Ne šaljite poruke o mogućem bankrotu države!

Razočarali ste me žurbom kojom ste najavili podršku neubedljivim predlozima Fiskalnog saveta Vlade Srbije o „fiskalnoj konsolidaciji“!? Pristup Saveta, koji predviđa bliski bankrot i dužničko ropstvo ako se ne prihvate njihovi predlozi, već nekoliko meseci izaziva mučninu kod ljudi koji dobro poznaju strukturu javnih finansija i javnih obligacija Srbije. Tu je jedino jasna „originalna ideja“ o obezvređivanju penzija i smanjenju plata u javnom sektoru. Sve druge relevantne projekcije finansijske konsolidaciju srpske ekonomije, površno se i kontroverzno otvaraju, ili se uopšte ne otvaraju (posebno je upadljivo odsustvo koncepcije za rešavanje spoljneg i unutrašnjeg javnog duga, te predloga za konstituisanje mehanizama za efikasniju naplatu poreskih obaveza). Zbog toga, kontekst posledica koje bi nastale prihvatanjem predloga Fiskalnog saveta, te Vaš hitan postupak da te predloge prihvatite, nije moguće prećutati. Zapravo, mora se javno upozoriti, da takav pristup nije na visini odgovornosti za sređivanje zapuštenih finansija. Odnosno, da se tako ne pomaže Vladi Srbije. Naprotiv. Pre svega, pred Vama je zadatak da predložite Vladi Srbije strategiju ne samo fiskalne već i koncepciju integralne finansijske konsolidacije zemlje u realno sagledivom vremenskom roku. U tom složenom poslu, očigledno je, ne pomažu Vam predlozi i koncepti koje ste nasledili u Ministarstvu i Fiskalnom savetu. Zbog toga, izvore energije morate naći u sopstvenim analitičkim i menadžerskim znanjima, kao i u poukama iz mukotrpnih iskustava zemalja u razvoju, koje su ostvarile impozantne uspehe u konsolidaciji svojih ekonomija. Imajući u vidu da je reč o izazovu vremena koje zajedno živimo, odnosno da imamo zajedničke moralne interese, s punom verom u Vaš uspeh, želim da čujete moje tri preporuke.

Prvo. Ne govorite, ne pišite, ne razmišljajte o mogućem bankrotu, ili o mogućem dužničkom ropstvu države. Odgovorni nacionalni programi, u bilo kojoj društvenoj projekciji, ako hoće uspeh, ne smeju da promovišu gole principe negativiteta. To direktno provocira opasne i kontroverzne društvene tenzije i nameće pitanje: koji će to investitor ulagati u zemlju koja je na ivici bankrota. Međutim, glavni razlog je u tome što svaka poštena i korektna analiza strukture i realnih projekcija razvoja privrednih i finansijskih resursa države Srbije, mora pokazati da ta identifikacija niti može biti tačna, niti je u sagledivoj strukturi ekonomskih domaćih i međunarodnih relevantnih obligacija moguća. Naime, Srbija ima potencijale da stvori uslove za oporavak i ostvarivanje pozitivne stope privrednog rasta na srednji rok, odnosno da rešava probleme zaduženosti, te i neravnoteže u konsolidovanom bilansu za finansiranje budžetskog deficita. Zapravo, Srbija raspolaže ozbiljnim privrednim i ekonomski održivim resursima. Ima i odgovorne političke resurse, odnosno ima Vladu koja drži reč, a to je u konsideracijama međunarodnih finansijskih tržišta i finansijskih aranžmana, bitan kvalitet. Srbija ima i moćne prijatelje u inostranstvu (Nemačka, Italija, Rusija, Kina), koji objektivno, uz korektnu i održivu koncepciju razvoja međusobnih ekonomskih i finansijskih odnosa, mogu da podrže njen program finansijske konsolidacije. Osim toga, Srbija kao zemlja u razvoju, nailazi na razumevanje za svoje razvojne programe kod dobronamernih međunarodnih kreditnih institucija – IBRD, BERD, EIB. Najzad, Srbija po kriterijumima IBRD nije u grupi prezaduženih zemalja (odnos između mogućih godišnjih prihoda od izvoza i obima sredstava za godišnje servisiranje spoljneg duga). Očigledno, neophodno je da Srbija dobije strategiju održivog privrednog i političkog razvoja na srednji rok, koja bi trebalo da predstavlja jedinstvenu kohezionu vrednost koja označava ciljeve razvoja i usmerava sve druge ekonomske, kreditne, spoljnoekonomske, te političke, kulturne i druge koncepcije politika i programa. Ta vrednost u suštini znači: treba videti da bi se predvidelo, i predvideti da bi se predupredilo. Zapravo, preko te strateške kohezione vrednosti, stvarali bi se uslovi za konstituisanje koncepcije povećanja efikasnosti poslovanja i jačanja poslovnih odnosa domaćih ekonomskih jedinica, posebno javnih preduzeća (strateška povezivanja i zajednička ulaganja, integracije, prijateljske akvizicije, korporativno restruktuiranje). Istovremeno, stvorio bi se manevarski prostor za refinansiranja, reprogramiranja i nova pokrivena zaduživanja, odnosno za uspostavljanje racionalnog sistema upravljanja javnim dugom. Samim tim, stvarali bi se i uslovi za širenje i jačanje poreske osnove, kao i potrebe za konstituisanje mehanizama za efikasnu naplatu različitih poreskih oblika. Uz to, proširile bi se mogućnosti za korišćenje raspoloživih instrumenata na finansijskim tržištima u saradnji sa glavnim spoljnoekonomskim partnerima. Dakle, ojačala bi osnova za rešavanje finansiranja budžetskog deficita, u realno odmerenim odnosima i rokovima.

Drugo. Procenite ozbiljno nivo budžetskog deficita zemlje u razvoju kao što je Srbija. Preciznije, odustanite od nerealnih ciljeva, koje su zemljama u razvoju, sasvim nekorektno, zadali Vašingtonski i Mastrihtski sporazum. Nijedna zemlja u razvoju, koja je uspešno konsolidovala svoje finansije na srednji rok, odnosno kojoj su prioriteti bili privredni rast i rešavanje pitanja zapošljavanja, nije to mogla da učini bez prenošenja dela tereta otplate duga po osnovu razvojnog finansiranja, na buduće, i realno bogatije generacije. Taj odnos, u srednjoročnim i dugoročnim programima oporavka i razvoja uspešnih zemalja u razvoju, formirao se u proseku na oko 10 odsto učešća budžetskog deficita u BDP. Uostalom, i MMF je javno priznao zablude u vezi sa tim (najsvežiji primer Grčka), a u EU je propao plan fiskalne harmonizacije, između ostalog i zbog toga što u toj integraciji danas nema ni tri članice koje ispunjavaju uslov da budžetski deficit bude tri odsto od BDP.

Treće. Odustanite od obezvređivanja penzija. Jer, penzijski sistem je, sa oko 75 odsto, vrsta privatne štednje koju garantuje država, odnosno vrsta javnog duga. Preostalih oko 25 odsto su davanja koje Vlada, na teret budžeta, svojim odlukama odobrava za penzije borcima oslobodilačkih ratova, za benificirani radni staž određenim službama, te za nacionalne penzije umetnicima, naknade akademicima, invalidska i druga socijalna davanja u skladu sa ciljevima Evropske socijalne povelje. Zapravo, penzijski sistem, koji se uređuje politički posredovanim društvenim konsenzusom u svim dobro organizovanim zemljama ovog kontroverznog sveta, podrazumeva izdvajanja dela ličnih primanja u toku radnog veka i uplatu tog dela zarade u svojevrsni investicioni fond sa državnom garancijom. Tako se stvara kristalno jasna obligacija. Naime, pojedinac koji ulože novac u Fond, a mogao ga je objektivno govoreći, poneti kući i staviti u slamaricu, postaje poverilac Fonda, i stiče „čistokrvna“ potraživanja od Fonda. Osim toga, obligacija neposredno proizvodi i obavezu Fonda da funkcioniše kao poslovna organizacija, tj. da racionalno rukuje sredstvima i štiti njihovu vrednost. Naravno, Fond bi morao aktivno da sarađuje sa državnim budžetom. Zato je prirodno da se u određenim kriznim situacijama sredstva Fonda privremeno koriste za „omekšavanje“ problema u bilansu javne potrošnje. I obratno. Inače, budžet Srbije je, sticajem više nesrećnih okolnosti, kontinuirano koristio tu mogućnost dvadesetak i više godina, ali bilans tih odnosa niko u Srbiji nije izveo (zašto to ne uradi Fiskalni savet). Dakle, penzije u 75 odsto iznosu su obligacije nastale po osnovu stvarno uloženih sredstva, tj. privatne štednje, i ne mogu se odlukom jedne strane obezvređivati. Prema tome, zaista su neubedljiva i nepristojna stanovišta Fiskalnog saveta da su penzije glavni izvor makrofiskalne nestabilnosti, i da je neophodno njihovo obezvređivanje.

Posebno opasno kukavičje jaje, koje tvrdnjom da jedan radnik izdržava jednog penzionera, podmeće Savet. Ta netačna floskula neposredno provocira netrpeljivost i sukobe generacija. Inače, bedne plate u javnom sektoru nema razloga smanjivati. To ste već počeli da činite primenom novog Zakona o radu, a konačno smirivanje tog sektora treba prepustiti najavljenom Zakonu o platnim razredima. Što se tiče ušteda u tom delu rashoda, one treba da se nađu u racionalizaciji administracije koju je Vlada, verujem, započela, kao i u nužnim merama koje podrazumevaju uvođenje principa da u javnim preduzećima, agencijama, institucijama i društvima gde je akcionar država, plata prvog čoveka ne može biti veća od plate potpredsednika Vlade. Zatim da se isključe mogućnosti primanja po osnovu duplih javnih funkcija, da se ukinu, ili značajno redukuju, naknade članovima upravnih i drugih odbora i komisija u javnom sektoru, kao i honorari analitičarima u institutima i radnim grupama koji samo prepisuju zakone EU. Verujem gospodine Vujoviću, da imate snage da predložite, kako bi to rekao Pol Krugman, koncepciju za okončanje već dugo prisutne depresije u zemlji Srbiji. Samo strategija održivog razvoja zemlje podstaknuta izvozom može da reši pitanja finansijske konsolidacije Srbije na srednji i dugi rok.