„Zbog izvršiteljskih troškova i nagrada osnovni dug može da se uvećava 10 puta“: Mora li država da menja Ustav da bi se ograničio rad izvršitelja?

Vučić je na svom Instagram nalogu podelio video u kom poručuje da će država morati da menja najviši pravni akt u zemlji, kako bi određene promene mogle da se sprovedu.

„Posebno ćemo da se pobrinemo i da krenemo sa inicijativom za izmenu Ustava Republike Srbije, a koja se tiče nemogućnosti da izvršitelji u izvršnom postupku oduzimaju životni prostor, stan ili kuću ljudi koji imaju to jedino mesto u kojem sa svojom porodicom žive. Time ćemo doneti više pravde, ali i veću sigurnost za vas, naše građane“, poručio je on.

Nakon toga, prilikom gostovanja na Radio-televiziji Srbije, Vučić je ukazao da je „mnogo sirotinje stradalo od izvršitelja“.

„Nisu krivi izvršitelji, da odmah bude jasno, već svi koji su donosili te zakone još pre 15 i 20 godina i svi mi koji smo pri tome opstajali“, kazao je.

Sada to ne može da se promeni bez promene Ustava, podsetio je.

„Da bismo ograničili izvršenje, da ne možete da izbacite čoveka iz stana od 50, 60 ili 70 kvadrata, neka bude i do 80 kvadrata. Čovek mora da živi tu sa svojom porodicom i decom. Krenuli bismo već u septembru u proceduru, pa da vidimo, to otvara mogućnost i za druge stvari“, poručio je Vučić.

Kakve promene mogu da se očekuju i da li su dovoljne?

Ivan Zlatić iz Združene akcije „Krov nad glavom“ za Danas navodi da nema sumnje da će najavljene mere mnogima pomoći, ali da nisu dovoljne.

„Naša organizacija se u javnosti za takve izmene zalaže od 2017. godine, a predložili smo ih i formalno prilikom javne rasprave o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) 2019. godine. Tada ih je Ministarstvo pravde odbilo, a Komora izvršitelja ismevala i širila paniku da će sve banke napustiti Srbiju, ili prestati da odobravaju stambene kredite ukoliko se naš predlog usvoji“, podseća on.

Kako dodaje, sada Vučić nudi isto to.

„Šest godina i stotine, možda i hiljade ojađenih porodica kasnije, predsednik predlaže iste te izmene koje su odavno morale biti unete u naš pravni sistem, i pritom je krajnje zbunjujuće što ih predlaže kao izmene Ustava, što je nepotrebno, jer se problem može rešiti kroz izmene ZIO, koje mogu biti usvojene prostom većinom u Skupštini, mnogo brže i jednostavnije od promene Ustava, to jest brzinom koja odgovara urgentnosti problema koji se rešava“, poručuje Zlatić.

Kako pojašnjava, izmene koje predsednik predlaže su nedovoljne iz više razloga.

„Prvenstveno zato što će ostati mrtvo slovo na papiru ukoliko se njihovo sprovođenje poveri javnim izvršiteljima ovakvim kakvi su sada. Iskustvo pokušaja da se obuzda samovlašće izvršitelja, prvo izmenama ZIO iz 2015. godine, pa izmenama iz 2019, nas uči da su mehanizmi za obuzdavanje njihove korumpiranosti uvek za nekoliko koraka iza njihovih korupcijskih mehanizama, i da će to biti tako sve dok ih ne vratimo pod stvarnu sudsku kontrolu, pod kakvom su bili pre 2011. godine“, ukazuje Zlatić.

Njihovo samovlašće, kako navodi naš sagovornik, počiva na činjenici da su 2011. godine osnovani kao privatni preduzetnici koji sprovode sudske i verodostojne isprave za profit.

„Ni sud ni Ministarstvo pravde sada ne mogu efektivno da spreče njihove zloupotrebe, tako da je vraćanje izvršitelja u sud preduslov za bilo kakva poboljšanja u izvršnom postupku“, smatra Zlatić.

Umesto rešenja, uključivanje izvršitelja samo uvećeva dug, upozorava on.

„Na osnovu iskustava ljudi koji se nama obraćaju za pomoć, osnovni dug se zbog nelegitimnih izvršiteljstkih tzv. ‘troškova’ i ‘nagrada’ u proseku uvećava četiri do pet puta, mada ima i slučajeva da se uveća za 10 i više puta“, ukazuje Zlatić.

Kako dodaje, dug se često uveća i zbog kamata.

„Te kamate su prouzrokovane aljkavošću i neradom izvršitelja, što je naročito skandalozno ako se setimo da je racio za privatizaciju izvršnog postupka 2011. godine bilo povećanje efikasnosti“, navodi on.

Tada nam je, kako podseća, obrazlagano da će izvršitelji biti ažurniji ukoliko budu profitno motivisani.

„To obrazloženje je i tada bilo besmisleno, a u međuvremenu je i stvarnost pokazala da izvršitelji nemaju nikakav interes da budu efikasni kada je to u interesu siromašnog dužnika. Štaviše, interes im često može biti potpuno suprotan – da otežu postupak kada im to omogućava da uvećaju ‘nagrade’ i ‘troškove'“, ukazuje Zlatić.

Međutim, kako kaže, problem nije samo u izvršiteljima.

„Važno pitanje je i otkud javna preduzeća i druge ustanove osnovane da rade poslove od javnog interesa, a ne radi zelenašenja, uopšte smeju da razrezuju građanima ovako nerazumne kamate“, pita Zlatić.

Važno je, smatra on, da građani razumeju da su privatni izvršitelji deo šireg problema i da se njihovim ukidanjem neće sve rešiti samo od sebe.

„Zbor građana za ukidanje izvršitelja i dužničkog ropstva, koji smo inicirali pre nekoliko meseci, je sam usvojio i zahtev da se ukine Infostan, kao preduzeće koje nam ne pruža nikakvu uslugu već nas samo proganja, dakle građani već u velikoj meri razumeju da nije sav problem u izvršiteljima i mislimo da je važno da se to napomene“, poručuje Zlatić.

Dejan Gavrilović iz Udruženja za zaštitu potrošača Efektiva za Danas kaže da za tako nešto nema potrebe da se menja Ustav, jer je rad izvršitelja predviđen i uobličen u ZIO.

„Dovoljno je promeniti taj zakon u tom delu i izvršitelji ne bi mogli da plene jedini dom dužnika“, objašnjava on.

Gavrilović podseća da je taj zakon donet 2011. godine, a da su izvršitelji počeli da rade 2012.

„Dakle, 13 godina izvršitelji rade i uglavnom za vreme ove vlasti. Taj zakon jeste donela prethodna vlast, ali ga je 2015. godine ova vlast izmenila, na taj način da je izvršiteljima dala veća ovlašćenja i upravo zahvaljujući tome su banke od tada prešle na korišćenje privatnih javnih izvšitelja umesto sudskih izvšitelja kao do tada“, ukazuje on.

U tom periodu je, kako dodaje, bilo svakakvih mahinacija koje su povezivane sa izvršiteljima.

„Tada je bilo priče o tome kako izvršitelji ljudima otimaju jedine domove, prodaju nekretnine ispod cene, nameštaju da to kupe njihovi ljudi… To je trajalo do 2019. godine kada je ponovo izmenjen zakon. Tada su im malo ograničena ovlašćenja i uvedeno je pravilo da ne može da se proda nekretnina za dug koji je manji od 5.000 evra, ali samo kada su u pitanju komunalne usluge. Ali to i dalje nije važilo za banke, a najveći broj prodatih nekretnina je bio u sporovima sa bankama“, navodi on.

Promena Ustava, kako kaže, nije potrebna jer se Ustav time ne bavi direktno.

„Šta je pozadina toga i da li će kroz te promene Ustava da se proguraju i neke druge stvari koje bi koristile vlasti ili nekom drugom, to će se videti. Ali izaziva sumnju to što ova vlast nije htela 12 godina ništa da promeni, nije čak ni razmatrala ni najavljivala da će tako nešto da uradi“, smatra Gavrilović.

Kako navodi, u javnosti dobro zvuči ova priča, jer su izvršitelji među najomraženijima u Srbiji.

Međutim, najveći problem sa izvršiteljima u ovom trenutku su velike naknade koje oni naplaćuju za svoj rad, upozorava naš sagovornik.

„Neko ko nije platio sat vremena parkiranja, koji košta 50 dinara, dobije da plati dnevnu kartu koja košta 1.000 dinara. Ako ni to nije platio, onda je sproveden postupak prinudne naplate i na kraju je došlo da mora da plati 25.000 dinara. To je najveći problem građanima, jer ne znaju ni šta im se naplaćuje“, naglašava on.

Pravo na jedini dom nije prioritet u ovom trenutku, smatra Gavrilović i dodaje da se time skreće pažnja sa mnogo većih problema u radu izvšitelja.

„Rad javnih izvršitelja van kontrole“

Advokat Goran V. Zečević je, takođe, mišljenja da kod ovih izmena ne treba da se menja Ustav.

„Postojeći ZIO je sasvim dovoljan za sve situacije. Sudovi imaju autoritet da donose odluke o izvršenju na nepokretnosti, jer oni procenjuju zakonitost izvršnih predloga. Kada je u pitanju izvršenje na nepokretnosti, ključni su elementi osiguranje pravičnosti i zakonitost postupka. Svaki slučaj je zaseban“, objašnjava on.

Zečević podseća da u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju još od 8. jula 1930. godine piše: „ako izvršenik u vreme kad se dozvoli prinudna uprava stanuje na zemljištu ili u kući stavljenoj pod prinudnu upravu, mora mu izvršni sud dopustiti upotrebljavanje prostorija koje su neophodno potrebne za njegovo stanovanje i za stanovanje njegove porodice, koja s njim zajedno živi. Ako izvršenik ometa upravu, može mu izvršni sud po predlogu oduzeti ove prostorije“.

Bolesnici i porodilje, kako dodaje, ne mogu se prinuditi da napuste stan sve dotle dok ga ne bi mogli napustiti bez opasnosti po svoje zdravlje.

Po zakonu i izvršnom postupku od 21. aprila 1978. ne mogu biti predmet izvršenja poljoprivredno zemljište i privredne zgrade zemljoradnika u obimu neophodnom za izdržavanje njegovo i članova njegove uže porodice i drugih lica, koja je po zakonu dužan da izdržava, kao i kuća za njihovo stanovanje sa dvorištem, navodi Zečević.

„Ukazujem na stare zakone iz razloga što su mnogo kvalitetniji u odnosu na sadašnji zakon, zbog nastalog dualizma kod donošenja odluka jer sada odluke u izvršnom postupku donose javni izvršitelji i sud, što je pogrešno“, upozorava on.

Kako naglašava, javni izvršitelj bi trebalo samo da sprovodi sudske odluke u izvršnom postupku, odnosno da postupa za sud, a ne za sebe. Ne da odlučuje, što sada čini.

„Javni izvršitelj se sada izdigao iznad suda i ovo treba sprečiti, jer je van svake kontrole“, zaključuje Zečević.

Šta kažu izvršitelji?

Vujadin Masnikosa iz Komore javnih izvršitelja kaže da ta Komora podržava inicijativu.

„Podržavamo to da se, kada se Ustav bude menjao, u korpus osnovnih ljudskih prava i sloboda propiše i doda i pravo na dom, kao osnovno ljudsko pravo“, navodi on.

Kako dodaje, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, prema članu osam evrospke koncencije o ljudskim pravima, to pravo nije apslotuno pravo i ne podrazumeva obavezu države da svakom pojedincu i građaninu obezbedi da ne bude beskućnik.

„Pravo na dom ne može da znači da se ono ostvaruje na štetu prava na imovinu, koje je jedno od osnovnih ljudskih prava garantovano konvencijom“, ukazuje Masnikosa.

Međutim, ako pravo na dom bude propisano Ustavom Srbije, tada zakonima, uključujući i ZIO, mogu biti propisani uslovi i načini za izvršenje sudskih presuda, kojima neće doći do povrede prava na dom, pojašnjava on.

„Pravo na dom nikako ne znači nemogućnost naplate potraživanja izvršnih poverilaca po sudskim presudama, po kojima imaju pravo na novčano potraživanje“, nagalašava Masnikosa.

Pravo na dom ne podrazumeva obavezu države da u svim situacijama apsolutno garantuje svakom građaninu pravo na dom, zaključuje on.