Da li je moralo gotovo sve da ode na doboš, pitaju se subotički radnici nakon dvadesetak godina stečajnih muka njihovih nekada uspešnih preduzeća. Predsednik gradskog veća Samostalnog sindikata Milan Popović kaže da to nije moralo da se događa, ali da se očito htelo i da to nije slučajno. Firme su često namerno gurane u stečaj, iza čega je stajao interes nekih pojedinaca ili grupa, tvrdi Popović za Forum.
Danas su gotovo zaboravljeni nekadašnji giganti – Partizan, 29. novembar, Zorka, Azotara, Solid, Panonija, Agrokombinat, Livnica, i mnogi drugi. Ta preduzeća likvidirana su u stečaju, ili čekaju smrtnu presudu, a njihovi su radnici završili na berzi rada. To je, nažalost, samo prva stanica na kojoj su se zaglavili, jer su mnogi od njih izlaz potražili na Buvljaku, u švercu, sezonskim poslovima i nadničarenju, ili u Centru za socijalni rad. Tako sada nekadašnje radnike slavnog Carstva dobre hrane možete sresti u redovima narodne kuhinje, a bivše bravare i štampare kako seku drva ili utovaruju ugalj za nadnicu.
Dragoslav Anđelković, jedan od otpuštenih zbog stečaja, posao hemijskog tehničara prvo je zamenio uličnom prodajom deviza, sve čekajući da sud donese rešenje u korist radnika, da smeni direktora, i omogući da fabrika ponovo počne da radi. Sada drži tezgu na Buvljaku.
– Nije mi lako, teško je navići se na hladnoću, nespavanje, danonoćni rad. Sada nekako preživljavam i moja porodica ima šta da jede. Ali, nekadašnji posao i onaj pristojni život nikad nisam prežalio, kaže Anđelković.
Bernadica Bašić-Palković živi od socijalne pomoći nakon što je proglašena tehnološkim viškom kada je njena firma ušla u stečaj. Na evidenciji biroa rada provela je gotovo 15 godina. U međuvremenu je radila mnoge privremene poslove, ali pravo na penziju nije uspela da ostvari. Živi u kući od nabijenice, sa šporetom na drva i tranzistorom.
– Radila sam kao čistačica i sekretarica, a u Kombinatu sam brala jabuke. Niko mi nije upisivao staž. Sada sam blizu šezdesete, penzije nema, a ni poslova. Nikome ne trebaju ovakvi radnici, tvrdi Bernadica.
– Približno pet hiljada ljudi u Subotici ostalo je bez posla zbog stečaja za prethodne dve decenije. Neki od njih i danas dolaze u Sindikat tražeći pomoć. Retko ko od njih ponovo nađe radno mesto i sada sa pedesetak godina života teško da ima mogućnost izbora. Neki od njih dočekaju starosnu penziju, ali i do tada treba nekako preživeti. Kako je reč uglavnom o običnim radnicima, sa zanatskim kvalifikacijama, nemaju puno mogućnosti za novu karijeru. Otuda je i spisak Centra za socijalni rad sve duži, kaže Milan Popović.
Prema podacima Trgovinskog suda, samo ove godine je u Subotici pokrenuto više od 40 stečajeva, a u proteklih dvadesetak godina bilo ih je toliko da u ovom sudu ne znaju njihov tačan broj.
Fabrika 29. novembar prošla je kroz dva stečaja i nekoliko neuspelih pokušaja privatizacije. Od blizu dve hiljade radnika, u njoj su sada jedva dve stotine. U Fabrici bicikla Partizan stečaj je proglašen krajem 2005. godine, ali je rešavanje problema dugova odlagano čak i u Agenciji za privatizaciju. Dugovi su se u međuvremenu rapidno povećavali i kada je nakon više od godinu dana konačno prodato ono što je nekada bio Partizan po ceni od 65 miliona dinara, više od hiljadu radnika je ostalo bez uhlebljenja.
Milan Popović, ali i mnogi radnici koji su prošli kroz stečaj, tvrde da je tu scenario najčešće unapred poznat, pa se pojedincima omogućava da jeftino dođu do velikog kapitala.
– Firma se prvo enormno zaduži, a poverioci uvođenjem u stečaj imaju pravo da upravljaju postupkom. Sumnjamo da stečajne sudije, upravnici i poverioci često imaju dil, pa tope supstancu preduzeća, ili je prelivaju u svoju imovinu, kaže čelnik gradskog sindikata. Sumnje sindikalnih aktivista potkrepljuju i podaci da u procesima figurira nekoliko stečajnih upravnika, a ista lica vode postupak u nekoliko firmi odjednom, i to za enormno visoke nadoknade.
Na to su proteklih meseci uporno ukazivali i mali akcionari Agrokombinata, kada je Upravni odbor počeo sa parcijalnom prodajom.
– Doneta je odluka da se stečajnom upravniku odredi nagrada za uspešno vođeni stečaj od preko 540.000 evra. Članovima UO dodeljene su solidne nadoknade, te je, recimo, predsednik UO ove firme koja ne radi, dobijao 85.000 dinara mesečno, kaže Josip Ivanković, predsednik Skupštine malih akcionara.
Sa druge strane, radnici dobijaju nazad radne knjižice, iako im firma duguje po više plata. Mnogima od njih ta potraživanja, kakav je slučaj i sa radnicima Azotare i 29. novembra, do danas nisu isplaćena. U svakom slučaju, u Subotici je stečajnih sudbina mnogo, previše za grad koji se nekada smatrao razvijenim. Mnoge te pojedinačne sudbine bile su povezane sa fabrikama koje su ti radnici izgradili i stvorili od njih uzorna preduzeća. Između njih je postojala i emotivna povezanost, a sa gašenjem fabrika ugasio se i životni elan tih radnika. Ostala je jedino ogorčenost, borba za preživljavanje i čekanje u redu pred Narodnom kuhinjom.
Restrukturiranje kao maska
Bivši predsednik sindikata Azotare Radenko Marković upozorio je svojevremeno da se olako i previše brzo ušlo u stečaj ove firme, iako je počeo program restrukturiranja. Tražimo da nam se javno odgovori kakvi su razgovori vođeni da se tako iznenada ode u stečaj, postavio je pitanje predsednik sindikata, na koje nikada nije dobio odgovor. Danas je Azotara mrtvi kapital, a dotadašnji direktor otvorio je kasnije sopstvenu trgovinu veštačkim đubrivom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
