„Pitanje je kako će se to sve finansirati“: Šta će se naći u Vučićevom programu „Srbija 2035“?

Ovaj program trebalo bi da predstavlja svojevrsni nastavak programa „Srbija 2025“, koji je predsednik prezentovao 2019. godine i u okviru kojeg su bili projekti vredni oko 14 milijardi evra, kao i nastavak programa „Skok u budućnost – EXPO 2027“.

Ako se vratimo u 2019. godinu i pogledamo tadašnje najave, može se primetiti da pojedini veliki infrastrukturni projekti ne samo da nisu izgrađeni prema planu aktuelne vlasti, već da radovi nisu ni počeli.

Zbog toga se može pretpostaviti da će biti uključeni u novi plan ulaganja do 2030. ili čak 2035. godine.

Jedan od tih projekata je Beogradski metro, koji je 2019. godine najavljivan kao ključna investicija u okviru plana „Srbija 2025“, sa značajnim budžetom i ciljem da bude u funkciji do 2028–2030. godine.

Međutim, iz godine u godinu metro je iz budžeta dobijao sve manje sredstava, a radovi na njegovoj izgradnji još nisu započeti, ostajući uglavnom na nivou pripremnih aktivnosti, te se novi rok završetka izgradnje može naći u novom Vučićevom planu.

U planu je bio i Moravski koridor, deonica autoputa koja povezuje centralnu Srbiju, sa predviđenim završetkom do kraja 2023. godine. Radovi kasne, pa će se verovatno realizovati tek u okviru plana za 2030. godinu.

Cena izgradnje ovog koridora često je tema u medijima, budući da je vrednost projekta porasla sa 800 miliona na gotovo dve milijarde evra, na šta je više puta ukazivao i Fiskalni savet.

Takođe, projekat brze saobraćajnice Vožd Karađorđe najavljen je 2019. godine. Uz mnogo obećanja i odlaganja početka radova, poslednje informacije govore da bi njegova izgradnja mogla da počne u aprilu ili maju ove godine.

Još jedan od nezavršenih projekata je i „Osmeh Vojvodine“.

Vučić je 2019. godine, predstavljajući program, najavio i ulaganje od milijardu evra u izgradnju vodovodne i kanalizacione mreže u svakom selu u Srbiji, naglašavajući da je to „od ogromnog značaja za život građana“.

Međutim, na poslednjoj javnoj sednici, građani su od ministra Darka Glišića saznali da je za obnovu vodovodne mreže Srbije potrebno čak pet milijardi evra.

Nedavno je Vučić, prilikom obilaska renovirane škole u Mladenovcu, najavio da će upravo obnova vodovodne mreže biti jedan od glavnih projekata programa do 2030. i 2035. godine.

Vrednost od pet milijardi evra za pokazuje, kako je nedavno pisao „Danas“,  koliko se decenijama nije ulagalo u vodovod, što danas godišnje dovodi do toga da Srbija izgubi celo Zlatarsko jezero pijaće vode.

Pored ulaganja u vodovodnu mrežu, predsednik Vučić je otkrio i da će država novim planom posvetiti više pažnje veštačkoj inteligenciji i data centrima. Kako bi ova tehnologija mogla da funkcioniše, biće potrebna i nuklearna energija, pa će i to verovatno biti deo novog ekonomskog i investicionog plana.

Pored nuklearne energije, država će najaviti i izgradnju RHE „Bistrica“ i RHE „Đerdap 3“, kao i projekte u oblasti obnovljvih izvora energije.

Biće očito i nastavka mera za poboljašnje demografske politike, socijalne politike, zdravstva, obrazovanja, ali i novih obećanja o prosečnim platama i penzija.

Jedno od obećanja iz programa „Srbija 2025“ koje je ostvareno odnosi se na plate i penzije. Vučić je tada najavio da će prosečna plata do 2025. godine iznositi 900 evra, a prosečna penzija 430 evra.

Danas prosečna plata iznosi oko 950 evra, a penzija oko 480 evra, ali ekonomisti ukazuju da je dobar deo tog povećanja „pojeo“ inflacioni pritisak, koji je poslednjih godina dostizao i više od 10 odsto.

Ipak, jedan od sagovornika „Danasa“ postavlja pitanje kako će svi ti projekti biti finansirani, s obzirom na to da se Srbija proteklih godina mnogo zadužila i da će ubuduće teže dobijati kredite.

Smatra se da bi pitanje smanjenja zaduživanja moralo biti ključna tema u budućem ekonomskom i investicionom planu Srbije.

„Smanjenje zaduživanja postaviti na prvo mesto“

Ekonomista Milan Kovačević ocenjuje da ni prethodni strateški plan Srbije, „Srbija 2025“, nije ostvaren u potpunosti, te smatra da će i budući plan „Srbija 2035“ teško biti realizovan ukoliko se ne fokusira na temeljne ekonomske i finansijske reforme.

„Naša trenutna situacija nije dovoljno stabilna da bismo pravili dugoročne projekcije. Pred nama stoje važne odluke, uključujući proces priključenja Srbije Evropskoj uniji, i svaki plan mora početi od toga – u kom pravcu ćemo ići i kada će biti sprovedene ključne reforme“, kaže Kovačević za Danas.

On ističe da bi ekonomska politika trebalo da počne od sektora koji su u najlošijem stanju, a među najveće izazove svrstava preterano zaduživanje države.

Preporuka je, kaže, definisati jasan finansijski program i čvrsto se držati plana kako bi se povratilo poverenje poverilaca i razvijalo domaće tržište kapitala.

„Do sada su domaće investicije praktično izostale, dok su strani investitori dolazili sa projektima koji nisu uvek dali očekivane rezultate“, objašnjava Kovačević.

Kada je reč o infrastrukturnim projektima, na pitanje da li bi Beograd do 2035. godine mogao da dobije metro, Kovačević odgovara da je upravo Beograd najzaduženiji grad u zemlji i ističe da projekat podzemne železnice zahteva ozbiljno finansiranje.

Kovačević takođe upozorava da izgradnja autoputeva ne sme biti jedini prioritet.

„Preterano se potencira broj kilometara auto-puteva kao merilo uspeha, dok je održavanje postojećih puteva, izgradnja lokalnih saobraćajnica i očuvanje malih sredina važnije za zadržavanje stanovništva“, ističe Kovačević.

Pored infrastrukture, ekonomista naglašava da planovi moraju uključiti ekologiju, energetiku, poljoprivredu i reforme u bankarskom sektoru, koji je do sada, smatra, bio povlašćen u odnosu na druge delatnosti.

Šta bi još moglo biti u programu „Srbija 2035“?

Veljko Mijušković sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu za Danas kaže da, ako se gleda dosadašnji razvojni narativ i prioriteti koji su već javno naglašavani, realno je očekivati da bi program „Srbija 2035“ bio postavljen kao nastavak infrastrukturne i tehnološke modernizacije zemlje, uz snažniji fokus na energetsku bezbednost i digitalnu ekonomiju.

„Verovatno bi okosnicu činilo širenje i modernizacija vodovodne i kanalizacione mreže u manjim sredinama, dalje jačanje državnih i komercijalnih data centara, kao i sistemsko uvođenje veštačke inteligencije u javnu upravu, zdravstvo i industriju, uz pokušaj da se Srbija pozicionira kao regionalni tehnološki čvor“, smatra Mijušković.

Zbog rasta potrošnje energije i potrebe za stabilnim izvorima, logično je, kako kaže, da se u strateškim planovima razmatra i ulazak u nuklearnu energetiku ili makar partnerstva u toj oblasti, uz paralelno ulaganje u obnovljive izvore i prenosnu mrežu.

U saobraćaju bi se očekivao, dodaje, nastavak izgradnje autoputeva koji povezuju regionalne koridore i industrijske zone, kao i modernizacija i elektrifikacija železnice sa ciljem bržeg teretnog i putničkog transporta.

„Na listi bi verovatno bili i projekti vezani za logističke centre, razvoj industrijskih parkova, jačanje domaće namenske i prehrambene industrije, kao i dodatni podsticaji za visoko-tehnološke investicije“, navodi Mijušković.

Iz ranijeg ciklusa, ističe, gotovo izvesno bi se ponovili veliki gradski projekti poput beogradskog metroa i daljeg uređenja urbanih celina, jer predstavljaju dugoročne investicije koje se realizuju u fazama, dok bi se politički naglasak zadržao na kontinuitetu – poruci da se započeti razvojni pravac nastavlja i proširuje na energetiku, digitalizaciju i regionalno povezivanje.