Pokriće za „fleksibilnije“ otpuštanje?

Jedan od koraka u tom pravcu mogla bi da budu nova zakonska rešenja u oblasti rada, ali, ako je suditi prema predlozima o kojima se, uglavnom preko medija polemiše, jer konačna verzija izmena i dopuna aktuelnog Zakona još nije obelodanjena, radnici nemaju razloga za optimizam. Naprotiv, strah od gubitka posla, makar i onog neplaćenog, biće još prisutniji. Tome u prilog ide i predlog, za koji analitičari tvrde da predstavlja ustupak stranim investitorima, da se rad na određeno vreme produži sa jedne na tri godine. Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije, slaže se s konstatacijom da je to pre svega zahtev stranih investitora, ali kao argument za produžavanje rada na određeno vreme na bar dve godine navodi podatak da se u Srbiji posle tri godine postojanja ugasi svaka druga firma.

– Iskustva zemalja u okruženju ukazuju na to da se rad na određeno vreme uglavnom kreće u rasponu od dve do pet godina. Ilustracije radi, u Hrvatskoj je produžen na pet godina, u Crnoj Gori na dve, a u Makedoniji na tri godine. Slična je situacija i kad je reč o nekim članicama Evropske unije, mislim pre svega na Bugarsku i Rumuniju, koje su naši konkurenti, s obzirom na to da se investitori često opredeljuju između nas i tih država, u kojima je rad na određeno oročen na tri godine. Ipak, najbolje bi bilo da se u vezi s tim pitanjem postigne konsenzus sa sindikatima i da se utvrdi koje bi rešenje u našim uslovima bilo najprihvatljivije – smatra Rajić.

Ali, kao najveći problem za poslodavca, naš sagovornik apostrofira otpremnine, s obzirom na to da bi za firmu suočenu sa padom prometa i prisiljenu da otpušta višak zaposlenih sa recimo dvodecenijskim radnim stažom isplata otpremnina predstavljala dodatni udar na poslovanje. On apeluje na predstavnike sindikata da budu fleksibilniji kad je reč o predlogu da se otpremnine isplaćuju samo za period proveden kod poslednjeg poslodavca „jer, treba imati u vidu činjenicu da onaj ko otvara firmu ulaže i novac i rad, a zaposleni samo svoj rad“. Rajić ne spori da su razni mešetari kroz proces privatizacije kupovali, a potom i upropastili, veliki broj firmi, ali naglašava da je to tek oko 2.000, odnosno 0,7 odsto od ukupno 330.000 preduzeća koja čine 99,3 odsto privrede.

Doduše, ako je suditi po zakonskoj regulativi i kolektivnim ugovorima, položaj radnika i nije tako loš. Problem je, međutim, što se zakoni obično ne poštuju dok sudovi, a još manje sindikati, koji bi po definiciji trebalo da štite prava radnika, ne obavljaju posao kako se od tih institucija očekuje. Da li treba podsetiti na činjenicu da radni sporovi, u koje se, inače, upušta samo mali broj onih najhrabrijih koji nisu izgubili poverenje u sudstvo, traju i po nekoliko godina. Nesporno je da i aktuelni Zakon o radu, bar na papiru, pruža visok nivo zaštite radnicima, ali problem je što većina poslodavaca, o zaposlenima da i ne govorimo, ne zna šta se zapravo krije iza 280 članova tog dokumenta. To praktično znači da primena neke od odredaba Zakona zahteva profesionalnu pravnu pomoć, što neminovno povlači i odgovarajuću materijalnu nadoknadu, pa ne čudi što se skroman procenat oštećenih radnika opredeljuje za opciju da svoja prava ostvari pred nekom sudskom instancom, pozivajući se na Zakon.

– Koliko je naš Zakon o radu komplikovan pokazaću na primeru sličnog dokumenta koji se primenjuju u SAD. Taj dokument ima samo 52 osnovna člana koje svaki farmer u Luizijani ili Teksasu može da razume i, što je još važnije, da ih primeni. Nasuprot tome, mi imamo veoma komplikovane procedure koje zahtevaju stalno donošenje internih odluka. Zato bi, uz smanjenje opterećenja na zarade koje sada iznosi 64, 5 odsto, jedan od prioriteta trebalo da bude i pojednostavljenje Zakona o radu – ističe Rajić.

Disonantni tonovi, na prvi pogled neočekivano, stižu iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća. Milan Knežević, potpredsednik te asocijacije, potvrdio je za Danas da neće prihvatiti inicijativu da se rad na određeno produži. „Mi ćemo biti protiv tog predloga. Jer ako se usvoji odredba da se otpremnine isplaćuju samo za period proveden kod poslednjeg poslodavca, onda to obesmišljava zalaganje da se rad na određeno produži“, naglašava Knežević.

On tvrdi da prava zaposlenih najbolje može da zaštiti poslodavac i to kroz uspešno poslovanje i poštovanje zakona. Sagovornik Danasa smatra da je problem i u tome što su sindikati vladine organizacije iznoseći u tom kontekstu podatak da Savez samostalnih sindikata, umesto da funkcioniše po tržišnih principima, raspolaže sa 30.000 kvadrata koje rentira. Knežević ukazuje na još jedan fenomen, čini se posebno izražen u Srbiji, koji se svodi na uzimanje kredita, stavljanjem hipoteke na imovinu firme, i pranje tako dobijenog novca, uz istovremeno otpuštanje što većeg broja radnika.

– Veliki problem predstavlja i to što troškovi bolovanja do mesec dana padaju na teret poslodavca, što je karakteristično jedino za zemlje u okruženju i za Srbiju. U mojoj firmi, gde dominira ženska radna snaga, dnevno se registruje oko 13 odsto izostanaka zbog bolovanja. To je iznad nivoa ostvarene stope profita. Svuda u svetu ta granica je sedam dana, dok zaposleni u SAD imaju pravo samo na tri dana bolovanja. Osim toga i produktivnost rada u Srbiji u odnosu na, recimo Nemačku, veoma je niska i iznosi 10 odsto. Mi imamo slabo plaćenu reproduktivnu radnu snagu. Beleži se i drastičan pad prometa, tako da većina poslodavaca ne može da izmiruje svoje obaveze i ako se ne smanje porezi i doprinosi, stopa sive ekonomije će se za godinu dana povećati za 20 odsto. Koliko je situacija alarmantna govori i podatak da u ovom trenutku jedan poslodavac izdržava jednog penzionera, jednog nezaposlenog, i jedno maloletno lice – upozorava potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća.

Sudeći prema reakcijama predstavnika sindikata, produžavanje rada na određeno vreme je neprihvatljivo. U Savezu samostalnih sindikata Srbije izražavaju bojazan da bi najavljene izmene Zakona o radu mogle da budu isključivo u korist poslodavaca i da će „dodatno ugroziti ionako ugrožena prava radnika“. I prema oceni Ranke Savić iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, najavljene izmene zakona neće doneti ništa dobro radnicima

– Tačno je da te izmene idu u pravcu fleksibilnijeg zapošljavanja, ali stvaraju uslove i za fleksibilnije otpuštanje radnika. S druge strane, Asocijacija će podržati predlog da se otpremnine isplaćuju samo za radni staž kod poslednjeg poslodavca jer mislimo da bi to moglo da pospeši zapošljavanje starijih radnika koji su sada, između ostalog, i zbog straha poslodavaca da će u slučaju otkaza morati da im isplate visoke otpremnine, anatemisani. Sve druge mere samo će otežati položaj radnika i mi ih nećemo podržati – kaže Ranka Savić.

Okupljeni u toj asocijaciji su, ističe naša sagovornica, zainteresovani i za izmene onog dela Zakona koji se odnosi na reprezentativnost sindikata „s obzirom na to da često nailazimo na osude u medijima zbog čak 23.000 registrovanih sindikata, pri čemu se prenebregava zakonska obaveza svake sindikalne podružnice da se registruje u Ministarstvu rada“.

I mada još niko sa preciznošću ne može da kaže kada će konačna verzija predloga izmena i dopuna Zakona o radu ugledati svetlost dana, utisak je da većina poslodavaca i deo sindikata smatraju da će ponuđena rešenja podsticajno delovati na privlačenje stranih investitora i razvoj domaćeg preduzetništva. Samo, gde su u toj priči radnici.

Prevaziđena praksa

– Nigde u svetu otpremnine se ne isplaćuju za sve godine radnog staža. Takva praksa postojala je na Kubi, ali se ni tamo više ne primenjuje. To nasleđe iz vremena komunizma kad je država bila jedini poslodavac, sada i te kako otežava poziciju starijih radnika koji su ostali bez posla ali imaju dragoceno iskustvo. Oni bi dobrodošli u nekoj novoj firmi, ali ih poslodavac ne angažuje jer se boji da će morati, u slučaju otkaza, da im isplati ogromnu otpremninu. Prema podacima Međunarodne organizacije rada koja analizira stanje u 190 zemalja, uglavnom je reč o dva modela isplaćivanja otpremnina – ili prema broju godina provedenih kod poslednjeg poslodavca ili se visina jednokratne otpremnine određuje prema učinku i stručnoj spremi zaposlenog – komentariše za Danas Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije.

Velika podvala

– Produžavanje rada na određeno vreme je, zapravo, mera za koju se zalaži investitori okupljeni u Američkoj privrednoj komori koji hoće da dobiju subvencije za zapošljavanje a da praktično nemaju nikakvu odgovornost s obzirom na to da je njihova obaveza da najmanje tri godine zadrže zaposlene. To praktično znači da po isteku tog perioda poslodavac može da otpusti radnike i da zaposli nove ne plaćajući pritom ni dinara otpremnine. To je velika podvala protiv koje ćemo se mi boriti – kaže za Danas potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća Milan Knežević.

Rad na određeno vreme – iskustva zemalja u okruženju

Hrvatska       5 godina

Crna Gora     2 godine

Makedonija   3 godine

Bugarska      3 godine

Rumunija      3 godine

Izmene Zakona o radu – neki od predloga Unije poslodavaca Srbije

* Rad na određeno vreme – maksimalno trajanje ugovora 36 meseci

* Prekovremeni rad – odlukom poslodavca zaposleni može raditi i duže od osam sati nedeljno, uz njegovu pisanu saglasnost, u skladu sa Direktivom Evropskog parlamenta i Saveta 2003/88EC

* Otpremnina – maksimalan iznos otpremnine računa se po godinama radnog staža provedenih kod poslodavca

* Porodiljsko odsustvo – uvodi se mogućnost da se zaposlena žena na lični zahtev vrati na rad i pre isteka porodiljskog odsustva i u tom slučaju ima pravo na polovinu punog radnog vremena, za koju ostvaruje zaradu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, dok za drugu polovinu ostvaruje naknadu zarade u skladu sa zakonom.

* Zarada – menjaju se elementi iz kojih se sastoji zarada, tako što se briše doprinos zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca, čime se nagrade i bonusi izuzimaju od oporezivanja

* Privremeno udaljavanje sa rada – maksimalno trajanje mere produženo je na 15 dana