Prinudni rad prošle godine vredeo 236 milijardi dolara: Zašto o kršenju radnih prava u Linglongu saznajemo iz Amerike, a ne od domaćih institucija?

Američka carinska i granična služba (CBP) izdala je nalog o zadržavanju pošiljki automobilskih guma proizvedenih u Srbiji, od strane kompanije „Linglong International Europe D.O.O. Zrenjanin“.

Dakle, službenici CBP-a na svim ulaznim lukama u SAD zadržavaće pošiljke ovih guma, a kako je navedeno u objašnjenju, razlog su dokazi koji opravdano ukazuju na upotrebu prinudnog rada u njihovoj proizvodnji.

Kako su pojasnili, ovo je rezultat istrage i analize informacija koje ukazuju da Linglong proizvodi automobilske gume koristeći prinudni rad. Oni su analizirali izjave radnika, fotografije, ugovore o radu, terenske beleške iz fokus grupa, tekstualne poruke, izveštaje nevladinih organizacija, medijske napise i akademska istraživanja.

Dokazi su pokazali da su radnici u Linglongu bili izloženi sledećim indikatorima prinudnog rada, prema kriterijumima Međunarodne organizacije rada (MOR) – zadržavanje ličnih dokumenata, zastrašivanje i pretnje, izolacija, prekomerni prekovremeni rad, uskraćivanje zarada, dužničko ropstvo, nehumani uslovi života i rada, obmana i zloupotreba ranjivosti.

Ipak, ovo nije prvi put da se priča o lošim uslovima za radnike u Linglongu, ali ni prvi put da neko obustavi uvoz njihove robe.

Podsetimo, u novembru prošle godine, nemačka kompanija „MAN Truck & Bus“ obustavila je nabavku guma iz Linglonga, posle višegodišnjih navoda o eksploataciji radnika u ovoj fabrici i mogućoj trgovini ljudima.

Linglong je prethodnih godina često bio predmet i medijskih članaka i upozorenja sindikata i nevladinih organizacija, uglavnom zbog istih ovih razloga, a pre svega, afera sa radnicima iz Vijentama i Indije.

Danas je, ovim povodom, pisao kompaniji Linglong, kao i Inspekciji rada Srbije, u potrazi za odgovorima na ove navode. Međutim, do zaključenja ovog teksta, odgovore nismo dobili.

Kako se utvrđuje prinudni rad i zašto o situaciji u Linglongu nismo čuli od domaćih institucija?

Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović za Danas objašnjava da konkretna definicija prinudnog rada, koja se koristi na međunarodnom nivou, potiče iz skoro 100 godina stare Konvencije Međunarodne organizacije rada o prinudnom radu K029: „Prinudni ili prisilni rad podrazumeva svaki rad ili uslugu koji se od neke osobe zahteva pod pretnjom bilo kakve kazne, i na koji ta osoba nije dobrovoljno pristala“.

Reljanović podseća da se u dokumentu SAD koristi izraz „prinudni rad“ (forced labor), ali da to treba drugačije posmatrati.

„Očigledno da je on iskorišćen u širem kontekstu izuzetno lošeg položaja stranih radnika koji je dokumentovan u prethodnim godinama – najpre vijetnamskih, potom i indijskih, koji je više odgovarao pojmu trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije i robovskog rada. Sve su ovo slični pojmovi i neretko se van stručnih krugova koriste kao sinonimi, tako da ovo nije neuobičajena praksa“, navodi on.

Što se tiče Srbije, Reljanović naglašava da su zakazali praktično svi – od Ministarstva za rad i MUP-a, preko inspekcijskih organa i drugih institucija koje su odgovorne da se brinu o poštovanju prava svih lica na teritoriji Srbije.

„Podsetiću da je povodom slučaja Linglong Zaštitnik građana, koji je i Nacionalni izvestilac za borbu protiv trgovine ljudima, krajnje neodmereno reagovao na slučaj vijetnamskih radnika u Linglongu, dok su pojedini tadašnji ministri u Vladi Srbije demantovali priču koja je, međutim, od strane OCD i novinara bila izuzetno dobro dokumentovana i potkrepljena konkretnim dokumentima koji su potom i objavljeni. U tom smislu je, čini se, cilj vlasti bio da se po svaku cenu umiri domaća javnost stvaranjem paralelne realnosti u kojoj je sve u redu unutar fabrike Linglong, a ne da se zaista pažnja usmeri na to da li su postojala krivična dela i prekršaji, ko je za njih odgovoran i kako se ubuduće može sprečiti njihovo ponavljanje“, navodi on.

Reljanović podseća i da nakon tog skandala niko iz Linglonga nije pozvan na odgovornost, kao ni iz drugih kompanija koje su zvanično figurirale kao podizvođači radova.

„Cela priča se, praktično sa identičnim mehanizmom zloupotreba, ali u manjem obimu radnika, ponovila samo godinu i po dana kasnije sa indijskim radnicima. Iako je tada reakcija državnih organa bila da će istražiti ove navode, ni ovaj slučaj nije dobio svoj institucionalni ili pravosudni epilog“, upozorava naš sagovornik.

On podseća i da je ovo za Linglong druga velika opomena, te da je prva bila kada je nemački partner otkazao saradnju iz istih razloga.

„Ne znam koliko je veliko tržište Linglonga u SAD i koliko je ova mera simbolična, a koliko ima ekonomski značaj za kompaniju, ali je izvesno da se od takvih poslodavaca kao što je Linglong, koji se godinama ističu samo po lošim praksama i politikama, ne može očekivati da će spontano i sami promeniti odnos prema radnicima“, kaže.

Sa druge strane, ako ova mera predstavlja značajan udar na poslovanje Linglonga u Srbiji, smatra Reljanović, moguće je da će kompanija uvesti neke promene – makar kozmetičke, kako bi uverila širu javnost da navodi koji dolaze iz SAD nisu tačni.

„Može se dogoditi i drugačiji rasplet i preduzeti iskreni koraci ka upodobljavanju tretmana radnika sa međunarodnim standardima rada i poštovanja ljudskih prava. Isto se odnosi i na druge fabrike koje su u prošlosti prepoznate kao izvori masovnog kršenja prava domaćih i stranih radnika“, dodaje.

Reljanović naglašava da je država tu ključni akter.

„Činjenica da se mi kao država dobrovoljno odričemo svog suverenita i suspendujemo pravni poredak u odnosu na politički osetljive ‘strane investitore’ može da nam donese samo negativan publicitet – nijedna ozbiljna kompanija ne želi da ulaže u proizvodnju ili usluge u državi u kojoj je primena prava neizvesna i zavisi od političke volje. U tom smislu je jako važno da se ne samo u odnosu na Linglong i ostale kineske poslodavce, već u odnosu na sve poslodavce – domaće i strane podjednako, uspostavi sistem nadzora koji je inače predviđen zakonima Srbije, kao i da se dosledno procesuiraju sve nepravilnosti bez obzira od koga dolaze“, zaključuje on.

Koordinator Međunarodne organizacije rada (MOR) za Srbiju Jovan Protić objašnjava da postoje tri načina na koje oni saznaju koje je stanje sprovođenja međunarodnih radnih standarda u Srbiji.

„Jedan su redovni izveštaji koje nam šalje Ministarstvo rada, drugi su povremeni nadzori, odnosno osvrti koje radi naš komitet eksperata iz Ženeve nasumično po raznim državama. Tu je još pre šest godina utvrđeno da Zakon o inspekcijskom nadzoru nije u skladu sa Konvencijom koja se tiče inspekcije rada. I treći način jesu žalbe sindikata. Ovo što se razlikuje kod recimo Nemaca, a i Amerikanaca, jeste da oni uzimaju u obzir i ono što civilni sektor prijavi, a ne samo žalbe iz redova sindikata“, objašnjava on.

Kako dodaje, za MOR izveštaji nevladinih organizacija nisu toliko relevantni, te da bi se oni stavili u pogon potrebne su im žalbe sindikata ili Unije poslodavaca.

„Zato mislimo da su njihovi zakoni dobra nadogradnja na ono što mi možemo da uradimo po našem statutu“, ističe Protić.

Dodatni problem je, kako kaže, što kada se neki sindikat žali mora prvo da dokaže da su se obratili inspekciji rada, a da su se oni oglušili.

„Pod prinudni rad spada sve ono gde postoji neka vrsta dokaza o mogućnosti prinude. Najočigledniji dokaz toga je ako im se uzmu pasoši i nemaju slobodu kretanja, ali to se teže dokazuje. Takođe, ako postoje neke ucene putem njihove porodice u matičnoj zemlji i to može da preraste u prisilni rad“, ukazuje Protić.

On dodaje da je ovo globalni problem, koji pritom raste.

„U 2024. godini je vrednost prisilnog rada u svetu bila 236 milijardi dolara. To je ozbiljan porast, jer je to od 2014. godine porast za 37 odsto. Dakle, 64 milijarde dolara sada više sada vredi prisilni rad globalno, nego pre 10 godina“, upozorava naš sagovornik.

Prema podacima iz 2021. godine, kako dodaje, tada je bilo 27,6 miliona ljudi u svetu pod prisilnim radom.

„To nije opravdanje za Linglong, samo pokazuje veličinu tog problema. Teškim za detekciju ga čini i to što se 86 odsto toga dešava kroz privatna lica, kompanije ili grupe, a samo 14 odsto kroz nekakvu državnu prisilu“, navodi Protić.

Dodatni problem je, kako kaže, što se prisila teško dokazuje.

„Radnik može da ima ugovor o radu i da inspektor to vidi i da deluje da je sve u redu, jer on ne može na licu mesta da proveri da li mu se plata isplaćuje redovno i slično. Ako ima ugovor o radu, a bez nekih posebnih indicija da postoji prisila, ne znam da li oni mogu to dalje da istražuju“, ukazuje on.

Ipak, ako je ovakav slučaj zabeležen, Protić naglašava da inspekcija svakako od njega ne bi trebalo da okreće glavu.

„Srpski zakon zahteva od inspekcije da mora da se najavi kad ide u redovni nadzor. Zato oni, prema mojim saznanjima, 94 odsto vrše vanredne nadzore da bi mogli da dođu nenajavljeni, što je apsurdno. Naša Konvencija zahteva da sve zemlje imaju u svom zakonu mogućnosti i najavljenog i nenajavljenog redovnog nadzora“, naglašava on.

Protić podseća i direktivu EU, koja tek treba da počne da važi u narednom periodu.

„Ona će zahtevati od srpskih firmi koje snabdevaju evropske firme da vode računa o tim fundamentalnim radnim pravima jer je mehanizam takav da ako one budu uhvaćene u prekršaju, njihov naručilac posla plaća kaznu svojoj državi ili Evropskoj komisiji. Onda će tu kaznu preneti na njih, izbaciti ih iz lanca snabdevanja i slično“, otkriva on.

Protić upozorava i da smo mi jedina zemlja u regionu koja nema zakonski regulisane interne žalbene mehanizme.

„Imaju neke kompanije pojedinačno kroz svoje pravilnike, ali Zakon o radu to ne sadrži. Potrebno je da se ti mehanizmi regulišu da bi neko ko je izložen prisilnom radu mogao to da prijavi kroz kompaniju“, poručuje.

Predsednica Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ Čedanka Andrić za Danas naglašava da nijedna država ne treba da toleriše prinudni rad u lancima snabdevanja.

„Mi u toj kompaniji nemamo sindikat i nemamo uvid u situaciju, ali se sećate kada smo reagovali još dok je trajala izgradnja te fabrike na nehuman tretman radnika iz Vijetnama, zajedno sa nevladinim organizacijama i uputili humanitarnu pomoć. I tada smo tražili da tužilaštvo po službenoj dužnosti reaguje jer je postojala osnovana sumnja da se radi o trgovini ljudima u svrhu radne eksploatacije“, podseća ona.

Prema njenim rečima, upravo zbog navedene situacije ih je trebalo držati pod stalnim nadzorom.

„Trebalo je obratiti pažnju i na neuspele napore sindikata da se tamo organizuje sindikat, kao i na informacije koje su stizale od relevantnih nevladinih organizacija“, ukazuje.

Ipak, kako dodaje, ne mogu se sve strane kompanije svrstati u isti koš.

„Imate značajan broj kompanija u kojima deluju sindikati i gde imate potpisane kolektivne ugovore, dakle gde je nivo prava veći u odnosu na Zakon o radu. Najlošija je situacija u kompanijama gde nema sindikata, nema kolektivnog ugovora i često su pod političkom zaštitom, pa ni inspektor rada ne može da dođe u nadzor“, upozorava Andrić.

Ona smatra da ovakvi pritisci na poslovanje kompanije mogu da utiču na nju, jer niko ne voli da gubi tržište i stekne negativan publicitet – ako ne zbog nečeg drugog, onda zbog gubitka profita.

„Dosta zavisi i od toga kako se ponašaju druge zemlje, ako bi to bila masovna pojava onda bi takve kompanije morale da promene uslove rada“, smatra Andrić.

Kada se govori o trgovini ljudima u svrhu radne eksploatacije, naša sagovornica navodi da Vlada, pre svega, kada pregovara sa investitorima mora da ih upozna sa zakonima naše zemlje i činjenicom da se osim Zakona o radu i Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu moraju poštovati i konvencije Međunarodne organizacije rada, pa i one koje zabranjuju prinudni rad, kao i one koje garantuju slobodu sindikalnog udruživanja i rada sindikata.

„Drugi način da država reaguje je da se vrši što veći broj nenajavljenih nadzora Inspektorata za rad, ali i bolja koordinacija između različitih državnih institucija i organa (tužilaštva, policije…). Država jasno mora da zauzme stav da ne postoji nijedan oportuni razlog da tolerišete poslodavca koji se sumnjiči za trgovinu ljudima u svrhu radne eksploatacije već da na sumnju reagujete brzo i drakonski kažnjava“, poručuje Andrić.

Takođe, kako dodaje, mora da se pošalje jasnu poruku radnicima da će biti zaštićeni u slučajevima kada ovakve poslodavce prijavljuju, „a ne ostavljeni na nemilost različitim kriminalnim grupama koje su u sprezi sa kapitalom“.

„Neophodna je i efikasna međunarodna saradnja po ovom pitanju, jer je to globalni problem“, zaključuje Andrić.

Još vesti iz ovog grada

Zrenjaniska opozicija podnela prijavu protiv Janjića

Večeras protest u Zrenjaninu: Negoduju zbog poskupljenja vode

U Zrenjaninu voda poskupljuje za četiri puta

Vučića nećete pobediti ako ga potcenjujete