Oni ga kao nagovaraju, a on kao ne da

Na stranu, pitanje formalne hijerarhije i toga da predsednik države, faktički, ne i formalno, drži sednicu Vlade, proziva ministre, u ovom slučaju policije što ga nisu poslušali pre dve godine, daje naloge, koji vuku na naređenja, ministru finansija da uzme 100 miliona (evra prim.nov.) za dodatne rezerve benzina i dizela ili preti gradskim toplanama po Srbiji što ne plaćaju gas, ostaje ova zamerka s početka: A šta ste radili 10 meseci?

Sankcije NIS-u nisu uvedene juče, već u januaru. Samo što je sve do pre mesec dana stalno odlagana njihova primena.
Takođe, nije nikakvo ni iznenađenje da Amerikanci insistiraju na izlasku Rusije iz vlasništva. I to je Vučić govorio još u januaru ove godine.

SAD traže “potpuni izlazak ruskog interesa” iz NIS-a i da to “mora biti završeno za 45 dana”. Ovo je njegova izjava od 10. januara.

Postavlja se onda pitanje čemu dramatična poruka ministarke energetike Dubravke Đedović Handanović da su pre nekoliko dana „dobili poruku od SAD da moraju Rusi da izađu iz vlasništva NIS-a i imamo tri meseca da uradimo“, a onda se dalje drži tenzija sa tvrdnjama da moramo da nađemo rešenje za sedam dana.

Od 45 dana u januaru dođosmo do sedam dana u novembru, a u međuvremenu?

Jedino što smo čuli da se u međuvremenu dešavalo, kako je predsednik sasvim neskromno izjavio, „zahvaljujući meni pomeran početak primena sankcija“, tj. da je moljakao po Americi da se odlože sankcije ko zna šta obećavajući ili čekajući da se desi.

I saznali smo zahvaljujući ministru finansija da za sve ovo vreme kakvo god da su Rusi rešenje smišljali, u njega nije bila uključena Srbija.

Uzevši u obzir u kakvom je stanju NIS bio kada ga je Gasprom preuzimao od države Srbije, verovatno ni za nas ne bi bilo najbolje rešenje da ga se opet dočepaju partijski vukovi.

Na kraju, opet se u Vučićevom govoru krije odgovor: „Želim da svi vide da mi ne želimo da otmemo, nacionalizujemo, ali želimo da živimo. I želim da sve mogućnosti iscrpimo pre nego što krenmo u preuzimanje, da li upravljanja…“.

Nije teško zamisliti kako bi se poklonici Rusije u Srbiji, od kojih je većina upravo glasačko telo SNS-a, osećali ako bi se Rusima „otela“ kompanija. Ali ako bi došlo dotle da bude stani-pani, da preti kolaps, katastrofa, da nema hleba u pekari, da ne radi zdravstvo, šo smo sve čuli na obraćanju svekolikoj javnosti, e onda bi to već moglo da prođe. Još kad se napravi scenografija u kojoj ministri pritiskaju predsednika da ipak donese tu tešku odluku, a on se kao opire, rejting će još i da raste.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.