INTERVJU Za Rafale više nego za investicije u zdravstvu, isplativost ulaganja u EKSPO upitna

On ističe da su javni prihodi i javni rashodi su načelno kredibilno planirani, pa nema velikog rizika od prekoračenja predviđenog fiskalnog deficita.

„Budžet za 2026. godinu koji je predložila Vlada uvažava posebna fiskalna pravila, što je zakonska obaveza, ali i opšta pravila čija primena je suspendovana do 2029. godine.

Javni dug je u 2026. godini trebalo da se poveća za 2,2 milijarde evra, sa 39,9 milijardi na 42,1 milijardu evra, što je potrebno za finansiranje fiskalnog deficita. Oko 700 miliona evra deficita bilo bi finansirano iz državnih depozita. To znači da bi se učešće javnog duga u BDP-u smanjilo sa 45 na 44,5 odsto u 2026. godini, što je u skladu sa opštim pravilima.

Međutim, usvajanjem amandmana koji se odnosi na energetsku sigurnost, javnom dugu treba dodati još 1,8 milijardi evra. Tako javni dug krajem 2026. godine može iznositi 43,9 milijardi evra, a njegovo učešće u BDP-u 46,4 odsto, ukoliko se realizuje plan finansiranja.

To nije visoko učešće javnog duga u BDP-u, ali uvek treba imati u vidu da su troškovi njegovog finansiranja visoki. Prosečne kamatne stope koje plaćamo na javni dug veće su od četiri odsto, što je za oko jednu trećinu više nego u zemljama Centralne i Istočne Evrope i skoro dvostruko više nego u razvijenim zemljama EU. Zbog toga je naših oko 45 odsto BDP-a javnog duga uporedivo sa 83 odsto, koliko iznosi prosek razvijenih zemalja EU.

Koji su to hronični nedostaci budžeta koje pominjete?

Hronični nedostatak budžeta je nedovoljna transparentnost. Obrazloženje budžeta nije ni izbliza dovoljno informativno, naročito u rashodnom delu. Ne postoje objašnjenja, na primer, zašto su smanjeni troškovi za obavezne rezerve nafte, naftnih derivata i prirodnog gasa, s obzirom na situaciju sa NIS-om. Takođe, nije jasno zašto su smanjene subvencije za JP „Putevi Srbije“, dok njihovi dugovi rastu.

Nema ni objašnjenja zašto je došlo do poskupljenja nekih od najvećih investicionih projekata, poput Fruškogorskog koridora, puta Ruma–Šabac–Loznica, projekata linijske infrastrukture, izgradnje Nacionalnog stadiona i saobraćajnica za potrebe EKSPO-a itd.

Kada govorimo o budžetu poslednjih godina, glavnu ulogu imaju kapitalne investicije. Kako vidite strukturu planiranih investicija u budžetu za 2026. godinu, s obzirom na visok udeo ulaganja u naoružanje i EKSPO?

Plan republičkih kapitalnih investicija u 2026. godini iznosi 603 milijarde dinara, dok investicije opšte države dostižu oko 737 milijardi dinara, odnosno približno 6,3 milijarde evra. To iznosi 6,7 odsto BDP-a, što predstavlja pad u odnosu na očekivanih 7,1 odsto BDP-a u ovoj godini.

Kada se pogleda struktura, kapitalna ulaganja osetno rastu jedino u sektoru odbrane, dok svi ostali sektori beleže stagnaciju ili blagi pad. Investicije u oblasti odbrane i bezbednosti iznose 1,4 odsto BDP-a. Sav rast od 27 milijardi dinara potiče od povećanih ulaganja u kupovinu „Rafala“ u iznosu od 42,7 milijardi dinara, dok se izdaci za redovne investicije u vojnu opremu smanjuju za 15 milijardi dinara. Ovaj rast ulaganja u „Rafale“ veći je od ukupnih javnih investicija opšte države u zdravstvu, a gotovo dvostruko je veći od ulaganja u izgradnju železničke infrastrukture.

Izdaci za EKSPO i prateću infrastrukturu iznose oko 80 milijardi dinara (0,7 odsto BDP-a) i taj iznos se ne menja značajno u odnosu na 2025. godinu.

Javne investicije u saobraćajnu infrastrukturu su nešto ispod dva odsto BDP-a. Ova ulaganja opadaju jer nema mnogo novih projekata – u 2026. godini zapravo su planirana samo dva. Jedina potkategorija saobraćajne infrastrukture koja beleži povećanje izdvajanja jeste metro.

Iako izdaci za saobraćajnu infrastrukturu blago opadaju, istovremeno se beleži značajan rast procenjene vrednosti pojedinih projekata.

Kako vidite doprinos ovakvih ulaganja povećanju konkurentnosti i BDP-a?

Javne investicije u odbranu nemaju multiplikativni efekat na privredu. Što se tiče EKSPO-a, njegova ekonomska isplativost je i dalje upitna. Javne investicije u saobraćajnu infrastrukturu mogu imati značajan efekat, ali je drumska infrastruktura već relativno razvijena, pa nova ulaganja imaju opadajući marginalni multiplikativni efekat.

A u slučaju metroa?

Javne investicije poput metroa ne mogu se sagledavati isključivo sa stanovišta finansijskih efekata, već se moraju uzeti u obzir i druge koristi. Tu je neophodno uraditi cost-benefit analizu.. Verovatno je da prihodi od prodaje karata neće pokriti troškove izgradnje, ali se moraju uzeti u obzir koristi kao što su smanjenje saobraćajnih gužvi, skraćenje vremena putovanja za milione ljudi i smanjenje zagađenja. Takvom analizom može se utvrditi da projekat koji nije finansijski isplati može biti isplativ u širem društvenom smislu.

Cost–benefit analiza je delom i „socijalna veština“. Ne može se izvršiti potpuno egzaktno, jer je teško u novcu izraziti društvene koristi kao npr. kvalitet života. Tu ima mnogo pretpostavki, ali kada se takva analiza uradi, ona postaje podložna kritici.

Osim toga, ako se svi projekti analiziraju po istoj metodologiji, mogu se međusobno porediti i rangirati. Svi evropski fondovi insistiraju na cost–benefit analizama za velike projekte. Metodologija postoji i veoma je dobra – treba je samo primenjivati. Čak i kod nas postoji solidan okvir, ali se on često zaobilazi.

Kod većine velikih javnih investicija mi te analize, studije izvodljivosti i prethodne studije izvodljivost ne vidimo. Ne znamo čak ni da li one postoje. Da li bi trebalo da budu javno dostupne?

Naravno. Imamo i relativno dobar regulatorni okvir kada su u pitanju javne investicije. Postoji niz obaveza koje Vlada ima, počev od obaveza propisanih Zakonom o planskom sistemu. Procedura je prilično dobro razrađena, ali je sistem izašao iz regulatornih okvira. Do napuštanja regulatornog okvira dolazi donošenjem posebnih zakona (lex speciali) ili sklapanjem bilateralnih aranžmana, a manifestuje se na različite načine počev od otpočinjanja projekte sa nepotpunom tehničkom dokumentacijom, do ugovaranja poslova mimo tendera.
Sve to može biti jedan od razloga rasta cena i produžavanja rokova, što je problem na koji Fiskalni savet godinama ukazuje u svojim izveštajima.

Da li se bilateralni sporazumi koriste kako bi se ti zahtevi zaobišli?

Jedan od razloga za bilateralne aranžmane je i taj što neke zemlje za odobravanje kredita ne insistiraju na potpunoj tehničkoj dokumentaciji niti striktno kontrolišu namensko korišćenje sredstava.

Da li to objašnjava velike razlike između planiranih i krajnjih troškova projekata?

Postoji više razloga. Jedan od njih je ulazak u projekte bez potpune tehničke dokumentacije, što kasnije dovodi do naknadnih radova. To se dešava i u svetu, ali u manjoj meri.
Kod nas je ono znatno veće – na primer, put Ruma–Šabac–Loznica je oko 90 odsto skuplji od predračunske vrednosti.

Da li Vas brine mogućnost diskrecionih davanja građanima, posebno s obzirom na to da ulazimo u izbornu godinu?

Nadam se da takvih davanja neće biti, mada, sudeći po ranijem iskustvu, ta mogućnost u izbornoj godini nije sasvim isključena. Razlog zbog kojeg ipak ne očekujem ad hok, diskreciona davanja jeste to što je održavanje fiskalnog deficita do tri odsto BDP-a, koliko mi je poznato, čvrsto dogovorena obaveza sa MMF-om.

A šta ako bi država povećala tekuća davanja na račun investicija?

Vlada to tehnički može učiniti korišćenjem tekuće budžetske rezerve ili prolongiranjem izvršenja pojedinih projekata, odnosno smanjenjem određenih rashoda.
Međutim, nema dileme diskreciona davanja nisu dobra mera. Fiskalni savet se godinama dosledno zalaže za to da sve značajne fiskalne odluke imaju jasno uporište u ekonomskoj politici. To je osnovni preduslov održivosti javnih finansija.

MMF je naveo da bi ozbiljniji zastoji u snabdevanju gorivom mogli imati fiskalni efekat od jedan do dva odsto BDP-a. Šta bi to značilo za javne finansije?

To bi imalo ozbiljne negativne ekonomske, fiskalne i šire društvene posledice. Došlo bi do usporavanja privrednog rasta i pogoršanja makroekonomskih kretanja, uključujući potrošnju, inflaciju, zaposlenost i zarade, koji su ključni za poresku osnovicu.

To bi se odrazilo na pad prihoda od poreza na potrošnju (PDV i akcize), poreza na dohodak (posebno poreza na zarade) i poreza na dobit pravnih lica, što bi, uz pretpostavku da se fiskalni deficit ne povećava, dovelo do smanjenja rashoda ili povećanja javnog duga. Smanjenje rashoda bi se najpre odnosilo na diskrecione rashode, pre svega kapitalne investicije, ali bi moglo obuhvatiti i druge tekuće rashode (npr. za robu i usluge) koji ne predstavljaju čvrste obaveze.

Ovo je Vaša prva godina na čelu Fiskalnog saveta. Kakva je saradnja sa državom?

Saradnja je načelno dobra, ali bih voleo da mišljenja i preporuke Fiskalnog saveta budu više prihvaćeni kako od strane zakonodavne vlasti, tako i od kreatora fiskalne, pa i šire ekonomske politike.

Voleo bih da stavovi Fiskalnog saveta budu podstrek za ozbiljne rasprave o modelu ekonomskog rasta i fiskalnoj politici. Savet istrajno obavlja svoju funkciju i nadam se da to ima određenog odjeka – ako ne kod sasvim kod donosilaca odluka u parlamentu, onda makar u stručnoj i široj javnosti.