Kad inflacija jede plate, a pumpa BDP

Još nisu objavljeni decembarski podaci o platama, ali se procenti rasta, verovatno, nisu bitno promenili u odnosu na novembarske podatke. Decembarska plata je verovatno dostigla iznos od oko 120.000 dinara ili oko 1.020 evra i veća je realno za 8,2 odsto a prosečna plata za celu godinu za 6,9 odsto.

Najverovatnije je, da će, još neobjavljeni, konačni podaci pokazati da je prošlogodišnji rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) bio dva odsto, a za pet godina, od 2021. do 2025. godine 21,7 odsto ili u proseku četiri odsto godišnje. Znači, prošlogodišnji realan rast BDP-a je duplo manji od prosečnog realnog rasta u svih pet godina. Sa rastom plata je obrnuto. U najneuspešnijoj godini perioda, plate su realno porasle za 6,9 odsto, a za svih pet godina 16,8 odsto, odnosno svega 9,2 odsto za četiri godine u kojima je BDP realno uvećan čak za 19 odsto. Nenormalno i nelogično, reklo bi se.

Naravno, to ne znači da su plate u prve četiri godine tog perioda rasle sporije nego 2025. godine. Naprotiv, nominalno su rasle i brže, ali im je vrednost pojela inflacija od preko 10 odsto godišnje. Njihovu realnu vrednost je usporavala, a BDP dizala, što bi se reklo, u nebesa. Podaci pokazuju da je BDP za pet godina uvećan za 89,1 odsto, sa 46,8 na 88,5 milijardi evra i to po osnovu realnog rasta 21,7 i inflacije 55,4 odsto (121,7 x 155,4 = 189,1 odsto). Dakle, doprinos inflacije rastu BDP-a je više nego dvostruko veći od doprinosa stvarnog rasta.

Znači, dok je divljala inflacija, skoro džabe smo dizali plate. Kad je inflacija, kako izveštava Narodna banka Srbije pala na tri odsto, ispade dosta i dva odsto realnog rasta BDP-a da kupovna moć plata, bar tako statistika kaže, skoči za skoro sedam odsto. Ispade da su rastu plata u Srbiji najviše doprinele godine sa najmanjim realnim rastom ekonomije, što uz 2025. godinu potvrđuje i period od 2013. do 2020. godine.

Za tih osam godina BDP je, što zbog poplava, suše a naročito korone, realno porastao za svega 14,2 odsto a inflacija 24,10 odsto, ili znatno ispod tri odsto godišnje. Pošto su najvažniji ciljevi ove vlasti od prvog dana bili što veći broj novozaposlenih, što veći rast plata i nikad veće infrastrukturne i druge javne investicije, u čemu je i uspela i zbog čega i traje ovoliko, za to vreme plate su nominalno porasle za 58,7 odsto a realno za 27,9 odsto.

Može se slobodno zaključiti da značajnom delu zaposlenih plate i nisu realno rasle nakon 2020. godine. Ovo zato što pri prosečnoj inflaciji koja premašuje deset odsto godišnje, po pravilu znatno brže od prosečnog rasta cena, rastu cene dobara i usluga iz osnovnog standarda, pa je onih 16,8 odsto realnog rasta plata uglavnom pripalo natprosečno plaćenim. Kad se ima u vidu da je njima pripao i veći deo dodatnih legalnih i onih drugih prihoda, poslednjih pet godina naročito karakteriše vidno socijalno raslojavanje. Još dva zapažanja.

Nažalost, ne možemo biti zadovoljni i pored visokog realnog rasta BDP-a u poslednjih pet godina, pa i one dve godine pre korone. Najmanje ga je pogurala veća produktivnost i više tehnologije, već rast zaposlenih, kopanje bakra i zlata, što nema doveka, delom rast lične potrošnje i naročito građevinarstvo, po osnovu infrastrukturnih investicija i stanogradnje, gde u BDP ulazi fakturisani iznos a ne stvarna vrednost izvršenog. Na sve te faktore rasta u narednim godinama ne možemo računati u dosadašnjoj meri.

Takođe, što se realnog rasta plata i penzija tiče, ne znači da je poželjnija mala inflacija od visokog rasta privredne aktivnosti. Taman posla. Nije teško izračunati da nam je za vidnije primicanje evropskom nivou razvijenosti potreban rast od najmanje pet odsto godišnje, na što nam često, više podrugljivo nego dobronamerno, ukazuju i Svetska banka i MMF. Uostalom, ne znam da je neka zemlja, iz grupe izrazito naprednih zadnjih dvadesetak godina, uspela bez visokog realnog rasta ekonomije i značajnijeg tehnološkog napretka.

Nažalost, sa ovakvim društvenim i ukupnim ambijentom, ovakvom kadrovskom politikom, ovolikim manjkom domaćih investicija i uopšte spremnosti domaćih potencijalnih investitora za ulazak u investicije u uslovima sistemskog i svakog drugog favorizovanja stranog kapitala i kreditora, osuđeni smo na puku osrednjost.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.