Godinu i po dana čekamo odgovor Hrvatske

Knežević na taj način reaguje na javne pritiske naročito udruženja izbeglica iz Hrvatske da se država više i na dosad neupotrebljavane načine angažuje na primeni Aneksa G toga ugovora kojim je regulisana sukcesija privatne svojine i stečenih prava, dakle problem imovine fizičkih lica i preduzeća na teritorijama država bivše SFRJ, a van matične. „U slučaju imovine fizičkih lica i preduzeća mi nemamo pravo da budemo tužilac i to ljudi moraju da shvate. Srbija tu nije titular svojine, ako bi Srbija tužila, tužba bi bila odbačena zbog nedostatka aktivne legitimacije. Moj zadatak nije da budem u koži tužioca, moj zadatak je da napravim pravni okvir koji će njima to omogućiti, a ja mislim da svako ono lice koje je tužilac mora ili da se samo bori ili da nadje nekog advokata“, kaže Knežević i dodaje da mu se za pomoć najviše obraćaju nosioci stanarskog prava i stare devizne štediše.

„Majski sastanak Komisije za sukcesiju u Sarajevu otkazan je na insistiranje Srbije zbog toga što nisu hteli da stave Aneks G kao posebnu tačku dnevnog reda. Navodno su se tome protivili svi, tako je nama rečeno. Ono što ja sigurno pretpostavljam to je da su se Hrvati protivili jer oni sa naše strane imaju predložen nacrt bilateralnog ugovora o sprovođenju Aneksa G koji im je poslat pre godinu i po dana. Oni na njega nisu reagovali. Najmanje interesa za stavljanje Aneksa G na dnevni red ima Hrvatska. Pošto je svesna da su mnoga fizička lica srpskog porekla imala imovinu u Hrvatskoj, koja je bila atraktivna ne samo zbog poslovnih odnosa nego i zbog turizma, cilj Srbije je da se taj aneks što bolje sprovede“.

Država, dakle, ipak raspolaže nekim ingerencijama da se u sprovođenje ovog aneksa umeša?

– Postojale su dva puta za funkcionisanje tog Aneksa: generalna supstitucija, kada države staju na mesto svojih državljana u međusobnim odnosima, ali tim putem države svesno nisu pošle, verovatno zbog toga što su bile svesne da nemaju aparaturu sa kojom bi mogle da završe ceo posao. Drugi je put, koji nije ništa manje civilizovan i ja bih ga kao pojedinac uvek izabrao, da se zaštita prebaci na titulare prava svojine, na fizička lica i preduzeća, da oni sami idu sa zaštitom, a da država samo obezbedi pravni milje da ta zaštita zaista bude i pružena. Taj put je izabran Aneksom G: sve države su zamrzle imovinsko stanje na jedan momenat i tendencija je da se sa tim zamrznutim datumom imovina zaštiti tako što će se vratiti titulari u posed, a ako je to nemoguće, onda bi se dobila novčana naknada za tu imovinu koja bi trebalo da odgovara tržišnoj vrednosti ili da bude veoma bliska njoj.

Ko bi to platio?

– Zapravo se svodi na to da to bude država. Šta se desilo u Hrvatskoj? Prvo uredbom, a onda zakonom je zapravo izvršena nacionalizacija te imovine i to je ušlo u neke fondove. E sad, pretpostavka je , pošto je Hrvatska na kraju pristala da potpiše ugovor o sukcesiji i ratifikovala ga je 2004. godine, pretpostavka je da su oni o tome vodili računa i da te fondove nisu protraćili. To je isto pitanje i u Srbiji. Mi smo nekoliko uredbi doneli u pogledu preduzeća i ja stalno dobijam tvrdnju, i verujem da je tako, da ako dolazi do privatizacije tih preduzeća, koja su uslovno poreklom iz Hrvatske i Slovenije, da taj novac ne ide u budžet nego na poseban račun.

A znate li koliko novca sada ima na tom računu?

– Ne znam, ne pitam, plašim se. Ali tvrde da ima i da će se nadoknada vršiti hrvatskim firmama sa tog računa. Tako bi trebalo svi da se ponašaju. Samim ugovorom o sukcesiji je garantovano da će sve države sukcesori državljanima drugih država, koji u tim državama-sukcesorima imaju nešto što misle da je ugroženo, garantovati slobodan pristup sudovima, da će se ponašati recipročno u tom pogledu. Ali praksa je počela da se razlikuje čim je počela realizacija tog ugovora. Slovenci predvode jednu grupu država, među kojima mogu da kažem teoretski stoji i Srbija, a koje kažu da je ugovor o sukcesiji dovoljan da se neposredno primenjuje, ne treba mu nikakva druga podrška nekog pravnog akta, postoji takozvana direktna implementacija. Slovenci tako i rade. Međutim, Hrvatska je odmah posle 2004. godine zauzela stanovište da ugovor o sukcesiji nema direktnu primenu i da je potrebno da se donesu bilateralni sporazumi između svih zainteresovanih država, kako bi se stvorila još jedna pravna podloga za primenu ugovora o sukcesiji. To je bilo jasno rečeno na beogradskom sastanku pre dve godine i Srbija je tada iz pragmatičnih razloga rekla – mi imamo isti stav kao Slovenija, ali da ne bismo komplikovali život bilo kome u našoj zemlji, mi ćemo pristati da sa svima koji su zainteresovani zaključimo bilateralne ugovore koji će pojačavati ugovor o sukcesiji i biti osnov za dalji rad. Odmah posle toga smo napravili nacrt ugovora i poslali prvo Hrvatskoj jer je, prvo najveća, a drugo najviše ima zainteresovanih lica na toj relaciji Srbija – Hrvatska. I na to mi nemamo odgovor već godinu dana.

Pa šta piše u tom bilateralnom ugovoru koji ste ponudili Hrvatskoj?

– U tom predlogu mi smo dotakli pitanje stanarskih prava, ali pošto smo znali da je to škakljiva stvar, rekli smo ako baš hoćete, podelimo ugovor na dva dela, jedan da budu društvena preduzeća, a drugi da bude zaštita stanarskih prava. I predsedniku Tadiću je tokom jednog susreta sa hrvatskim političarima rečeno da će to biti rešeno, a onda je donet neki akt, koji je, koliko sam čuo, dosta ekonomski neprihvatljiv za zainteresovane građane.

Država ima pravo da vidi da li su tim hrvatskim rešenjem Srbi stavljeni u isti pravni položaj kao i drugi?

– Mi nemamo pravo da se borimo protiv rešenja, mi samo možemo da vodimo računa da li smo diskriminisani u odnosu na pripadnike drugih država, i naravno da ćemo o tome voditi računa, ali mi ne možemo uticati na meritorno rešenje.

Kako možete privoleti Hrvatsku da odgovori na vašu ponudu?

– Samo diplomatski. Mi da se obraćamo Briselu i da pišemo da imamo problema sa ugovorom o sukcesiji, ne znam koliko bi se na to dobro gledalo. Ali jedan inostrani investicioni je otkupljivao srpsku imovinu u Hrvatskoj i onda su, kad je zaključen ugovor o sukcesiji, pokušali da reše taj problem, da uteraju svoje dugove, ali naišli su na isti blok na koji su naišli naši državljani. Taj Fond je pisao Evropskoj uniji, ja sam imao to pismo, razgovarali su i sa našim premijerom o tom problemu. Mislim da će njihovo pismo imati većeg uticaja nego što bi imalo naše. Ja znam da su oni to pismo predali pre jedno osam meseci i ništa, ja ne znam da se išta u Briselu dogodilo.

A stare devizne štediše, šta oni hoće?

– Tu imamo pitanje: šta je sa filijalama banki čiji je koren Srbija, Beobanke, Investbanke, a te su se filijale nalazile u Tuzli, Karlovcu, neki su štedeli u tim filijalama. Da li je novac tih štediša obavezna da vraća Srbija ili je obavezna da vraća država na čijoj teritoriji je filijala bila? Koliko ja shvatam stav Srbije, mi smo sada u razgovorima u okviru naših organa, a na inicijativu Slovenije će se verovatno u skoro vreme odigrati jedan sastanak ovde u Beogradu gde bismo pokušali da nađemo neki način da zadovoljimo zahteve tih štediša makar postojeće zakonsko rešenje doveli u pitanje amandmanom na neko od rešenja.

Neka osnuju fond za pomoć izbeglicama

Pada li državi na pamet da, recimo, izbeglice iz Hrvatske nemaju para da same vode sudske postupke za zaštitu imovine?

– Sve je moguće, ali onda bi trebalo da razgovara neko sa nekim u ovoj državi da se osnuje fond za pomoć takvim licima. To je pravni put. A ne terati državu u nešto našta ona nema prva.

Kosovo je Srbija

U raščišćavanju imovinskih odnosa na Kosovu i Metohiji hoće li biti primenjivan Ugovor o sukcesiji ili Ahtisarijev plan?

– Ja ću vam reći ono što je službeni stav ove države, a to je da je Kosovo deo Srbije. I to je za mene zatvorena priča. Dakle, nemam nikakvu potrebu za bilo kakve spekulacije.

Završeno 60 odsto

Možete li da procenite u kojoj meri je Ugovor o sukcesiji već realizovan?

– Kad sam preuzeo ovaj posao, optimistički mi je rečeno, ajde, Gašo, molimo te radi to, već je 95 odsto toga rešeno. Kad sam ja ušao u to, onako grubo sam rekao, pa dobro malo ste me slagali, nije 95 posto nego 60 posto.

Srpski stav

U mešovitim bankama je sporno 645 miliona dolara. Šta je sa tim?

– Jedna po jedna polako se rešavaju te priče. Ali sa aspekta Srbije sada govoriti o 645 miliona više nema nikakvog smisla zbog likvidacije tih banaka i činjenice da su nekim ugovorim o poravnanju već namirene države sukcesori. Suma je znatno manja od toga i mislim da su toga svesne i države sukcesori. Ako pitate nekog od njih verovatno će tražiti 600 miliona, ali srpski stav je drugačiji. Kao što se ovde mnoge stvari koriste za lokalnu politiku, tako se čini i u drugim državama.

Nismo zainteresovani

U ugovoru o sukcesiji piše da će pokretna vojna imovina biti predmet posebnih aranžmana?

– Da, ali piše: posebnih aranžmana zainteresovanih država. Mi kažemo nismo zainteresovani – gotovo. Tačka. Mi mislimo da je što se tiče vojne imovine sve završeno. Engleska verzija ugovora je još izrazitija u tom smislu nego naša, da bilateralni sporazumi mogu biti zaključeni samo između država koje to interesuje.

Svi zadovoljni primopredajom

Da li se primopredaja diplomatsko-konzularnih predstavništava vrši prema usvojenom vremenskom planu?

– Za sada vidim da su svi zadovoljni. Bio je neki mali incident između nas i Slovenaca u Rimu. Oni je trebalo da preuzmu ambasadu, a mi rezidenciju koje su, međutim, u istom dvorištu i to je zbog prekatasterizacije, koju su obavili Italijani, izazvalo probleme.