Panel diskusija „Elektroenergetski sistem Srbije – Novi investicioni ciklus“

Vojkan Tomašević

zamenik direktora trgovine EFT Group

Kriza smanjila cenu struje

„U regionu jugoistočne Evrope, gde je naša kompanija najaktivnija, na osnovu ekonomskih parametara jasna je podela na dve grupe zemalja – one koje su ušle u Evropsku uniju i zemlje koje su na putu ka EU. Prema energetskim indikatorima koji karakterišu ovaj region, moguće je poređenje u odnosu na ukupnu Evropu. Primera radi, evropski standard efektivnosti jeste jedan kilovat sat za evro, dok je u zemljama regiona za isti iznos potrebno dvostruko više energije. Takođe, efektivnost upotrebe električne energije dvostruko je niža, i indikatori u poređenju po zonama jesu finalna energija na nivou od 54 odsto u odnosu na 100 odsto koliko je evropski standard, potrošnja električne energije po stanovniku je na polovini, prirodni gas je na nivou 46 odsto dok su domaćinstva su na nivou od 57 odsto. Prema instalisanim kapacitetima, u regionu dominira termoproizvodnja. Na drugom mestu su hidroelektrane, dok je nuklearna proizvodnja ravnomerno raspoređena po zemljama oko Srbije. Ona postoji u Bugarskoj, uz perspektivu izgradnje još jedne nuklearne elektrane u Belanama, u Rumuniji su u pogonu dva bloka postrojenja Črna voda, a na putu su još dva bloka nuklearne energije, u Mađarskoj, Sloveniji…

Što se obnovljivih izvora tiče, u regionu su oni zanemarljivi i to je novina koja bi tek trebalo da zauzme svoje mesto. Ukupna instalisana snaga je 75 gigavata. Prosečni energetski bilans do sada je bio na nivou kratkoće od 10,4 teravata. Konačan bilans jeste da regionu nedostaje energije. Što se tiče Srbije, ona je energetski izbalansirana, ali problem je to što proizvodnja i plasman električne energije trpe sezonski uticaj. Naime, potrošnja je zimi pojačana i postoji potreba za uvozom struje, dok u prolećnom i letnjem periodu ima viškova, tako da sa velikim oprezom možemo da govorimo o energetskoj izbalansiranosti. U regionu, sa suficitom energije su Rumunija i Bugarska, dok se sa deficitom suočavaju Mađarska, Slovenija i Grčka.

Ta slika bila je prisutna do sredine prošle godine, ali sa pojavom ekonomske krize, pokreće se lanac negativnih efekata. Naime, zbog pada tražnje za industrijskom robom na svetskom tržištu, energetski intenzivne grane, metalni kompleksi, čeličane i hemijska industrija prepolovile su proizvodnju, što je smanjilo i njihovu potrebu za električnom energijom, pa se javljaju viškova struje. To je dovelo do naglog pada cene električne energije, koja je sa oko 80 evra za megavat pala ovih dana na oko 53 evra, a u jednom trenutku, u februaru ove godine, iznosila je i svega oko 40 evra. Ova kretanja važna su zbog sagledavanja mogućnosti investiranja u tom sektoru, a opredeljujuće komponente su cena energetske opreme i kapitala. Tom problemu trebalo bi dodati i trošak finansiranja, zbog problema koji se u ovoj krizi javljaju sa bankama. U proseku finansiranje je poskupelo za celih 1,2 odsto. Tako, sa jedne strane prisutan je nepovoljan ambijent u kome je cena energije drastično pala, a ukoliko ipak želite da investirate, vaši troškovi su povećani, pa je isplativost novih objekata znatno opala. Takođe, jedna od posledica ove situacije je i smanjena atraktivnost privatizacije državnih elektroprivreda.“

Aleksandar Jakovljević

direktor sektora strategije EPS

Ulaganja tek predstoje

„Udeo električne energije u ukupnoj potrošnji u Srbiji iznosi oko 30 odsto, što je izrazito visok procenat u poređenju sa razvijenim i zemljama iz okruženja, a posledica je niske energetske efikasnosti i neracionalne potrošnje električne energije. Poseban problem to što 20 odsto finalne potrošnje lektrične energije realizuju domaćinstva koja je koriste za grejanje. Već dugo, cena električne energije kod nas, koja se obračunava po dve metodologije, najniža je u Evropi, što je jedan od glavnih uzroka neracionalne potrošnje u svim sektorima. U strukturi potrošnje, najveći udeo imaju domaćinstva, može se zaključiti da potrošnja u sektoru industrije takođe raste, ali najveći rast beleži potrošnja ostalih potrošača na niskom nivou, odnosno komercijalni sektor koji je najviše zastupljen u strukturi ukupne potrošnje.

Šta smo mi radili u prethodnom periodu da bi zadovoljili potrebe za električnom energijom u Srbiji? U odnosu na 2000. godinu, 2008. godine je povećana bruto potrošnja oko 14 odsto, i proizvodnja za 18 odsto, dok je u istom periodu uvoz smanjen 3,3 puta. To je postignuto bez izgradnje novih kapaciteta, odnosno kroz kapitalne remonte postojećih objekata. Reč je uglavnom o termoelektranama u kojima je, zbog toga, proizvodnja sa nešto više od 19.000 gigavatsati u 2001. sada premašila 25.000 gigavat sati. Međutim, očekivani rast potrošnje u narednom periodu, zahtevaće nove kapacitete i u periodu do 2024. godine sačinjena je dinamika kojom će neki objekti izaći iz pogona (ukupne snage veće od 900 megavata), dok će u sistem ući nove elektrane snage oko 2.350 megavata.

Koji su potencijalni strateški partneri? Za ova dva projekta za kolubarski ugalj, za koje je 20. januara raspisan kvalifikacioni postupak, zainteresovane su četiri kompanije za Kolubaru B i pet kompanija za Nikolu Teslu B3. Sada predstoji tenderska procedura u kojoj se očekuju ponude. Takođe, za izgradnju hidroenergetskih postrojenja u Republici Srpskoj, na gornjoj Drini, urađene su dve prethodne studije i procena je da se radi o četiri nove HE u gornjem toku reke Drine i Sutjeske ukupne snage oko 250 megavata i sa godišnjom proizvodnjom od oko 800 gigavat sati. Predviđeno je zajedničko ulaganje Elektroprivrede Srbije, Elektroprivrede Republike Srpske i HE na Drini, uz mogućnost uključivanja strateškog partnera u realizaciju projekta. Ulaganjem u proizvodnju ostvarili smo skoro maksimalne domete, a u vreme januarske gasne krize, svi istorijski maksimumi dostignuti su ne samo u proizvodnji nego i u prenosnom sistemu. Ali, postoje značajne mogućnosti za investicije u distributivni sistem, kome je potrebno tehničko unapređenje. Pred EPS-om je izazov smanjenja velikih trenutnih gubitaka od 14 odsto, od kojih se na tehničke gubitke odnosi oko devet odsto dok 5,5 odsto čine komercijalni gubici koji se najvećim delom odnose na krađu struje. U tom delu predviđene su investicije vredne oko 700 miliona evra, kojima će biti izvršena zamena i modernizacija sistema za merenje električne energije. Ali, preostaje nam segment potrošnje, koja možebiti racionalnija ali potrebo je da mere preduzme ne samo EPS, već i država.“

Dragoljub Žarković

glavni urednik nedeljnika Vreme

Energetičari i novinari na istom zadatku

„Mi imamo ozbiljan problem. Vidim da se govori o investicijama, o popravljanju stanja, o naporima ljudi koji su 20 godina održavali ono što nije unapređivano. Mislim da smo svi dovoljno iskusni, ne smemo naivno verovati da će političari biti iskreni saveznici u naporima da se uđe u neku investiciju koja će trajati sedam godina a doneti profit doneti, recimo, za 15. Njihov interes, tako je u svim tranzicionim društvima, kakvim i mi pripadamo, formira se između dva izborna ciklusa i nije mi teško da zamislim dosta banalnu situaciju, da je nekom privlačnije da asfaltira, naprimer, dve ulice u Kladovu, nego da počne renoviranje Đerdapa.

Mislim da svi vi koji gajite te planove, osećate profesionalnu, društvenu, i svaku drugu obavezu da unapredite energetski sistem u Srbiji, morate da imate dobru saradnju sa medijskom industrijom koja bi trebalo da pokaže prirodni refleks da se tim stvarima bavi. Mi smo prirodni saveznici. Žalosna je činjenica da je srpska javnost preko Anketnog odbora koji je sudio Vuku Hamoviću, sazvanog sa jednim drugim razlogom, saznala da je struja roba. Do tada kao da svest o tome nije postojala i ljudi su bili frapirani da se strujom trguje i da postoje berze trgovine strujom. Nisam siguran da je ta svest mnogo uznapredovala. Mogu vam reći da je tu ogromna krivica i medija. Istovremeno sa prestankom izgradnje ozbiljnih objekata u energetici, došlo je do jedne pojave koja i dalje traje. Ljudi koji su znali nešto o energetici, novinari prvenstveno, urednici, koji su o tome mogli kompetentno da pišu, koji su mogli i da kritikuju određene projekte, oni su napustili novinarstvo. Mi potom nismo uspeli da izgradimo jednu novu medijsku kulturu, niti smo uspeli da formiramo onu vrstu novinara specijalista koji su neophodni da bi vaši planovi bili razumljivo, jasno obrazloženi, i da bi dominirali nad političkom voljom koja teži da ostvari neki benefit u kratkom roku.

Postoji i objektivan problem da je specijalističko novinarstvo neatraktivno. Daću vam neke drastične primere. Mi smo verovatno jedina zemlja u regiji gde izveštaje sa berze pišu brokeri, to je direktan berzanski izveštaj. Mi nemamo novinara koji je profilisan kao komentator zbivanja na berzi. Mi se svi kunemo u poljoprivredu kao srpsku šansu. Najpoznatiji srpski poljoprivredni novinar je bio s mojim tastom u partizanima. Moj tast je pokojni odavno. Neki veliki savet o tome ne umem da vam dam, niti se osećam ovlašćenim da to činim, ali sam siguran u jednu stvar, i to pokazuju i svetska iskustva – dok u energetici generalno ne bude jasno da je reč o robnom karakteru privređivanja, a ne o socijalnom i ne znam kakvim kategorijama, dok ne dođe do demonopolizacije izvora i prodaje energije i dok ne ojača svest o ekološkom značaju energetskih kapaciteta, ni medijska industrija neće se iznutra zainteresovati za bolje praćenje tog područja.“

Dušan Muškatirović

direktor sektora Energetike Siemens

Neiscrpne mogućnosti obnovljivih izvora

„ Prezentacija jedne uspešne grinfild investicije iz Subotice, može u isto vreme da govori i o poslovnom uspehu, ali i o energetskoj efikasnosti i obnovljivim izvorima energije. Reč je o kompaniji Loher (bavi se proizvodnjom elektro opreme), koja je odlučila da formira jednu fabriku u Subotici. Ideja je bila da se snize troškovi proizvodnje, i počelo je malim proizvodnim kapacitetima i partnerskim odnosom sa lokalnim firmama, poput Severa, sa kojim je sada uspostavljena i ozbiljnija saradnja. Međutim, potreba za proizvodom koji se radi u Subotici, a to su generatori za vetrogeneratore, postala je sve veća i kompanija je počela da raste. Od desetak zaposlenih u 2003. godini, Loher danas ima 580 radnika. Oni proizvode generatore za vetrogeneratore u različitim kombinacijama, kao asihrone ili sinhrone, zatim proizvode i montiraju ormane ispravljača za solarne elektrane (koje su, takođe, jedan aspekt obnovljivih izvora o kojima moramo da pričamo). Kompanija je u sastavu Simensa od 2005. godine. Najveći kupac je Dženeral elektrik, i većina tih proizvoda ide u Ameriku. Paradoks je da mi proizvodimo opremu za postrojenja koja ovde kod nas nemamo.

S druge strane, i ispravljački ormani za solarne elektrane se takođe proizvode ovde, što je još jedna mogućnost plasmana, odnosno razvoja obnovljivih izvora energije kod nas. Fabrika iz Subotice, sa 580 radnika, napravi godišnji obrt u izvozu veći od 120 miliona evra. Koliko to znači za domaću privredu? Koliko znači da se ukaže u Srbiji da od jedne grinfild investicije, za manje od osam godina, može da se izveze 120 miliona evra? To pokazuje da mi možemo i znamo, samo je pitanje kada ćemo da uradimo. Ja se, nadam što pre.

Kada je reč o obnovljivim izvorima, kod nas uz hidroelektrane koje su u sastavu EPS-a, malo šta postoji. Naravno, očekujemo i novi zakon o energetici, ili bar njegove izmene i dopune, koji će olakšati procedure malim proizvođačima da uđu konkurentno na utakmicu. Tu bi interesantna priča mogli da budu vetrogeneratori. Činjenica je da u Srbiji postoji nekoliko lokaliteta, u Banatu Vršac i Ravanište, ili područje istočne Srbije, koji mogu biti vrlo interesantni za tu vrstu investicija. One zavise i od zainteresovanosti potencijalnih investitora, a fid in tarifa može biti vrlo atraktivna. Vrednosti koje se kroz medije pominju mogu biti primamljive, ali treba voditi računa ko snosi troškove te tarife. To je sam potrošač. Tako dolazimo do ključne ideje, da cena električne energije mora biti viša, jer sada ona nije ekonomska i sigurno je da ne omogućava razvoj ni EPS-a niti energetike u Srbiji“.