Kada je 2008. bankrotirala američka investiciona banka Leman braders, što je predstavljalo okidač za najtežu globalnu finansijsku krizu od Velike depresije, izgledalo je da će biti uspostavljen konsenzus o uzroku sunovrata. U tom kontekstu navedeno je da je zbog glomaznog i neefikasnog finansijskog sistema kapital pogrešno usmeravan, a finansijska deregulacija, u kombinaciji sa čestim odobravanjem kredita, doprinela je povećanju rizika.
Kao mogući metod za prevazilaženje teškoća predlagano je da se države više oslone na fiskalnu politiku, što je podrazumevalo povećanje potrošnje, umesto na monetarne mere. Sada, pet godina kasnije, uprkos činjenici da se neki hvale što su izbegli još jednu depresiju, niko u Evropi ili u Sjedinjenim Državama ne može da tvrdi da se prosperitet vratio. Evropska unija se tek oporavlja od dvocifrene recesije, koja je u pojedinim njenim članicama bila i trocifrena, a u nekim državama situacija je veoma loša. Takođe, vrednost bruto domaćeg proizvoda ne dostiže nivoe iz vremena pre recesije i gotovo 27 miliona Evropljana je nezaposleno, dok 22 miliona Amerikanaca ne uspeva da pronađe stalno zaposlenje. Radna snaga u Sjedinjenim Državama smanjena je u tolikoj meri da se situacija može uporediti sa stanjem koje je vladalo pre nego što su žene masovno počele da ulaze na tržište rada. Istovremeno, zarade i bogatstvo većine Amerikanaca na mnogo su nižem nivou nego u periodu koji je umnogome prethodio krizi. Ilustracije radi, vrednost prosečne zarade radnika niža je nego pre četiri decenije.
Istina je da su preduzeti neki koraci kako bi se popravila situacija na tržištima kapitala, što uključuje pooštravanje kriterijuma, ali nije dovoljno učinjeno. Raskrinkani su pojedini rizični derivati, koji predstavljaju finansijsko oružje za masovno uništenje, čime je umanjen sistemski rizik, ali nemamo mnogo saznanja o opasnostima s kojima se i dalje suočavaju neke od naših najvećih finansijskih institucija. Problem predstavlja i nastavak eksploatatorskih metoda koje se sprovode uprkos činjenici da je ukinuta predatorska i diskriminatorna praksa masovnog davanja kredita i da je poboljšano funkcionisanje kreditnih kartica. Naime, siromašni radnici često su žrtve zelenaških pozajmica, a porezi i takse služe za punjenje „privatnih kofera“, umesto za zadovoljenje potreba građana. Na listi nerešenih problema nalazi se i američko tržište nekretnina, koje opstaje zahvaljujući „veštačkom disanju“, jer država sada jamči za više od 90 odsto hipoteka, a administracija predsednika Baraka Obame nije predložila novi sistem kojim bi se obezbedilo odgovorno davanje kredita pod konkurentnim uslovima. Finansijski sitem je na taj način postao još suženiji, što znači da se od banaka koje su opstale ne traži da pokažu veliku odgovornost. Uprkos brojnim skandalima, od pranja novca i manipulacija na tržištu do rasne diskriminacije u odobravanju pozajmica i protivzakonite zaplene imovine, nijedan visoki zvaničnik nije odgovarao, a propisane novčane kazne blaže su nego što bi trebalo da budu.
Bankari se hvale kako su u državne „spasilačke fondove“ vratili sva sredstva koja su dobili kada je kriza izbila, ali čini se da nikada nisu pomenuli da svi oni koji su dobili vladine zajmove po gotovo nultnim kamatnim stopama mogu da zarade milione tako što će naprosto taj novac ponovo pozajmiti državi. Ćute i o troškovima koji su spasavanjem banaka nametnuti ostatku ekonomije, iako se procenjuje da gubitak u proizvodnom sektoru Evrope i Sjedinjenih Država premašuje pet biliona dolara. Ispostavilo se da su bili u pravu oni koji su tvrdili da monetarna politika neće biti dovoljna za oporavak. Svi mi smo podržavali kejnzijanski model, ali to je prekratko trajalo, imajući u vidu podatak da je fiskalne stimulanse zamenila štednja. Finansijski sistem je možda stabilniji nego što je to bio slučaj pre pet godina, ali i dalje je na dnu. Predstavnici vlade i finansijskog sektora koji čestitaju sami sebi na činjenici da su banke ponovo postale profitabilne i da je uz ulaganje velikog napora ostvaren napredak kada je reč o regulatornim merama, moraju da se usredsrede na posao koji je pred njima. Čaša je, u najboljem slučaju, do četvrtine puna, ali za većinu ljudi ona je tri četvrtine prazna.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor na Univerzitetu Kolumbija
Copyright: Project Syndicate 2013.
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
