„Igra mačke i miša“: Kako veliki dobavljači diktiraju utakmicu na tržištu i ucenjuju manje trgovinske markete?

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Moja porodica i ja ne kupujemo u velikim lopovski trgovinama. Mi. Se snabdeva o na pijaci i malim privatnim radnjama. U njima je povrće i voće sveže meso jeftinije nego u Maxiju Rodi Idei. Osoblje je ljubazno veliki promet pa je i roba sveža. Upoređujem cene niže su kod privatnika iako se oni ne reklamira ju na TVu. I dalje neću ulaziti kod prevaranta. Najgora je Rod i reklama naj naj. Glupa reklama još više odbija. Kod mog privatnika palenta instant ona bata seka je 87 dinara a ista kesa ista grama a u Disu je 176 dinara. To je samo jedan primer ali ima oho ho da nr nabrajam. Otvorite oči kada kupujete i gde kupujete.

2. Većina stvari je mnooogo jeftinija. Ima i lošijih stvari, ali je većina dobra, pa i odlična. Hrana je naša, maltene skroz. Ne znam kako objasniti da je sir uvezen iz Mađarske, jeftiniji od domaćeg, zašto ke domaći mileram duplo jeftiniji (prodaje se i drugde). Kako velika tegla domaćih kiselih krastavaca (istih kao i drugde), kod njih može da košta samo 139 dinara, dok je kod drugih stranaca i domaćih lanaca, sto dinara skuplja?

3. Tako što se nekažnjeno organizuju kao karteli.
   I dalje ne mogu da verujem da postoje ljudi koji prihvataju neko logično objašnjenje za pvalve cene. Da postoje ljudi koji smatraju da je za nas dobro da razvijamo poljoprivredu nekih susednih zemalja.

4. Gluposti, ovde jedino vlast diktira uslove poslovanja, kao i cene. Svi učesnici zavise od toga kako se prema njima postavi država, tj. ukoliko država dozvoli uvozniku da uveze neku robu jeftino i uništi domaćeg proizvođača snižavanjem cene proizvoda, a onda posle dozvoli istom tom uvozniku da namerno izazove nestašicu odrađenog proizvoda i proda ga po većoj ceni, onda to znači da je kriva vlast tj čovek na vlasti koji je to sve dozvolio tj. Vučić.

5. Rešenje da doskočimo gramzivim bednicima : da umanjimo sopstvenu lenjost i duboko ukorenjeni stav „brigo moja pređi na drugoga“, i mesec dana potrepštine nabavljamo u malim prodavnicama i na pijacama. Da nam ne skače pritisak kada u inostranstvu ugledamo cene proizvoda prečesto značajno niže nego u siromašnoj Srbiji. Sramota. Jednomesečni bojkot, koliko god možemo, bi ih malo otreznio

6. Da ne čekamo njih, lopovi neće rado da prestanu da kradu. Kupujem u malim radnjama isključivo dok se ne upristoje. Dan, dva, godinu – ne zanima me koliko je potrebno, moje pare videti neće dok kradu.