Marginalije svih naših života

Ruža Ćirković PITANJE NAD PITANJIMA: Živi li ste? Pipnite se, štipnite se? Sigurni? I živi sto posto? Živi po evropskim standardima? E to već ne biste sa sigurnošću znali. Dok vam standarde ne prevedu Tanja Miščević i Boža Đelić. A dok vam se ta sreća iznenada ne desi nekog ponedeljka koji svi bezrazložno hoće da pretvore u petak samo da bi napakostili Rasimu Ljajiću i Vladimiru Vukčeviću, savetujem vam, budite na oprezu. Sva sam ovako u vezi i svoje živosti nesigurna, ne znam ni da li sam ni dokle ću, otkako su svuda po gradu počeli da montiraju ove bazne stanice mobilne telefonije. Jedno jutro osvanem s jednom za vratom. Imam neopisivu sreću da živim na samoj granici Zemuna i Novog Beograda, tik uz zapušteno poveće poljanče ispod koga se nalazi bazen za otpadne vode za tri beogradske opštine. Pošto je stanarima okolnih zgrada malo što su nevoljom locirani i uz taj bazen i uz zapušteno poljanče na kome se okupljaju ne samo napušteni psi, na jedan od tornjeva bazena okačene su antene bazne stanice mobilne telefonije. Ne bih znala da vam kažem koje. Baš nekako u to vreme gledam na hrvatskoj televiziji filmovan spor o mogućoj štetnosti tih baznih stanica. Nisam stigla ni da se zamislim-osvanu bazna stanica, sve sa antenama,i na drugom tornju. Eeeee, vidim da se ovim treba pozabaviti, onako u pauzi između briga ko će a ko neće biti beogradski gradonačelnik, ko će a ko neće zabosti prvi ašov na lokalnom putu u Loznici, ko će koliko savetnika da zaposli, ko će u kome javnom preduzeću da zasedne. Zasad znam da krajnju dozvolu da montiranje ovih stanica daje Republička agencija za telekomunikacije, pošto mobilni operator navodno pribavi dozvole urbanista i rešenje Ministarstva za životnu sredinu da joj, odnosno dostupnom stanovništvu, ne šteti. RATEL je dakle na kraju lanca i ta agencija „nije ni kvalifikovana ni merodavna da sudi o štetnosti i dejstvima zračenja,to mogu samo ministarstva zdravlja i životne sredine“. Radi se, objašnjeno mi je, o nejonizujućem zračenju. Da li će da šteti ili neće zavisi od tipa uređaja, frekvencije, snage i režima rada. Zatim, Srbija izgleda još i nema zakon o zaštiti od nejonizujućeg zračenja. Na sajtu Ministarstva za životnu sredinu piše da je taj zakon u fazi predloga. Da je stvar sa zaštitom životne sredine vrlo ozbiljna evo vam i jedna potvrda iz susedstva: prema rečima gospođe Vesne Pusić , nacionalne koordinatorke za evropska pitanja, Hrvatska će tražiti da joj EU produži uobičajene rokove za uklađivanje sa evropskim standardima u toj oblasti.
PORODIČNA ANAMNEZA: Kad smo već kod Hrvatske, tamo su povodom evropskog Zakona o suzbijanju diskriminacije opasno zaratili Vlada i Katolička crkva. Povodom koji nije sada predmet mog interesovanja. Naime, tim je zakonom, a sve pozivajući se na najmodernija naučna dostignuća vezana recimo za DNK, predviđeno da niko ne može biti diskriminisan zbog svog genetskog nasleđa. Recimo, pri zapošljavanju. Nećete verovati, taj problem nije ni od vas toliko daleko, koliko možda mislite da jeste. A mene je odredba hrvatskog zakona, koji bi jednom morala da usvoji i Srbija, podsetila na nedavno svedočenje jedne poznanice koja se zaposlila u stranu firmu u Beogradu. Na određeno vreme. Kako to u poslednje vreme obično biva. Tamo su od svih zaposlenih tražili da kadrovskoj službi dostave podatke o svojim roditeljima: starost, radni status, lekovima koje piju, troškovima koje za te lekove imaju. Kako bi navodno pomogli roditelje svojih zaposlenih, ukoliko su u materijalnoj nevolji. Navodno su predstavnici firme roditelje i posećivali. U neko doba, moja sagovornica je shvatila da cela humanitarna akcija služi kako bi dosijei zaposlenih bili upotpunjeni istorijom porodičnih bolesti od koje bi mogla da zavisi odluka firme na koji rok će sa zaposlenim sklopiti ugovor o radu. Dakle, istorijat porodičnih bolesti trebalo je da posluži kao podloga za obračun rizika od neželjenih troškova zasnivanja radnog odnosa sa zaposlenim koji ima sve izglede da od neke nasledne ili predisponirane bolesti oboli, pa češće odlazi na bolovanje. Zanimljivo mi je da je dotična firma iz zemlje članice Evropske unije, kao što su i neke banke u Srbiji od čijih bezobraznih upitnika o ličnom životu moraš samo da se uplašiš. Bez obzira što kao ne moraš ti baš toj banci da budeš klijent, ali ja se ipak pitam šta će banci lični podaci koji nikakve veze nemaju s mojom kreditnom sposobnošću. Već su mi u nekim privatnim detektivskim agencijama rekli da ih naročito strane firme sve češće angažuju za prikupljanje prethodnih podataka o licima sa kojima žele da sklope ugovor o radu, pa se i tu pitam imaju li pravo to da rade bez saglasnosti druge partnerske strane.