemne i površinske vode obnavljaju. Dakle, protoci na vodotocima nisu drugačiji nego što su bili, a podzemne vode su sada upravo u periodu kada su nivoi najviši. Nas tek čeka period jula i avgusta kada nivoi na pojedinim lokalitetima prirodno opadaju usled eksploatacije ili usled usporenijeg obnavljanja jer je manje kiše, ističe on.
Što se tiče ukupnih vodnih resursa, po njefovom mišljenju, često se debatuje da li je Srbija siromašna vodom ili nije.
– Ja pripadam onoj grupi stručnjaka koji kažu da ona to nije. Ona je negde oko 90. mesta na listi od 170 država sveta po stepenu ugroženosti, odnosno takozvanom vodnom stresu, što znači da je negde u polovini. Naši zapadni susedi i južni susedi, Crna Gora, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Slovenija i Austrija imaju jako povoljan vodni bilans i mnogo raspoložive vode po stanovniku. To je kriterijum koji to meri. Srbija nije u tako dobroj poziciji, ali je u boljoj u odnosu na svoje južne i jugoistočne susede, kao što su Grčka, Severna Makedonija, delom Bugarska i takođe istočni sused Rumunija. Dakle, kad poredimo to i takođe vodni bilans, ili takozvani specifični oticaj, u Srbiji je veći nego što je u Mađarskoj, navodi profesor Stevanović.
Stevanović: Partijska zapošljavanja a kadrova za održavanje vodovoda ima sve manje
I ako to uzmemo u obzir, kaže on – onda je samo u pitanju neadekvatan menadžment vodnih resursa. Šta to znači?
– To znači da u većini ovih komunalnih, vodoprivrednih i drugih organizacija koje su zadužene za snabdevanje vodom, imamo situaciju da u poslednjih 10, 15, pa čak i 20 godina, nemamo adekvatno održavanje, ulaganje u infrastrukturu, otvaranje novih izvorišta, istraživanja za dopune resursa. Zagledani smo u neku daleku budućnost, u robotiku, u leteće automobile…, a da pritom ne ispunjavamo sve ono što naši strateški dokumenti sadrže, nabraja sagovonik Danasa, napominjući da je Srbija usvojila 2017. godine strategiju o vodosnabdevanju i korišćenju vodnih resursa do 2034. godine.
Ta ulaganja koja su tamo definisana, po njegovom mišljenju uopšte se ne izdvajaju na adekvatan način.
– Ono što takođe ometa rad komunalnih organizacija, i što mi kao stručna lica znamo, to je da broj onih koji su operativno zaduženi za održavanje vodovoda ima sve manje u komunalnim organizacijama. Oni ih napuštaju, plate nisu redovne, a primaju se neadekvatne zamene s jedne strane ili se administrativni, birokratski aparat ojačava jer po partijskoj liniji ljudi dolaze u te komunalne organizacije gde mi sa lica mesta čujemo da se mnogi od njih nikad ni ne pojavljuju na poslu, kaže profesor Stevanović.
Imamo situaciju da se novac ne troši racionalno i za obezbeđivanje infrastrukture koju već poseduju komunalna preduzeća, nego praktično ide na nešto što ne bi smelo da se radi.
– To je rezime ovog stanja u kojem Srbija sada ulazi u „naplatu” onoga što nije ulagala već evo dve decenije ili poslednju deceniju naročito. Izvorišta se moraju održavati, popravljati, njihov kapacitet, proširivati… i to je zadatak koji bi trebalo da ispunjavaju privredne organizacije. One se time uopšte ne bave, neadekvatno reaguju na situacije kao što su suše, ne usvajaju se programi odbrane protiv suša koje su nam sve veći problem. Imamo u ovom veku, u ovih 25 godina, osam godina koje su bile sušne, a u prošlom veku za 100 godina imali smo samo 10 sušnih godina. Dakle, u prošlom veku 10 procenata, u ovom to je već 33 posto godina koje su proglašene kao elementarne nepogode ili sušne godine, što se sve odražava i na poljoprivredu, na prihod, na snabdevanje vodom i na druge stvari. Mora da se ulaže da bi se onda racionalno gazdovalo sa vodnim resursima kojima raspolažemo, opominje Stevanović.
I Beograd kao glavni grad isto ima problem sa vodosnabdevanjem kao i mnogo manja mesta.
– Beograd je sa uvođenjem savske, rečne vode u sistem snabdevanja pojačao kapacitete. Kvantitet je ojačan, ali je kvalitet pao, jer je daleko bila kvalitetnija podzemna voda iz reni bunara, tražila je manje tretmana, a sada sa rečnom vodom vi morate da vršite kompletnu detoksikaciju ili tretman vode u tehnološkom procesu koji uključuje vrlo složene procese. Ali, kvantitet ne bi trebao da bude problematičan. Trebalo bi rubni delovi grada kao što je Mladenovac da dobiju jednom već gradsku vodu iz centralnog sistema, a ne da idu na svoja lokalna izvorišta koja su siromašna i sa kojima kubure, napominje on.
Dakle, po profesoru Stevanoviću, ne da nemamo adekvatno ulaganje već imamo čak napade na izvorišta.
– U Makišu se pravi stanica za metro, depo, usred polja koje je izvorište za snabdevanje grada. I namerno je smanjen njegov obim da bi se upravo tu stvorio prostor, prvo za taj depo, a onda se pominje neki Tesla grad koji treba da „navuče” 36.000 stanovnika na prostor koji je zapravo glavno i prvo izvorište Beograda još od 1892. godine, kaže naš sagovornik.
Onda je tu i premer Surčina.
– Surčin nije bogat podzemnim vodama toliko da bi se tamo otvaralo veliko izvorište, ali reni bunari već postoje na toj strani Save. I taj surčinski prostor bio je ranije planiran kao područje na kome će se vršiti veštačka infiltracija, da se dovodi voda iz reke i naliva u podzemlje, a da zatim ona cirkuliše ka reni bunarima duž obale i tu bi trebalo da se na taj način sistem ojača. A mi, sve žrtvujemo za EXPO ili za ove druge, stambene projekte koji se tamo razvijaju. Mi sami napadamo svoje izvorišta, zaključuje profesor Zoran Stevanović.
Sem popravljanja komunalne infrastrukture, dodaju, problem glavnog grada je i tretiranje otpadne vode.
– Beograd je jedina prestonica u Evropi, koja još uvek potpuno ispušta komunalnu vodu direktno u svoje rečne tokove. A, sve te projekte vlast stopira zato što oni za nju nisu vidljivi, nisu nešto čime bi oni mogli da se diče i da zasenjuju prostotu ovog naroda, zavrašava svoju izjavu za Danas naš sagovornik.
Marković: Upravljanje celim sistemom Rzav je dato u ruke nestručnim ljudima
Stojan Marković, urednik čačanskog portala „OzonPres” podseća da je vodosistem Rzav otvoren, 1993. godine. To je bila najznačajnija investicija u to vreme u zapadnoj Srbiji.
– Vodosistem je rešio problem snabdevanja zdravom pijaćom vodom za stanovnike pet opština (Čačak, Arilje, Požega, Lučani i Gornji Milanovac) i to je jedinstveni sistem u Srbiji. U to vreme je to bila velika investicija koju je država uložila da reši jedan veliki komunalni problem za ovih pet opština. Međutim, očigledno je da po ovome što se sada dešava u sistem u međuvremenu nije ulagano, nije održavan, jer vidimo da betonske cevi koje su tada bile postavljene počinju da pucaju posle više od 30 godina eksploatacije, ističe Marković.
Prema njegovom mišljenju država a ni građani nemaju dovoljno poštovanja prema onome što se zove beneficija da u 21. veku možete da pijete čistu pijaću vodu iz slavine kod kuće.
– Malo je država u Evropi čiji stanovnici mogu da na takav način konzumiraju pijaću vodu. U većini zemalja je voda zagađena i i služi više kao tehnička, a ona koja se pije mora da bude flaširana i prerađena fabrički. Kod nas se cena kubika pijaće vode za građane kreće negde u visini cene jedne paklice cigareta. To dovoljno govori o tome koliko mi svi zajedno podcenjujemo vrednost kakvu imamo, kao što je – pijaća voda u u kući, zaključuje on.
Zašto i kako je došlo do kvara na sistemu Rzav?
– Normalno je da posle više od tri decenije eksploatacije počinju da se dešavaju velike havarije. A nije normalno da u međuvremenu te betonske cevi nisu zamenjivane plastičnim, metalnim ili novim betonskim cevima. Imam utisak da ni ovi ljudi koji su sada angažovani da poprave tu havariju nisu bili svesni sa kakvim problemom su se suočili, ceni Marković, dodajući da se i na fotografijama koje stižu sa teren vidi „da popravka nije urađena onako kako bi trebalo”.
Prema njegovim rečima, upravljanje celim sistemom je dato u ruke nestručnim ljudima i to je sada potpuno jasno.
– I to je cena kadrovske politike koju vodi aktuelna vlast u Čačku, ali i u Srbiji uopšte. Mi smo takođe nedavno imali i veliki požar koji se desio na deponiji Duboko. Da napravim paralelu između sistema upravljanja komunalnim otpadom i sistema vodosnabdevanja, koji funkcionišu na sličan način. Sav taj nemar i neznanje ljudi kojima je dato u ruke da upravljaju takvim sistemima sada dolazi na naplatu, kaže on.
Čačak je, podseća naš sagovornik, nekada sa svojih izvorišta, i sa podzemnih voda kao i sa Zapadne Morave, imao oko 400 litara sekundnih vode u sistemu vodosnabdevanja. Sada je to spalo na jedva 100 litara u sekundi, što je, po njemu, jako malo i pokazuje da u međuvremenu, otkad se krenulo sa korišćenjem rzavske vode, dokaz da su potpuno zanemareni rezervni izvori za situacije kakva se desila sada.
– I to takođe ukazuje da krivica za sadašnju nestašicu vode nije na Javnom komunalnom preduzeću Vodovod, već je na ljudima koji su bili unazad 30 godina na vlasti u Čačku, jer su se nemarno odnosili prema tom sistemu i mislili su da je sa priključkom na Rzav rešen problem snabdevanja zdravom pijaćom vodom za Čačak za narednih od 50 do 150 godina, što svakako nije ako taj sistem ne održavate, navodi sagovornik Danasa.
Dakle, po njegovom mišljenju, kada sve saberete: tu nebrigu, nestručnost, neodržavanje, nedovoljnu odgovornost prema javnom poslu, onda dobijete kao rezultat da vam je grad „žedan”, a ležite na obalama jedne velike reke i imate taj veliki sistem vodosnabdevanja.
Marković takođe podseća i da bi rzavska voda od fabrike vode u Arilju došla do Čačka ona „putuje” 24 sata. Čak i kad se završi popravka havarije koja je nastala u blizini Arilja, do vode će morati da se čeka još jedan dan. A kad ta nova voda stigne do Čačka sledi pročišćavanje i ne može da se koristi sve dok Zavod za javno zdravlje ne obavi tri merenja u određenom vremenskom intervalu i ne dobije rezultate na osnovu kojih može da kaže da je voda – podobna za piće. Do tada, i kada stigne, to će to biti tehnička voda.
Nešić: Opasnost da voda „iscuri kroz dotrajale cevke” u Kragujevcu
Kragujevac je, kada je reč o vodosnabdevanju, u boljoj poziciji od velikog broja opština u Srbiji. Grad ima tri izvorišta: Gružu, Grošnicu i reni bunare na Moravi, navodi Nikola Nešić, član ekološkog udruženja „Ekomar”.
– To znači da se ne oslanja na jedan izvor vode, što je u sadašnjim klimatskim i infrastrukturnim okolnostima velika prednost. Ali upravo zbog toga je važno da se o vodi u Kragujevcu govori pre slične, potecijalne krizne situacije. Iskustvo Čačka, Arilja, Požege, Lučana i Gornjeg Milanovca pokazalo je da problem ne nastaje samo kada nema dovoljno vode na izvorištu već i kada infrastruktura koja treba da dovede vodu do građana više ne može da izdrže opterećenje, nadovezuje se Nikola Nešić na reči prethodnog sagovornika.
Gruža je, podseča on, i dalje najvažnije izvorište za Kragujevac. Prošle godine je nivo akumulacije pao na oko 23 posto što je po njemu, dovoljno jasan pokazatelj da novi klimatski uslovi i slaba kontrola sliva mogu značajno da utiču na stabilnost vodosnabdevanja u Kragujevcu. Takav podatak ne znači da je grad neposredno pred krizom, ali znači da se mora ozbiljno govoriti o zaštiti izvorišta, upravljanju slivom, potrošnji i rezervnim kapacitetima.
– Grošnica, kao najstarije izvorište, i dalje ima svoju ulogu u sistemu, a reni bunari na Moravi se najavljuju kao pravac u kom će se u narednom periodu najviše raditi, kroz sanaciju i povećanje kapaciteta. Međutim, povećanje kapaciteta na izvorištima ne može da zameni rešavanje problema u mreži. Ako su gubici vode oko 42 procenta, onda se veliki deo vode zahvati, preradi i potisne u sistem, ali ne dođe do korisnika ili se ne evidentira kroz naplatu. To je previsok procenat za grad koji želi dugoročnu sigurnost u vodosnabdevanju. Iz vodovodnog preduzeća je nedavno rečeno da u narednom periodu nije realno očekivati smanjenje gubitaka za više od tri do pet odsto. Takva procena može biti realna u kratkom roku, naročito ako se radi o redovnim popravkama i sanacijama, navodi naš sagovonik.
Istovremeno, dodaje on, pominju se ogromni projekti povezivanja na budući potencijalni sistem Svračkovo dok se mogućnost obezbeđivanja sredstava za sanaciju infrastrukture iz prošlog veka čak i ne pominje kao pravac razmišljanja. Ako se gubici smanje sa 42 na 38 ili 39 odsto, sistem će i dalje gubiti ogromne količine vode.
Zato je, prema mišljenju Nešića, potrebno jasno razdvojiti dve stvari. Jedno su kratkoročne mere koje vodovod može da sprovede u okviru postojećih kapaciteta. Drugo je sistemsko ulaganje u zamenu dotrajalih cevovoda, bez kog se gubici ne mogu ozbiljno smanjiti i obezbediti stabilan i bezbedan sistem.
– To više nije samo pitanje rada javnog preduzeća, već pitanje gradske politike, budžeta i prioriteta. Kragujevac ne treba da čeka da se dogodi velika havarija da bi znao koje su najkritičnije deonice mreže. Potreban je višegodišnji plan obnove: koje cevi se menjaju prve, koliko novca se svake godine odvaja, koliko se gubici realno mogu smanjiti i u kom roku. Bez toga će se sistem održavati uglavnom kroz intervencije, a ne kroz planirano upravljanje, upozorava Nikola Nešić.
Moguće buduće priključenje Kragujevca na (još uvek nepostojeći) sistem Svračkovo, odnosno na rzavski sistem kada bude završen, predstavljeno je kao veliko rešenje za budućnost Kragujevca.
– Čak i da se ono ikada desi, ne bi smelo da bude zamena za ulaganje u postojeći sistem. Kriza na Rzavu je upravo pokazala da veliki regionalni sistemi imaju smisla samo ako su tehnički pouzdani i stalno održavani. Dugački magistralni cevovodi traže ozbiljno održavanje, a kvar na njima može istovremeno da pogodi više gradova, dok se ekonomska isplativost priključenja Kragujevca na tako udaljen sistem u odnosu na sanaciju gradske mreže teško može objasniti, napominje Nešić.
Zato odgovor na pitanje kako Kragujevac stoji sa vodom nije jednostavan. U odnosu na mnoge opštine, stoji bolje jer ima više izvorišta. Ali rizik nije u tome da grad sutra zbog nemara brojnih institucija ostane bez samo bez glavnog izvora vode, već i u tome da postojeća prednost „iscuri kroz dotrajale cevke”.
– Ono što bi trebalo raditi prilično je jasno: čuvati Gružu i Grošnicu kao izvorišta pijaće vode, ulagati u reni bunare tamo gde je to stručno opravdano, smanjivati gubitke u mreži i planirati zamenu dotrajalih cevovoda kao jedan od infrastrukturnih prioriteta grada. Kragujevac trenutno nije među najugroženijim sredinama u Srbiji kada je reč o vodi. Ali to ne znači da može da računa na mirnu budućnost bez ozbiljnijih ulaganja. Vodosnabdevanje nije obezbeđeno onda kada voda postoji na izvorištu, već onda kada je ceo sistem od izvorišta do slavine dovoljno pouzdan da izdrži kvarove, sušu i povećanu potrošnju, zaključuje Nešić.
Pantić: Voda u Valjevu još nije nestala, a kad će ne znamo…
– Sa velikom zabrinutošću pratim šta se dešava u Čačku i drugim gradovima Zapadne Srbije zbog prestanka vodosnabdevanja usled havarije Rzava. Iako mi u Valjevu trenutno nemamo takvih muka, nije isključeno da ih neće biti. Radi se o sistemskom problemu koji pogađa podjednako Valjevce i Čačane, a to je javna nebriga o komunalnim sistemima i nespremnost naših lokalnih zajednica da se kako valja suočavaju sa rizicima i katastrofama koje su učestale i veoma štetne, kaže za Danas Vladimir Pantić, ekološki aktivista organizacije Lokalni odgovor u Valjevu.
On navodi da će ovih dana odbornici valjevske skupštine glasati o predlogu Gradskog veća i JKP Vodovod da se poveća cena usluge vodosnabdevanja za 20 posto, što bi ukupan račun građana koji obuhvata i usluge kanalizacije uvećalo približno za desetinu.
– Godinama unazad ovo javno preduzeće zaduženo za vodosnabdevanje i kanalizaciju obaveštava nadležne o problemima sa poslovanjem, čitaj sa vodosnabdevanjem: da iz godine u godinu raste broj kvarova na vodovodnoj mreži, da vodovodna mreža stvara velike gubitke čiste prečišćene vode. Izveštaji Vodovoda govore da se u Valjevu iz godine u godinu povećava potrošnja vode, ali da glavno izvorište Paklje ne može da podmiri potrebe, pa se sve više zahvata voda iz valjevskih reka, pre svega iz reke Gradac, ali i iz reke Jablanice. Valjevski JKP Vodovod u izveštaju za 2024. godinu tvrdi da je sistem prerade vode dostigao maksimum, da nema mogućnosti povećanja kapaciteta, te da se vodovodna mreža ne bi trebala širiti, navodi Pantić.
Pema njegovim rečima, na sajtu ovog valjevskog komunalnog preduzeća i u izveštajima lokalnih medija možete naći veliki broj obaveštenja tokom godine o prestanku snabdevanja pijaćom vodom raznih delova grada, najčešće usled havarija. Redovno se u vestima može pročitati da su bez vode sela Žabari ali i podpovlenska sela koja se snabdevaju iz seoskih vodovoda „Prskavac” i „Kukalj”.
– Posebno su neredovnim vodosnabdevanjem ugrožene Divčibare, usled prekomernog naseljavanja i gradnje i nedovoljnih kapaciteta tamošnjeg vodovoda. Valjevo ima u funkciji samo jedno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda koje se nalazi u naselju Gorić, u blizini reke Kolubare. Izveštaji JKP Vodovod beleže probleme u radu ovog postrojenja koje je često van stroja, zbog zastarelosti i neispravnosti pojedinih delova sistema za prečišćavanje, podseća ovaj naš sagovornik.
Da postoje problemi sa prečišćavanjem otpadnih voda koje se ispuštaju u reku Kolubaru svedoči i istraživanje koje su pre nekoliko godina sprovele Vodene inspektorke Valjeva (VIVA). Ova neformalna ekološka ženska grupa utvrdila je da je kvalitet vode reke Kolubare iz uzorka uzetog nizvodno od stanice za prečišćavanje otpadnih voda slabiji od uzorka uzetog pre postrojenja.
– VIVA je u građanskom izveštaju iz 2022. godine skrenula pažnju da su uzorci iz nekoliko valjevskih reka Kolubare, Obnice, Jablanice, Petničkog jezera, ali i Kamenice koja dolazi sa Divčibara pokazali hemijsku i bakteriološku neispravnost, te da se bez skupog tretmana voda ne može služiti za ljudsku upotrebu. Istu činjenicu, da su površinske vode valjevskih reka uveliko zagađene potvrđuju i zvaniči izveštaji o ispitivanju kvaliteta površinskih voda koji se objavljuju na sajtu Grada Valjeva. Srećom Valjevci imaju i reku Gradac koja još odoleva zagađenju, ali je po izveštaju JKP Vodovod, površinska voda ove reke poslednjih godina doživljava gotovo maksimalan vodozahvat. Sasvim je logično što u Proceni rizika od katastrofa za Grad Valjevo stoji zabeleženo da su i podzemne vode u Valjevu slabog kvaliteta, treće i četvrte klase, najčešće usled zagađenja i odsustva kanalizacije, ističe Vladimir Pantić.
Prema njegovom mišljenju, ni dokument Procena rizika, ali ni Plan zaštite i spasavanja od katastrofa koji ima Grad Valjevo, ne prepoznaju rizik od realne mogućnosti kolapsa vodosnabdevanja usled više faktora: suše, zagađenja reka i podzemnih voda, te havarije postrojenja i cevovoda. Valjevci su početkom godine videli ranjivost elektroenergetskog sistema, kada je usled snežnih padavina, niske temperature gotovo trećina Valjevaca posebno u valjevskim selima, na desetak dana ostala bez struje.
– Havarije se dešavaju. Međutim, problem je kada se stvari ponavljaju a mi kao društvo ne učimo, slabo šta preduzimamo da se rizici smanje. A to je prva dužnost javnih vlasti, da osiguraju bezbednost svojih građana, zaključuje Vladimir Pantić, ispred udruženja Lokalni odgovor.
Atak same države na sebe
Profesor Zoran Stevanović navodi još neke pogubne primere napada na vodoizvrišta.
– Mačva, koja je najbogatije izvorište podzemnih voda u Srbiji, u tom smislu aluvijalnih izdani, kao vodonosna sredina ima kapacitet reda skoro koliko je cela proizvodnja vode u Srbiji trenutno. Oko 20 kubnih metara vode u sekundi. I to su stručnjaci Instituta „Jaroslav Černi”, moji profesori još tamo 70-ih i 80-ih godina pokazali. Danas vi imate tamo pretnju da vam se na 15 kilometara odatle otvori najveći rudnik litijuma i bora, vrlo problematičnih migratornih elemenata, navodi on.
Tu je, po njemu, i primer Ziđina u istočnoj Srbiji.
– Oni hoće da naprave akumulaciju Bogovina koju smo svojevremeno stavili malo sa strane jer smo otvorili sjajno izvorište podzemnih voda koje snabdeva građane Bora i to je izuzetno kvalitetna voda, bunarska, i sada oni žele da potope sve to da bi iz jezera imali dovoljno tehničke vode za svoje potrebe u rudniku. A imaju pritom rešenje da koriste drugu akumulaciju, Grlište koja već postoji i koja je napravljena. Zači, država napada svoja izvorišta umesto da to bude prva linija odbrane, zaključuje profesor Stevanović.
Investitorski urbanizam ne vodi računa o interesima stanara
Prema mišljenju našeg sagovornika Stojana Markovića, aktuelna nestašica vode obelodanila je još jedan novi problem u Čačku, a to je u kakvom urbanističkom haosu žive Čačani.
– Nekada su zgrade, višespratnice imale obavezno ugrađivanje cisterni koje su bile smeštene u potkrovlju. One su imale dvostruku ulogu: kao protivpožarna zaštita i kao mogućnost da stanari te zgrade na višim spratovima mogu da koriste tehničku vodu iz tih cisterni, za vreme prekida u redovnom snabdevanju. Sada višespratnice za kolektivno stanovanje, koje niču svakog dana u Čačku, nemaju zakonsku obavezu da takve cisterne ugrađuje, jer bi to bio trošak za investitora. A pošto se ovde očigledno radi o investitorskom urbanizmu i gradnji i gde se ne vodi računa šta je interes budućih stanara, nego samo šta je interes investitora, imamo situaciju da sada stanovnici svih višespratnica u Čačku nemaju ni tehničku vodu a ni vodu za piće, navodi Marković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
