Markione mi je rekao: Videćeš, Borise, imaćemo mi i 300.000 automobila samo malo strpljenja

Nažalost, taman što smo zatvorili ukupni sporazum sa Fijatom, stupio je prvi udar ekonomske krize koji je učinio da ta investicija bude odložena. Podsećam vas, razlog zbog koga je Fijat došao, bio je to što nisu kao firma mogli da proizvedu sve narudžbine sa kojima su se suočavali. Praktično, imali su potrebu za još milion automobila u tom trenutku, krajem 2007. i početkom 2008. godine. Takav svet je u jednom trenutku nestao. Sa udarom krize, banke više nisu mogle da prate kupovinu automobila, ne samo nekretnina, i Fijat je morao da odloži tu svoju operaciju. Srećna okolnost bila je strateška odluka Fijata da locira svoju proizvodnju u neke druge centre, na odredišta gde ima dovoljan kvalitet radne snage, gde postoji tradicija u proizvodnji automobila i gde može da usaglasi cena koštanja sa tržišnim očekivanjima. Još jedna značajna okolnost bila je takođe strateška odluka te kompanije da investira u potpuno novi tehnološki proizvod. To je izuzetno važna činjenica. Dakle, nije samo važno to što ćemo ponovo imati proizvođača automobila u Srbiji. Mi smo sa Fijatom imali saradnju još šezdesetih godina, u vreme rasta italijanske automobilske industrije koja je bila oslonjena na topolinu, našem „fići“. Sada, međutim, imamo jednu novu činjenicu, da će ta kompanija imati najviši tehnološki nivo proizvodnje upravo u Kragujevcu – tako predsednik Srbije Boris Tadić, počinje razgovor za Danas, a neposredan povod za susret je to što je upravo sa trake u kragujevačkoj fabrici sišao prvi prototip novog modela Fijata, kojim će se ta kompanija svetu predstaviti na martovskom sajmu automobila u Ženevi.

*Vi ste videli tu fabriku čija je unutrašnjost strogo čuvana poslovna tajna. Videli ste i onu u Torinu, negde u martu ove godine. Mogu li da se uporede te dve tehnološke celine?

– Kragujevačka linija je najbolja. Ona je najviši tehnološki nivo Fijatove proizvodnje koji treba da izdrži konkurenciju sa drugim kompanijama u svetu. Dakle, godinama sam, kao predsednik Srbije, od 2004. godine, pokušavao da dovedem neku automobilsku kompaniju. Išao sam u Volvo i u mnoge druge, razgovarao sa njihovim menadžmentom, obilazio sam njihova tehnološka postrojenja. Ali, ovo je najbolje što sam video. Moram da kažem, izuzetno sam srećan zbog toga. Od velike je važnosti kad imamo tehnološki napredak u srpskoj industriji, kada zapošljavamo naše radnike jer otvarajući radna mesta činimo značajan doprinos rešavanju socijalnih problema, pogotovo u regiji kao što je naša, gde je nezaposlenost izuzetno velika. Ali, mi ne možemo da se razvijamo kao zemlja, na kraju, ne možemo da ostvarimo visoke plate bez tehnološkog razvoja. Zbog toga moramo insistirati i na firmama koje ne koriste visoku tehnologiju, kao što su tekstilne, jer one svakako jesu važne, ali i na kompanijama koje u proizvodnji čine ovakav tehnološki iskorak, kao što je slučaj sa Fijatom, koji ima takav finalni proizvod u kome je komponenta tehnologije, znanja, robotizacije i kompjuterizacije apsolutno dominantna. To je način da obezbedimo harmoničan razvoj Srbije.

* Ima li još takvih kompanija koje bi mogle da dođu u Srbiju?

– Fijat jeste jedna od takvih kompanija, a ovih dana pregovaramo i sa drugim koje imaju tu istaknutu tehnološku komponentu. Ja ću ovih dana putovati u Italiju na završne razgovore, potom ponovo u Nemačku, ali u međuvremenu, uspeli smo da u Srbiju dovedemo Boš. To je takođe kompanija koja ima visoko tehnološku proizvodnju, oni će kod nas proizvoditi automobilske brisače potpuno inovativnog tehnološkog rešenja, koje nama realno podiže nivo kvaliteta industrije. Pritom moramo imati na umu da dolazak kompanija, kakva je Fijat, ili kakav je Boš, predstavlja snažan signal nekim drugim velikim svetskim proizvođačima, japanskim na primer, da je Srbija sigurno mesto za ulaganje, zemlja u kojoj postoji obučena radna snaga i u kojoj se isplati proizvoditi i poslovati. Verujem da ću u narednih nekoliko dana uspeti da zatvorim sporazume sa još nekim značajnim kompanijama.

*Da li je prerano da znamo koje su to kompanije?

– Bolje da o tome ne govorim unapred. Tako smo se ponašali i kada su u pitanju Boš i Fijat, i to je na kraju dovelo do rešenja. Moram jednu stvar da kažem. U našoj javnosti ne postoji iskustvo u dovođenju investitora. To je dug proces i ima svoje faze. Jedna od njih je kreiranje stabilnog političkog ambijenta, i svaka destabilizacija odbija investitore. Potrebno je kreirati za biznis prijateljsku atmosferu koja obuhvata korporativne takse, čitav sistem zakona koji uređuje pitanje rada, radne snage, i treba imati u vidu, na kraju, kreiranje zona slobodne trgovine sa mnogim tržištima koje obezbeđuju i izvoz iz Srbije i plasman roba na svetskom tržištu. U svim tim domenima mi smo učinili značajne napretke. Podsećam vas da imamo sporazume sa zemljama koje imaju preko 800 miliona stanovnika, nadam se da ćemo tome priključiti i Ukrajinu, o tome ovih dana razgovaramo, i time ćemo zonu slobodne trgovine proširiti na tržiše od gotovo 900 miliona potrošača, što Srbiji daje status relevantnog partnera I dobre destinacije za investicije.

* Šta je prepreka za brži dolazak stranih ulagača?

– Velika prepreka u tom procesu jeste slika o Srbiji nastala 90-ih i koju do današnjeg dana nismo uspeli da promenimo. Iskustvo svakog od investitora koji je došao u našu zemlju, jeste da je prvo morao da probije ledenu ploču, to je ona predstava o nama satkana u godinama sukoba i razaranja. Ako ljude u svetu pitate šta misle o Srbiji, njihova prva asocijacija je rat i nestabilnost. U ovakvim slučajevima predstava o nama mnogo je brže lakše bivala razarana u odnosu na napore koje je potrebno uložiti da bi se stvar preokrenula u našu korist. Ta slika se menja toliko sporo i toliko teško, da će nam trebati još vremena, još pozitivnih efekata. Zbog toga moram da objasnim koja je u stvari strategija promene slike o Srbiji i zbog čega strani investitori potpisuju sporazume u Predsedništvu, zašto predsednik zajedno sa premijerom i ministrima učestvuje u tim razgovorima. Cilj nam je da strani investitori razumeju da u Srbiji imaju apsolutnu podršku svih nivoa države, od predsednika pa do službenika, i da šalju tu poruku svojim strateškim partnerima sa kojima idu u kooperaciju, čak i svojoj konkurenciji. Slika koju o zemlji želimo da pošaljemo u svet je da postoji apsolutna spremnost svih institucija da rade na dovođenju investitora, i to je ključna komponenta u menjanju one serije predrasuda koje o nama postoje iz 90-ih godina. O tome sam razgovarao sa Serđom Makijoneom, sa predsednikom Boša takođe, sa direktorima drugih kompanija, od Japana do firmi iz evropskih zemalja, u proteklih nekoliko meseci. Moramo biti svesni toga da bez stranih investitora ne možemo da rešimo ključni problem tehnološkog zaostajanja srpske privrede. Mi sada moramo da dostignemo ono što je svet izgradio tokom prethodnih decenija koje smo mi izgubili u sukobima, a to je jedan funkcionalni sistem, jedan funkcionalni mehanizam u kome politika, privreda, menadžeri, radnici, stručnjaci svih profilaůpa i mediji – svako ima svoj deo posla i čini deo celine u jednoj demokratskoj, stabilnoj i prosperitetnoj državi kakvu želimo. Zato sada poseban državni značaj dajemo svakom stranom investitoru i to nikoga ne treba da čudi.

*Kako ste doveli Markionea, kada ste ga sreli?

– Ja sam pre Markionea, razgovarao o dolasku Fijata sa Lukom Montezemolom, koji je tada bio predsednik Fijata, to je bilo čini mi se 2006. godina. Serđo Markione je tada još radio u Kanadi, on je tamo i odrastao, ako se ne varam. Sa gospodinom Montezemolom razgovor tada nije bio uspešan, ali s razlogom jer Srbija te 2006. godine još nije rešila mnoge od svojih problema. Nismo imali ni sporazum o slobodnoj trgovini sa mnogim zemljama, čak ni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, ali je bilo bitno započeti te razgovore i smestiti u memoriju kompanije informaciju da postoji tu negde zemlja Srbija, spremna da obnovi automobilsku industriju, da nastavi tradiciju proizvodnje i saradnje sa Fijatom.

* Sa Markioneom je bilo uspešnije?

– Da, nakon toga je gospodin Markione postao predsednik Fijata i ja sam sa njim razgovarao. Imali smo značajan paralelni rad, tadašnji ministar Dinkić takođe, dok je premijer Mirko Cvetković radio na stvaranju ekonomskih uslova i finansijskih podsticaja. Bio je to značajan timski rad i tako je Fijat došao u Srbiju. Nažalost, desila se kriza, Fijat je svoju investiciju odložio, inače bismo već sada bili na nivou 200.000 proizvedenih vozila. Markione mi je tada rekao „Videćeš, Borise, imaćemo mi i 300.000 izrađenih automobila, samo malo strpljenja“ – a to je izvoz vredan tri milijarde evra! U lošoj vesti o odlaganju, dobro je to što su u Fijatu odustali od modela koji je bio prvo planiran, i sada su se opredelili za tip koji je na višem tehnološkom nivou, potpuno novo rešenje motora sa stanovišta zaštite životne sredine. Za mene, to je posebno važna informacija, biće proizvodnja na platformi koja je izuzetno kvalitetna i koja će moći da se unapređuje i u budućnosti.

*Videli ste taj model?

– Jesam, video sam ga u Torinu, prikazan mi je pre više meseci. Ali poštujem želju Fijata o čuvanju poslovne tajne kompanije. Jedino što mogu da najavim, je da će u Ženevi započeti budućnost jednog potpuno novog modela kome će u krštenici pisati – mesto rođenja: Kragujevac, Srbija.

– Neki od proizvođača koji prate Fijat već su u Srbiji, koliko novih kompanija još očekujete?

– Zajedno sa dovođenjem Fijata radili smo na privlačenju metalskog i mašinskog sektora istovremeno, jer to čini kompleks automobilske industrije. Radili smo na kreiranju klastera proizvođača auto delova. Srbija je danas postala jedan važan regionalni centar za proizvodnju auto delova i verujem sa punim aktiviranjem Fijata biće ih još više. Pre nekoliko dana potpisali smo ugovor sa Kuper tajerom koji dolazi u Kruševac, Kontinental dolazi u Beograd, to kada govorimo o proizvođačima guma za motorna vozila, a u Evropi smo postali jedna od ključnih zemalja za proizvodnju kablova, što je veoma važno i za nas vrlo dragoceno. Dobra okolnost je i to da bakar ne moramo više da izvozimo samo kao sirovinu, već da ga plasiramo kroz kablove, dakle kroz finalni proizvod, a to znači posao i za valjaonicu Sevojno i za kablovsku industriju, a takođe i da ga ugrađujemo u Fijatove automobile. U kablovskoj industriji sada imamo Majer, Juru, Leoni, tri proizvođača, četvrti će se uskoro pojaviti. Neposredno uz Fijat Srbija, u Zastavu u Grošnici doći će novi komponentaši, proizvođači autodelova i tu se sada kriju novi izazovi. Ovih dana ću putovati, imamo završne pregovore sa jednom visoko tehnološkom kompanijom koja radi u čeličnoj i auto industriji. Nadam se da ćemo uspešno završiti te razgovore koji su potencijal izvoza od nekih 1,2 milijarde evra godišnje, a uz podatak da naš BDP iznosi oko 38 milijardi evra, jasno je koliko samo nekoliko takvih investicija može da popravi sliku o nama.

* Koliko je izvesno da će doći do te promene slike o Srbiji?

– Imali smo katastrofalne devedesete, ali na nama je da sliku menjamo a ne da kukamo. I to radimo. Posle 2000. Imali smo uspešne privatizacije, ali to treba otvoreno reći, i seriju izuzetno neuspešnih. To jeste veoma bolno za nas, zato danas moramo da uložimo veći napor kako bismo nove privatizacije učinili uspešnim a našu zemlju atraktivnom. Kad imate neuspešnu privatizaciju, i kad pre toga imate rat i kad imate korupciju na onom nivou kako je ona kreirana u prošlosti, kad imate nedovoljno izgrađenu infrastrukturu, putnu, saobraćajnu, železničku i telekomunikacionu, i kad na kraju imate razorenu administraciju, institucije, onda to nije povoljna atmosfera za investitore. Ali, kada razgovarate sa ljudima iz Ju es stila, Fijata, iz Mišlena, iz kompanija koje dolaze, Leonija, Majera, Boša, koji se suočavaju sa pitanjem da li da investiraju u Srbiju ili neke druge zemlje, i kad njih pitate zbog čega su odlučili da dođu ovde, naići ćete na odgovor: „Govorili su nam da je Srbija nesigurna zona za investicije, da je Srbija zemlja devedesetih godina, ali smo mi analizirali stvari, razmislili, došli – a sad smo se i uverili da to nije tako.“

* Iz Vašeg dosadašnjeg iskustva, šta investitore opredeljuje da dođu ili ne u neku zemlju?

– Ja ću vam kao čovek koji se bavi investicijama, jer mislim da je to jedno od najvažnijeg nacionalnih pitanja, reći kako izgleda lista razloga zbog kojih neka kompanija dolazi ili ne dolazi u jednu zemlju. Prvi uslov je politička stabilnost, drugi su povoljne takse i mogućnosti ostvarivanja profita, treće je obučenost radne snage, četvrto – da li je ta zemlja deo integracionih procesa, i peto je kreditni rejting te države, odnosno ukupne makro ekonomske okolnosti. To je pet kriterijuma o kojima se vodi računa, sve ostalo je izvedeno iz njih. Ako zemlja nije politički stabilna, suočena sa demonstracijama, nasiljem, niko neće da dođe. Kapital beži kao srna, to je možda najpreciznija definicija njegove hrabrosti. Takođe, ako u zemlji ne postoji zakonski sistem koji stvara povoljnu privrednu klimu kapitalu, neće biti otvaranja radnih mesta i zbog toga svaka politika koja nas vodi u izolaciju, van integracija evropskih ili drugih, koja proizvodi nemire i haos, udaljava Srbiju od ekonomskog napretka.

*Koliko je politika u stanju da napravi dobar poslovni ambijent u uslovima kada smo svesni problema u funkcionisanju mnogih institucija, kada mnoge od njih nisu u stanju da odgovore na zahteve ne samo investitora koji se često žale na preadministrirane procedure, nego i građana?

– Politika je prva tačka susreta. Strani investitor se ne sreće s radnicima ni sa gradom u koji će dovesti investicije, niti sa fiskalnim zakonima. On prvo upoznaje političare, i zato se uvek začudim kako komentatori naše ekonomske stvarnosti ne razumeju taj prvorazredni značaj politike u ekonomiji. A politiku kreiraju i predsednik, i premijer, i ministri, i poslanici, pa do predsednika opština, i svako tu mora dati doprinos. Uspešnost jedne kompanije determinisana je načinom na koji vode politiku predsednik jedne države ili premijer, pa nakon toga ministri, pa lokalna samouprava, ali u javnosti ne postoji dovoljna svest o tome. Dobar primer bila bi Slovačka, u koju niko nije investirao u Mečijarovo vreme, ali onog trenutka kad je došlo do promena na čelu države, ukupni ambijent zemlje ne samo sa stanovišta bezbednosnih i političkih integracija, nego i sa stanovišta ekonomskih privrednih investicija promenio se dramatično. I Slovačka je u najbržem roku završila pregovore o članstvu u EU, najveći napor učinila u promeni administracije, krenula sa dovođenjem investitora pre svega u automobilsku industriju i danas je evropska zemlja sa najvećom proizvodnjom automobila po glavi stanovnika. To se desilo u roku od pet godina.

*Zašto kod nas ne može tako brzo?

– Mi smo krenuli 2008. u čitav proces.

*Uvek pominjemo 2000. godinu.

– Za razliku od Slovačke koja je imala veliki problem kako da iz bivšeg sistema diktature izađe u novi vrednosni sistem, mi taj problem ne bi smo imali i to bi se kod nas desilo u periodu od 90. do 95. godine da nije bilo ludila rata i opšteg sloma vrednosti. Međutim mi smo, sve zemlje našeg regiona, umesto da uđemo u brze reforme i u Evropsku uniju, ušli u nacionalizam, šovinizam, u sukobe, rat, sankcije. Pa smo stigli dotle da smo bili narod koji se suočavao sa problemom preživljavanja na dnevnoj bazi. I do danas se iz toga izvlačimo. Pogledajte političku situaciju u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji. Ona se dramatično razlikuje. Srbija danas i ona od pre dve godine, nisu iste. Ja nemam iluziju da je ritam promena dovoljan, ali mi ne skačemo kao Slovačka iz prašine, mi skačemo iz dubokog blata. To je ta suštinska razlika. I zato je Slovačka za pet godina završila sve, a nama je potrebno 10 godina.

* Kakav je to zaokret u tranziciji došao 2008. godine?

– Tada smo ušli u suštinske promene, one koje su počele 2000. ali su zaustavljene. Podsećam vas samo na loše privatizacije, haotične i sa nekvalitetnim vlasnicima koji su mislili da do zarade dođu prodajom nekretnina i opreme. To je zaustavilo tehnološki razvoj. Dobar primer je Azotara Pančevo, gde su vlasnici želeli da rešavaju svoje probleme rasprodajom imovine. U stvari, zbog takvih slučajeva, došlo je do sloma u strateškim oblastima, sve to moramo da rešavamo danas. Uostalom, proces privatizacije nije započet 2000. da ne bude dilema, nego je započet devedesetih godina. Mi imamo kontinuitet u privatizaciji iz 90-ih godina do u neku godinu iza nas. I to se sada menja, ali zakonsku regulativu i probleme iz tog perioda moramo da rešavamo danas.

* U kojim procesima Srbija sada traži svoju budućnost?

– Nema razvoja Srbije ako ne nastavimo proces evropskih integracija. To, ponavljam, nije zbog formalnog članstva u EU nego zato što je taj proces garancija da ćemo usaglasiti naš zakonski sistem sa najefikasnijim pravnim poretkom koji danas postoji na svetu i pravnim poretkom koji pruža najviši nivo zaštite svojim građanima. I zato što taj pravni poredak jeste garancija za strane investitore. Jer, nijedan strani investitor ne želi da dolazi u neku zemlju koja pravi eksperiment, nego u zemlju koja ima usaglašen pravni poredak sa EU, gde su već plasirali svoj kapital i otvarali radna mesta u protekle dve decenije. Drugo, mi ne možemo biti zemlja koja omogućava bolji život građanima ukoliko ne ispravimo greške iz prošlosti i u domenu privatizacije i u domenu tehnološkog razvoja i kreiranju strategije razvoja Srbije. U tom kontekstu, od presudne je važnosti da kreiramo jedan racionalan sistem: da izvršimo racionalizaciju države i smanjimo troškove, što će biti bolan proces, ali će omogućiti da smanjimo državni defecit i taj oslobođeni novac plasiramo u infrastrukturni razvoj. Moraćemo da se odreknemo kriterijuma koji veoma podsećaju na uravnilovku, neka radna mesta će morati da budu bolje plaćena nego danas, da bismo dobili kvalitetne ljude koji bi mogli da obezbede razvoj, a istovremeno će neka radna mesta u administraciji morati da budu i lošije plaćena nego što su danas. Moraćemo da uvedemo institut konkursa za radna mesta menadžera u državnim kompanijama, pa će se kao kandidati, moguće je, javiti i stranci. Ali, oni će biti vezani ugovorima koji podrazumevaju finansijski rizik za postignute rezultate. To nas sve čeka u godinama koje dolaze.

*Zbog čega ranije nije uveden sistem profesionalnog menadžmenta u javnim preduzećima?

Jednom sam slušao sjajnu ekonomistkinju koja kaže: „Ja samo ne mogu da razumem zbog čega se naš narod plaši privatizacije javnih preduzeća“. Ona je briljantan ekonomista, ali ne uzima u obzir psihološke komponente koje su u ekonomiji dominantne. Dakle, zašto ranije nije urađeno? Zbog toga što Srbija ne može baš da izdrži svaku reformu, jer pod pritiskom može da se „polomi“ I ispitivanje otpornosti srčanog mišića je jako korisno da saznamo kvalitet funkcionisanja organizma pacijenta i blagotvorno je za njegovu budućnost, ali ima i testiranja srca koja dovodu do infarkta. Uloga politike je da spreči infarkt. Sa stanovišta dobrih namera, svi znamo kako treba stvari da stoje. Ali, na primer, ako uđete u privatizaciju javnih preduzeća, tog trenutka naiđete na dramatičan otpor ljudi i strah da će njihovi životi biti uništeni. Stvari nisu jednostavne. Ja vas podsećam na privatizaciju Telekoma. Završavam sa tim primerom: Pre nekoliko meseci namera i vlade i premijera i ministra i menadžmenta Telekoma bila je u okolnostima ekonomske krize jedna hrabra odluka. Ona nije jednostavna jer je mnogo investirano u telekomunikacione kompanije i telekomunikacije u prošlosti, jer je ona bila važna komponenta našeg razvoja i pre devedesetih godina. To je bio kritičan trenutak za Telekom, zato što u datim zakonskim okolnostima nije bilo moguće podići plate menadžmentu i kvalitetni ljudi su trpeli izazove tržišta koje smo otvorili za strane operatere, a oni su nudili veće zarade. Pritom, Telekom je mogao da se razvije samo koliko je investirao. To znači da je državna kompanija morala dodatno da ulaže, što je bio novi pritisak. Mi smo se suočavali i sa makroekonomskim problemima, postavljalo se pitanje da li ćemo moći da pratimo Telekom na liberalizovanom tržištu. To je otvorilo pitanje da li mi treba da lociramo postojeća državna sredstva u telekomunikacije, gde stvari idu relativno dobro, ili u putnu i železničku infrastrukturu. Ne možete i jare i pare, što kaže naš narod, nego morate da locirate sredstva da izgradite mrežu puteve i železnice, za šta bi trebalo da obezbedimo oko pet milijardi evra.

* Kada je najavljena prodaja Telekoma, često se pominjala reč „korupcija“. Otkuda toliko nepoverenje?

– Zbog mnogih predrasuda, nesporazuma i tragičnih iskustava nakon 5. oktobra, a pogotovo devedesetih, krenuo je napad da je u pitanju korupcija. Nikakva korupcija nije bila u pitanju, bio je u stvari namera da se sredstva iz telekomunikacija preusmere na izgradnju puteva, a da u telekomunikaciju dođu novi strani investitori. Mi smo kroz kredite već izdvojili velika sredstva za drumski deo Koridora 10, krajem 2013. početkom 2014. mi ćemo biti zemlja isprepletena autoputevima, to će se desiti veoma brzo i drugačije ćemo izgledati. A da smo alocirali ta sredstva, još bismo brže završili putnu infrastrukturu, jer to je bila naša osnovna ideja. Zbog toga smo limitirali prodaju na 1,4 milijarde evra, a Telekom, ko god da ga kupi, ne bi mogao da odnese iz zemlje, kao što ni eventualnim investicijama u železnicu ne bismo izgubili pruge. I sada je više nego evidentno da je taj napad na Vladu potpuno neosnovan. Ali, pošto nismo u datim tržišnim okolnostima postigli tu cenu, odustali smo od prodaje, pa iako su se kasnije javili investitori koji su nudili i veći iznos, već je bio stvoren ambijent u kome je ta transakcija postala nemoguća. Pošto prodaja Telekoma nije bila uspešna, doneli smo odluku da otkupimo oko 20 odsto udela grčke kompanije OTE, kako bi ga bolje plasirali na Berzi, ali su se opet pojavili isti kritičari koji su tvrdili da ni taj posao nije dobar.

* Da li to znači da postoje „profesionalni“ kritičari svakog poteza vlade ili državnog vrha?

– Govorimo o ljudima koji su uvek negativno orijentisani prema svemu što se ovde radi. I pored pritiska koji vrše, smatram da su odluke donete u vezi sa Telekomom dobre, jer ta kompanija bez izlaska na berzu ne može da se bori sa konkurencijom kao što su Telenor i kao što je austrijski VIP. Šta će se dešavati u budućnosti posle izlaska na berzu, to ćemo da vidimo, ali smo uvereni da je to jedini način da se Telekom razvija.

* Da li se, onda, odustalo od ulaganja u infrastrukturu?

– Ne, nalazili smo nova alternativna rešenja za investicije u putnu mrežu i verujem, veoma smo blizu, da zatvorimo finansijsku konstrukciju za gradnju puta prema centralnoj Srbiji. To je bila naša strateška namera, da konačno Ibarsku magistralu stavimo u istoriju, da ljudi ne ginu na njoj već da bude saobraćajnica drugog reda, a da pravac prema prema Čačku, Užicu, Višegradu i s druge strane od Požege prema Arilju, Ivanjici, prema Raškoj, odnosno Sandžaku povezuje auto-put. To je bila namera, vizija bez koje nema razvoja Srbije niti mogućnosti da se pokrene privreda u tom delu zemlje. Taj kraj centralne i zapadne Srbije je preduzetnički, ali to ne može da se razvija bez infrastrukture, i trajno bi zaostajao za Vojvodinom, gde već imamo značajne investicije.

*S druge strane, izgubiće se lajt motiv Ibarske magistraleů

– Ibarskoj magistrali ćemo onda moći da kreiramo nove pesme, da se šalimo sa njom u u pozitivnom smislu. Ali sada, Ibarska magistrala je svedočanstvo našeg neiskustva. Slikovito, to bi se moglo objasniti da bez vidljive intervencije u prostoru nije moguće promeniti odnos građana prema vlastitoj zemlji, bez promene odnosa građana prema vlastitoj zemlji nije moguće pospešiti ni strane investicije u Srbiji. To je uzročno posledični splet, i svaka zemlja koja je promenila sliku o svojoj politici i izvršila fizičke promene u infrastrukturi, obezbedila je kasnije i promene u nefizičkoj sferi, u vrednosnom sistemu. Moja ideja reformi u Srbiji je u stvari utemeljena na promeni ljudskog ponašanja i stalno razmišljam o tome kako podstaći menjanje ljudskog ponašanja, kako podstaći promenu u odnosu prema radu, tačnom izvršavanju svojih obaveza. Zato su strani investitori blagotvorni, ali pre toga mi moramo da završimo naš deo posla.

Mirjana N. Stevanović

Jeste li Vi možda vozili Fijatova vozila?

– Osam poslednjih godina ne vozim automobil, nažalost, predsedniku je ta mogućnost uskraćena. A volim da vozim, imam zvanje profesionalnog vozača, bio sam čak i instruktor vožnje u vojsci. Naravno, vozio sam Fijatove modele. Moj pretposlednji automobil je bila zastava 101, i pre toga je bio jedan „stojadin“, a prvi automobil mojih roditelja je bio zeleni fića. Moji roditelji su bili loši vozači, slupali su ga tri puta. Ali ko nije odrastao na fići? I auto na kojem sam naučio da vozim jeste bio fića. U to vreme se učilo na fići. Menjač mu je bio pokvaren pa sam morao da naučim sa međugasom da menjam brzinu, što današnji vozači uglavnom ne umeju.

Mi smo bili jedna kompleksna celina, mi kao narod, u ovom ambijentu u kome su dugo ljudi mislili da je bolje ginuti nego živeti. Kada sam 2005. postao predsednik, na ulici mi je prišao čovek od oko 60 godina: „Predsedniče, ja vas poštujem, ali tražim od vas da predložite da svi poginemo za našu nacionalnu stvar“, rekao je. Pitao sam kako misli da smo učinili nešto ako u tome neće imati ko da živi. To je samo primer sklopa svesti iz tog vremena, a dešavalo se četiri-pet godina posle demokratskih promena. Nakon 5. oktobra nije potezom gumice mogao da bude izbrisan sociološki problem zemlje koja je slavila sukob i rat, a ne život, uspeh ili stabilnost.